„Kad vidiš Batu Kamenog u filmu, znaš da će u toj sceni da bude šorka“, otkrivala je svojevremeno suptilne tehnike dramaturgije jugoslovenskog filma profesorka Snežana Ivanović svojim studentima montaže. Bata Kameni je prešao put od statiste, preko statiste sa zadatkom, kaskadera, sve do malih uloga po kojima je postao poznat širokoj publici. Vremenom su gledaoci zaista naučili da kada se Bata pojavi u filmu treba da se pripreme za ozbiljnu opasnost koja vreba glavnog junaka, ukoliko se radilo o drami, ili da uživaju u urnebesnoj vratolomiji koja će uslediti u komediji. Zahvaljujući Bati Kamenom jedna važna, ali prosečnoj publici „nevidljiva“ filmska profesija (poput sijaset drugih bez kojih bi bilo nemoguće snimiti film) postala je prisutna u javnosti. Bata Kameni je za jugoslovensku publiku bio personifikacija ne samo domaćih kaskadera već svih odvažnih žena i muškaraca koji daju ključan doprinos realističnosti filmskog izraza bez kojeg film u 20. veku ne bi bio najpopularnija zabava ili umetnost, zavisi kako ga ko posmatra.
Dragomir Stanojević se rodio u Lozoviku 1941, a njegova porodica se preselila u Beograd krajem Drugog svetskog rata gde je završio auto-električarski zanat i počeo da radi kao šegrt. Njegove tri sestre su ga zvale Bata, a nadimak Kameni dobio je u tinejdžerskim godinama zbog svoje izuzetne fizičke snage i spreme. Vižljastog i okretnog momka zapazio je njegov nastavnik fizičkog vaspitanja pa ga je nagovorio da trenira gimnastiku. Kasnije kad je to pedesetih i šezdesetih godina postalo popularno kod mnogih beogradskih mladića, trenirao je i boks. Radomir Avramović, zvani Rade Afrika, nekadašnji fudbalski golman, pustolov i kolega-statista Bate Kamenog, za „Vreme“ kaže: „Batu Kamenog znao sam iz kraja, ja sam nešto stariji od njega. Znao sam ga kao dobrog momka, žestokog malo. Znao sam to celo društvo sa Krsta. Niko nije nosio pištolje ili noževe, išli smo na igranke na Zvezdine terene na Kalemegdanu i na Guberevac. Sećam se i Pive, rođenog brata slavnog Dude Ivkovića. Piva je bio najveći gospodin među nama.“
Iako sam Bata Kameni tvrdi da njegov prvi film Dugi brodovi, Džeka Kardifa, Rade Afrika kaže da je prvi bio Čovek i zver, zapadnonemačka koprodukcija. U svakom slučaju, oba filma su snimana 1963. u Beogradu kada je, zahvaljujući studiju Avala film Beograd ozbiljno pretio da postane svetska filmska metropola, tako da je moguće da su beogradski momci paralelno statirali u oba filma.
