Božić na izbegličkoj stranputici

Sneg još nije počeo da pada, ali te subote kad je svanuo Božić bilo je minus 14. Beograd je tražio dinar u česnici, mastio prste haram mesom i slušao božićne poruke pravoslavnih vođa. U centru glavnog grada Srbije, tik uz neizgrađeni arapski velegrad „Beograd na vodi“, nekoliko stotina ljudi, izbeglica, migranata, mučenika iz Avganistana i Pakistana, cvokotalo je ispod tanke ćebadi u napuštenim, zadimljenim hangarima železničke stanice koje svi zovu – barake. Cvokoću i dalje. Temperatura je već skoro sedam dana oko dvocifrenog minusa. Na prstima su počeli da im se stvaraju modri plikovi od promrzlina. Još uvek niko nije umro od smrzavanja niti se ugušio od čađavog vazduha.

Vlada Srbije je odavno „preporučila“ da se izbeglicama van kampova ne deli nikakva pomoć. Ipak, jedna organizacija svakog dana u 13 sati deli ručak kod baraka. Za ostale obroke, migranti moraju da se snađu sami. „Lekari bez granica“ su u hangar ubacili nekoliko grejača koji uspeju da unutrašnju temperaturu podignu za nekoliko stepeni. Neke organizacije imaju medicinske timove, a tu je i Miksalište, centar za pomoć izbeglicama u kome se mogu ugrejati i napuniti telefone.

Aleksandar Vulin, ministar zadužen za migrantska i izbeglička pitanja, rekao je pre nekoliko dana da Srbija ima dovoljno kapaciteta za smeštaj svih ljudi. „U Grčkoj, Bugarskoj, mnogim zemljama na migrantskoj ruti, ljudi su umirali smrznuti, ostavljani negde na strani. Ako se tako nešto desi, desiće se zbog nemara, neodgovornosti, a ne zbog odgovornosti države. Država se ponaša odgovorno, humano i ponašaće se tako i dalje“, rekao je Vulin.

Sa druge strane, izbeglice više veruju sopstvenim iskustvima i plaše se da uđu u autobuse koje država šalje. Mnogo je priča da je poslednja stanica takvih autobusa makedonska ili bugarska noć. Sredinom decembra, javnost je saznala za priču kurdske porodice koju je nepoznata uniformisana jedinica odvezla iz Beograda, uzela im papire i ostavila ih u mraku i hladnoći planina na bugarsko-srpskoj granici. Nadležno tužilaštvo nije obavešteno o tom slučaju iako su jadni Kurdi pričali pred kamerama o tome, kao i policajac Slavko Stoiljković iz Surdulice koji ih je spasao…

MENJALI SMO KAMIONE…: Ekipa „Vremena“ je božićno prepodne provela u hangaru kod beogradske železničke stanice, u društvu Mudžiba, mirnog mladića iz Avganistana koji je ovde već mesec dana. Zaglavljen je u hladnoći, mraku i čađi najvećeg grada na Balkanu. Nema papire, a prema politici Evropske unije ekonomski je migrant. Ne želi u kampove u koje ga ministar Vulin zove jer je prevelik rizik da ponovo padne pod bugarski pendrek; minus 14 nije toliko strašno naspram toga. Kaže da dalje neće ni ilegalnim putem, sa krijumčarima; nada se da će se, eto tako, nešto desiti, i da će se granice Evrope ponovo otvoriti.

Mudžib je rođen u Kabulu, glavnom i najvećem gradu Avganistana, koji se nalazi na istoku te države. On je Paštun, kao i većina Avganistanaca u barakama. Ima brata i sestru, otac mu je bio automehaničar, ali je radnju zatvorio jer nema posla. Moli me da napišem da ima 17 godina.

Kada je bio mali, bili su u izbeglištvu u Pakistanu, u Peševaru, gradu blizu granice. Kada mu je deda umro, porodica se vratila u Kabul, a on je ostao u srednjoj školi. U Peševaru je hteo i da studira, ali kako kaže, nisu mu dali jer je Avganistanac. Vratio se kući, razgovarao sa ocem, spakovao ranac i sa nekoliko prijatelja krenuo ka Evropi.

