Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Emocija u mnogoznačnim i mnogobrojnim vidovima, dakle, nešto što je svima blisko i bitno, karakteristika je ovogodišnje najveće likovne manifestacije u zemlji
Prvi eksponat Oktobarskog salona u zgradi Muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici je – pesma. Ljubavna. O dve sestre iz okruga Kler „jedna bejaše crna, a druga plava“. Obe su volele vodeničarevog sina „ali on je voleo samo plavu“. Crna ju je zbog toga utopila u reci. Njene „kosti rasute“ našao je violinista lep. „Od kažiprsta čivije napravi / Sve plačući… o užasa, o vetre, o kišo…/ I gudalo strunom od kose plave zategnu / Sve plačući… o užasa, o vetre, o kišo…/ Od male grudne kosti violinu načini/ Sve plačući…o užasa, o vetre, o kišo…/ I samo jednu pesmu violina cvili / O vetre, o kišo… / Ali samo jednu pesmu violina cvili / „O užasa, o vetre, o kišo!“
Ova tradicionalna pesma čiju irsku i škotsku verziju peva Suzan Filips, deo je njenog rada Dve sestre, dvokanalne zvučne instalacija (glas) i trokanalne zvučne instalacije (violina) koje autorka emituje istovremeno sa dva zvučnika. Da li je ova pesma, istina predstavljena kao instalacija, vizuelni, likovni rad? Jeste. Zato što onaj ko sluša ovu pesmu, u glavi vidi sliku dve sestre i svega ostalog u vezi sa njima.
Sledeći rad na izložbi je mali slatki pas obešen o stonu lampu u dnevnoj sobi u kojoj odnekud peva grupa Abba. Ova instalacija se zove Vaterlo, a njen autor Via Levandovski, umetnik iz Nemačke, izabrao je brutalnu scenu da pokaže lakoću kojom ljubav postaje mržnja. Šteta što će, nije nelogično očekivati, onaj deo publike koji je apriori protiv Oktobarskog salona, od cele izložbe izabrati da priča samo o ovom radu. Jer, i smrtonosna ljubav i ljubomora iz pesme koja je vizuelni rad, i ubistvo malog kuce, zaista su delovi Ljubavnog zanosa, teme koju je kustos i selektor Oktobarca Dejvid Eliot želeo da istakne. „Oktobarac predstavlja savremenu umetnost ne kao pokrete, teoriju, već kao nešto što proizlazi iz ljudskih emocija i doseže u kulturu. Postavka je posvećena ulozi emocije u savremenoj umetnosti i načinima na koje se ona može dočarati, a da to ne bude niti banalno niti kič“, kazao je Dejvid Eliot predstavljajući svoj izbor.
Po prvim utiscima, ovaj 56. Oktobarski salon je, zapravo, jedan od malobrojnih u ovom veku koji su se držali teme – moguće da nijedan od 67 izloženih radova ne priča o nečem što nije emocija. Dejvid Eliot posebno ističe („these are my favotites„) dva rada australijske umetnice Dženet Lorens: instalaciju Podupiranje i video-rad Nestajanje, kao poruku o empatiji i brizi za druge, naročito za prirodu oko nas. Podupiranje je deo velikog lepog bresta, ugrožene vrste, u ležećem položaju. Priključen je na infuziju i obavijen zavojima iz kojih izviruju nove biljke, uglavnom lekovite trave. Nestajanje na platnu preko celog zida čine krupni kadrovi detalja glava životinja i njihovo disanje slično disanju osobe na aparatima za održavanje života. Radovi su postavljeni jedan naspram drugog kao delovi priče o ljubavi prema prirodi i životu.
„Umetnik nema drugog izbora, nema drugog načina da reaguje na život, sem da stvara“, kaže Eliot, očekujući da će iskustva i viđenja umetnika biti inspirativna publici da ih porede sa svojim doživljajima. „Naravno, ukoliko su otvoreni i bez predrasuda“, naglašava. Jedna od takvih reakcija je, recimo, Krhka prisutnost Rene Redle i Vladana Jeremića, crtež preko tri zida jedne od prostorija, reakcija je na prošlogodišnji migrantski „marš nade“ od železničke stanice u Budimpešti do nemačke granice bežeći od pretnje zatvaranjem u mađarske logore. „To je produženi trenutak rizika i nade, koji eventualno može voditi dalje od individualnih života i biografija“, objašnjavaju autori svoj crtež snažne emocije. Deo celine Salona posvećenoj aspektu ljubavi kao emociji prema i zbog okoline su i slike Franciske Kloc, umetnice iz Nemačke – apstraktna ulja na platnu o kataklizmičnim događajima društvenim i ličnim. Na slici Džini Džo je cveće kojim su ljudi posuli mesto stravičnog terorističkog masakra u Parizu novembra prošle godine, a na Aokigahar je tamna šuma pored Tokija u koju odlaze samoubice.
Telo kao obavezni sastojak ljubavi, pa samim tim i poseban segment izložbe, pokazano je, recimo, u instalaciji Aurore Rajnhard iz Finske Venus 1–3 postavljenoj duž širokog prolaza – neka vrsta autoportreta sa ogromnim, protetskim grudima, plavom perikom, sa maskom na licu, u providnoj majici – ekstremne projekcije seksualnosti koje, pitanje je da li mogu da pobude erotsku želju. Telo je i glavni lik instalacije Ivane Ivković iz Beograda Linije, redovi, kolone (Spavaonica), konkretno: 20 obnaženih muškaraca koji leže na boku na ćilimčićima, mirno, poput predmeta. Oni su neka vrsta uspomene na Vojnu akademiju koja je inicijalno bila u zgradi u kojoj je Oktobarac, simbol prolaznosti životne snage.