„Čovek i zver je film o nemačkom logoru negde na istoku koji Nemci odluče da likvidiraju 1944. kad počne da nadire Crvena armija. U jednom trenutku logoraši, uz pomoć ruskih partizana, pokušavaju proboj“, kaže Rade Afrika i dodaje: „Snimali smo u kamenolomu u Rakovici. Mene su, kao visokog, izabrali da igram nemačkog stražara. Bata Kameni i još mnogi su bili logoraši, nosili su prugasta odela. Sećam se, prilikom snimanja scene bekstva logoraša, Bata treba da padne sa neke litice, ima nekoliko metara, sačuvaj bože. Pre toga se rve s nekim nesrećnikom u nemačkoj uniformi, otimaju se o oružje i Bata se najnormalnije baca nadole, a ovaj ‘Nemac’ se očajnički drži za ivicu, ne sme da se pusti i viče: ‘Upomoć! Dodajte mi ruku!’ Bata, kao i mi svi, nije imao iskustva u kaskaderskim poslovima, ali on je imao srca i hrabrosti. Mogao je da uleti gde hoćeš, skoči iz kola, ispod kola, sa konja, šta god pomisliš.“
Dugi brodovi su u Beograd doveli tadašnje velike zvezde, Ričarda Vidmarka i Sidnija Poatjea, koji su tumačili glavne uloge. „Ja sam preko neke veze bio i u Dugim brodovima i tamo sam opet našao Batu“, naglašava Rade Afrika: „Tu je bio i Ričard Vidmark, on je mrzeo naše momke koji su bili supermeni, svi lepo razvijeni. A on neki žgoljav. Mi smo izigravali Vikinge i sve su nas ofarbali u plavo.“ Bata Kameni je često pričao da su ofarbani mladići izgledali veoma čudno za ono vreme. Tvrdio je da ako bi mu neko na ulici dobacio „pederu“, da bi on to na licu mesta rešavao sa nekoliko šamara. To već nije bilo toliko čudno za ono vreme. Međutim, veći problem su predstavljali milicionari koji su ih zaustavljali i legitimisali sa pitanjem: „Je li, mangupe, a što se ti farbaš?“ Išlo je dotle (a to potvrđuje i Rade Afrika) da su im producenti izdavali neku potvrdu da su angažovani na snimanju filma te im je zato kosa ofarbana u plavo. Bata Kameni je to zvao „dozvola za plavo“.
Posle Dugih brodova Bata Kameni je učestvovao kao kaskader ili epizodista u skoro svakom domaćem filmu. Sarađivao je sa najpoznatijim rediteljima od Hajrudina Krvavca, preko Srđana Karanovića i Slobodana Šijana do Srđana Dragojevića. Sarađivao je i sa Džonom Hjustonom, Kirkom Daglasom, Lijem Marvinom, Ričardom Bartonom. Kada je 1970. sniman film Kelijevi heroji Brajana Hatona, imao je prilike da upozna Klinta Istvuda koji mu nije baš ostao u najboljem sećanju. Naime, jednom je Bata u kafani tri puta zvao ture i čašćavao Istvuda, a da ovaj nikako nije uzvratio. Štaviše, Bata tvrdi da Istvuda to ni najmanje nije bilo sramota.
U seriji Otpisani Bata Kameni je „poginuo“ nebrojeno puta, kažu preko sto. Dragan Nikolić se često s njim šalio da mu je u jednoj sceni „skoro odvalio vilicu“ jer ga je Bata malo jače udario. Bata se pravdao da je tako tražio reditelj Aleksandar Đorđević da bi bilo uverljivije. Međutim, Bata Kameni je najviše imao problema od potpuno nepoznatih ljudi koji su mu na ulici zamerali što je „isprebijao“ legendarnog Tomu Zdravkovića u filmu Balkan ekspres jer je Toma odbio da peva Lili Marlen. „Nikom nisam mogao da objasnim da je to samo film“, često se jadao kasnije.
„On je stvarno bio čudo jedno“, kaže Rade Afrika i dodaje: „Da ne veruješ šta je on mogao da uradi. Svi smo mi nešto mogli, ali on je bio kao neki vanzemaljac, kao da ga neka viša sila čuva. On je imao grdne lomove. Malo, malo, sretnemo se, a njemu polomljena ključna kost. A, njemu je to bilo sasvim obično, svakodnevno, nije nikakvu pažnju tome pridavao. Bata je bio mnogo angažovan. Sećam se, bio sam na snimanju te scene u filmu Balkanski špijun kad automobil bez vozača udara u palačinkarnicu koja je tek otvorena u Čvorovićevom komšiluku. Tim je autom Bata upravljao ležeći na prednjim sedištima i onda rasturi tu palačinkarnicu. Vidiš koliko je on bio smeo.“
Bata Kameni je završio svoju filmsku karijeru tokom devedesetih i vratio se svom prvom zanimanju – otvorio je auto-električarski servis. Kažu da je i u tom poslu bio dobar.