„Ništa nisam znao o ovom putu… Ni gde idem, ni kako, ni koliko. Ne bih krenuo da sam znao“, priča strpljivo mladić, izvinjavajući se što ponekad ne može da se seti prave reči na engleskom. Putovali su uglavnom noću. Prvi krijumčar ih je pokupio u Kabulu i do granice Irana su se vozili autom. Već na toj prvoj granici, policija je pucala na njih. Trčali su koliko ih noge nose. „Brat tada zaboravlja na brata, rođak na rođaka. Misliš samo na sebe.“ Džaba su posle vikali na krijumčara što ih je tuda vodio.

Tursku granicu su prešli u svitanje, a onda pešačili 12 sati. Spojili su se sa još nekom grupom i naredni krijumčar je njih 33 spakovao u kombi. Ne seća se koliko su se vozili, spavao je, mrtav umoran. U Bugarsku su ušli peške, usred noći. Krijumčar na čelu kolone imao je malu baterijsku lampu. Hodali su držeći se za torbu čoveka ispred sebe, ni svoj nos nije mogao da vidi, šibale su ih grane po licu. Kada bi sunce izašlo, spavali bi sve do sumraka, a onda opet hodali. Tako dva dana i tri noći. Zaustavili su se u nekoj oronuloj kući gde su čekali nastavak puta. U dve prostorije bilo je 125 ljudi, sedeli su jedni na drugima. Krijumčari su imali noževe i pendreke, a neki i pištolje. Tukli su neke momke koji nisu hteli da im daju novac. “ ‘Ne puši i ne pričaj’ bila su osnovna pravila. Krijumčari su se plašili policije, a mi krijumčara.“

Za jelo su dobijali parče hleba i jogurt. Kada su konačno izašli iz te kuće, uhvatila ih je policija i uhapsila. Sledeća 22 dana je proveo u kampu koji izbeglice zovu – zatvor. Kasnije je prebačen u Harmanli, otvoreni kamp gde je proveo dva meseca. Onda je proglašen karantin zbog epidemije kožnih bolesti, pa niko nije mogao da izađe. Jedna grupa izbeglica je počela da organizuje štrajk i da demonstrira zbog toga. Mudžib i njegovi prijatelji nisu želeli da učestvuju u tome, ali to nije ništa menjalo. Jedne večeri oko osam sati, kada su obično spremali večeru, nestalo je struje i desetak policajaca je počelo da ide od sobe do sobe i pendrecima tuče sve redom. Sa svih strana su se čuli krici i zapomaganje. Njega su tukli samo po glavi. Mislio je da je to kraj. Vikao je, molio, izvinjavao se… Kada se ućutao, prešli su na drugoga, a on je četvoronoške pobegao u sledeću sobu i sakrio se ispod kreveta. Pošto je bio mrak, nisu ga našli. Imao je sreće, kaže. „Nikad to nisam video. Ni u svojoj zemlji… Ljudi su tukli druge ljude kao životinje…“

Kada je racija prošla, gledao je ostale kojima su polomljene ruke i noge. Nisu spavali celu noć. Pred jutro, u sobu su ušla dva ogromna policajca u punoj ratnoj opremi, a s njima doktor i prevodilac. Pregledali su ih sve, a onima koji su bili zdravi dali su zelenu kartu sa kojom su mogli da izađu. On i još nekoliko ljudi otišli su iz kampa.

Telefonom im je javljeno na koju stranu da idu. Došli su u neki grad i satima čekali na trgu da im krijumčar priđe. Kada se to i desilo, poveo ih je sa sobom i rekao im da se ponašaju normalno, ne kao izbeglice. Uveo ih je u zgradu koja je izgledala kao bilo koja druga: u prizemlju prodavnica, a na spratu stan, u kome su prošli kroz četvora vrata. Svaki put krijumčar bi ih zaključao iza njih. Tu je ponovo bilo mnogo ljudi i ponovo su čekali da im se neko obrati da mogu da krenu.

Jedne noći, njih petnaestak je krenulo malim automobilom ka Srbiji. Spavali su sve dok vozač nije počeo da se dere „Ajde! Ajde!“ i maše rukom ka zapadu. Ponovo su trčali kao mahniti kroz mrak. Posle deset minuta su stali da se prebroje. Nastavili su da hodaju u pravcu u kome im je vozač pokazao. Na nekom putu, jedan iz grupe je rekao da ovde moraju da čekaju, da će kola doći na te GPS koordinate. Čekali su satima, bez vatre i ćebadi. Dogovorili su se da će krenuti bilo gde ako niko ne dođe u narednih deset minuta. Kao da su ih prizvali, na horizontu su se pojavili farovi automobila.

U autu su ponovo zaspali, a vozač ih je probudio na benzinskoj pumpi na auto-putu. Bili su u Srbiji. Rekao im je da dalje moraju taksijem, da će ih koštati 10 evra po čoveku i da traže Avgani park, park ispred Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Tamo je video mnogo sunarodnika, prišao im, rekao da je nov tu, a oni su mu rekli da može da spava tamo, u barakama.

fotografije: marko rupena

DOĆI ĆE DAN…: Mudžibova prva ideja je bila da putuje u Francusku. Za taj put je njegov otac platio krijumčarima u Kabulu, ne zna koliko, to je sve otac sredio. Njegovo je bilo samo da se pojavi gde mu krijumčari kažu i da čeka. Tokom celog putovanja, kod sebe nikad nije imao više od 50 evra, taman koliko treba za nešto hrane, telefon ili taksi. Kad je video koliko je teško putovati, odlučio je da ipak ide samo do Austrije, kod nekih rođaka koji tamo već dugo žive, imaju i državljanstvo. Studiraće programiranje, to je dobar posao.

Prošle nedelje, pre nego što je temperatura otišla u minus, od prijatelja je pozajmio 20 evra i kupio pantalone na Zelenom vencu. Ima lošu obuću, probušenu, a patike koje ima na sebi je takođe pozajmio da može da nas provede kuda treba. Iz jedne organizacije su mu obećali da će mu naći neke cipele, ali nije lako, ima veliku nogu.

Hladno je. Nema mnogo stvari koje može da radi. Inače se moli pet puta na dan, ali sada to baš nije moguće. Zdrav je, hvala bogu. Brine o higijeni koliko god može. Neke organizacije dele kupone za kupanje u Miksalištu, ali tu je uvek velika gužva. Kada je sunčano, kupaju se ispred baraka. U buradima, na vatri greju vodu. Imaju i mesto gde peru odeću, ali to je rizično. Odeća se najviše krade sa kanapa za sušenje. Nekada ostaneš i bez telefona ako ne paziš. O ćebadi, koje nema dovoljno, da ne govorimo. Zbog toga ponekad izbije tuča, ali ništa strašno.

U hangaru, na čijim zarđalim vratima su ispisane reči na persijskom i arapskom jeziku, pokazuje nam mesto gde je spavao prvih noći. Držimo šalove preko usta i nosa jer je nemoguće normalno disati u ogromnoj prostoriji punoj dima. Ljudi po betonskom podu spavaju prekriveni tamnom ćebadi preko glava. Trojica u limenom loncu kuvaju iseckan paradajz. Grupa dečaka od dvanaestak godina, potpuno crni u licu od gareži, veselo se kikoće oko vatre. Dvojica starijih unose komad drveta koji je nekad bio prag na pruzi, koja je uklonjena zbog izgradnje nelegalnog „Beograda na vodi“.

Desetak metara od hangara, nedaleko od skoro podignutog paravana koji izbeglice zaklanja od gradilišta budućeg oblakoderskog naselja, gori velika vatra. Iz creva koje viri iz zemlje izvire voda koja se još uvek nije zamrznula. Jedan čovek pere čađav lonac. Dvojica dečaka se zabavljaju gurajući kolica iz prodavnice.

Preko dana, Mudžib nekoliko sati bude u Miksalištu gde napuni bateriju na telefonu, koji mu je sada, kaže, čitav život. Sluša muziku, igra Kendi kreš sagu. Voli kriket. Ponekad ga igraju ispred hangara. Dok je išao u srednju školu, išao je u teretanu, ali ne voli kada ljudi imaju baš velike mišiće, zato je posle svakog treninga išao na trčanje.

Jednom nedeljno se čuje sa roditeljima, nemaju internet kod kuće pa ne može češće, a i bolje je tako. Govori im da je dobro, da ima dobar smeštaj, dobru hranu i da su svi fini prema njemu. Na svom Fejsbuku je okačio snimak gde sa prijateljima šeta okićenom Knez Mihailovom ulicom, smeju se, zadirkuju međusobno i pričaju nešto na paštu jeziku. „To smo zbog naših snimili. Da se ne brinu…“, kaže Mudžib.