U skladu sa tezom Dejvida Eliota da posle kratkog ljubavnog zanosa dolazi večita bol zbog ljubavi, na Oktobarcu su retki radovi o spajanju u ljubavi. „Zato će ih onaj kome je do ljubavi i zapamtiti“, kaže Eliot. To su Šibice i Noć za ljubavnike. Mariana Vasileva, bugarska umetnica iz Berlina, šibice od tri metra pretvorila je u romantične zaljubljene parove, a Kristina Drašković Bočkov iz Beograda pokazala je mesto intimnosti za ljude u javnom prostoru – gnezdo. Veliko, ušuškano u jednom skrovitom uglu, ispunjeno vrbinim granama i zasuto travom i raznim aromatičnim biljem, natkrivenom sitnim svetlima koja svetlucaju prilikom pokreta.
Radovi ove izložbe, kaže njen autor Dejvid Eliot u katalogu, „dotiču, odnose se na, odražavaju, preoblikuju, parodiraju ili kritikuju ideje, ideologije, ubeđenja, stereotipe, predrasude i opštu mudrost s jednim jedinstvenim imperativom: da rezultat treba da bude dobra umetnost, kako god to moglo da se shvati. Srećom, ne postoji formula za ‘dobro u umetnosti, osim kroz istinsko rešenje unutar samog dela i njegovog odnosa sa svetom. Srećom, takođe, svi ljudi ne vide i ne doživljavaju istu stvar na isti način, jer, ako je dobra, umetnost bi trebalo da može da postoji mimo onoga ko je stvara. Pošto je nezavisna od drugih područja diskursa, dobra umetnost se nikada ne bi usudila da kaže bilo kome šta bi trebalo da misli ili oseća o njoj, ili o bilo čemu drugom. Ona ne krije nikakve savete, trikove ili uputstva; to je jedan od njenih najvrednijih atributa.“
Nakon što je zbog odluke o promeni formata, a zatim i burnih reakcija u javnosti, Oktobarski salon posle pet i po decenija u 2015. godini prvi put izostao, prošle nedelje otvoren je 56. put. Sa idejom da postane značajnije mesto na mapi kulturnih zbivanja iz domena savremenih vizuelnih umetnosti u Evropi, ove godine je dobio više novca i složeniju organizaciju. Uloga umetničkog direktora poverena je uglednom kustosu, piscu i profesoru moderne i savremene umetnosti Britancu Dejvidu Eliotu, a zadatak da osmisli novi logo i dizajn poznatom grafičkom dizajneru, takođe Britancu, Džonatanu Barnbruku.
Na ovoj međunarodnoj smotri do 6. novembra biće prikazana dela 67 umetnika iz 26 zemalja, 19 iz Srbije u Muzeju grada Beograda i galerijama Kulturnog centra Beograda. Prema rečima i selektora i kustosa Dejvida Eliota, „svaka od ovih zgrada je tihi partner postavke u njoj“. Radovi su odabrani po selektorovom pozivu i putem konkursa koji je bio restriktivan kada su u pitanju starosno doba i geografsko poreklo aplikanata. Pozivanjem mladih neafirmisanih umetnika do 40 godina „želelo se izbeći pojavljivanje stalno istih lica“, dok se geografsko ograničenje ticalo uslova „da područja sa kojih dolaze reflektuju tradicionalne istorijske, ili buduće, prijateljske veze sa Srbijom“.
Tema 56. Oktobarskog salona „Ljubavni zanos: prolazna emocija u savremenoj umetnosti“ inspirisana je istoimenom francuskom ljubavnom pesmom iz 18. veka koju je po poemi jedne od žrtava terora Francuske revolucije Žan-Pjera Klarisa de Florijana komponovao Žan-Pol-Egid Martini. Njeni stihovi „Ljubavni zanos traje tek trenutak, dok ljubavna bol traje čitav život“ dočaravaju „patetični paradoks svakodnevnog života“ i ključ su po kome se ovaj Salon bavi „istraživanjem umetnosti u dru-
štvenom i političkom kontekstu, suprotstavljajući njene humane estetske vrednosti i daleko manje benigne sile moći i kontrole“, napisao je Dejvid Eliot u uvodnom tekstu kataloga Salona.
Relevantnost teme Eliot opravdava okolnošću da je neravnoteža između užitka i boli u novije vreme dostigla skoro takozvani snafu paradoks, izvedenicu nastalu tokom Drugog svetskog rata iz akronima „Situation Normal All Fucked Up“. Reč je zapravo o široko rasprostranjenom cinizmu inspirisanom neminovno okrutnim mehanizmima vlasti. „Dakle, u današnjem materijalističkom dobu savremene politike, u kome je karakteristika javnog života, s relativno malo izuzetaka, birokratsko prikrivanje stečenih interesa, pohlepa, podmuklost, glupost i bes, 56. beogradski Oktobarski salon fokusira se, upravo suprotno od tih odvratnih karakteristika, na ljubav kao temu i kao prizmu kroz koju se posmatra svet“, poručuje Dejvid Eliot, dodavši da je postavka posvećena ulozi emocije u savremenoj umetnosti i načinima na koje se ona može dočarati, a da to ne bude banalno, ni kič.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve