Intrigantan, obećavajući romaneskni debi o odrastanju u disfunkcionalnoj porodici i u disfunkcionalnoj zemlji
Sedi u ljuljašci okačenoj o staru krušku. Kraj je osamdesetih, ali on to ne zna. Sve mu se čini idiličnim, i ta ljuljaška, i stara kruška, i dvorište, i kokoške koje protrčavaju, mama, tata, baba, deda, tetka, sve.
Ljulja se tako, neko ga ljulja, ne zna ko, juri kroz vazduh čvrsto se držeći za konopce, leti skoro do neba, i najednom – u blatu je. Svi mu se smeju, on počinje da plače, ljut je, ništa ga ne boli ali je ljut, kako je to moguće, tok do neba – pa u blato?
Ovako počinje roman Proleće se na put sprema (Red box, Beograd 2017) Novosađanina Bojana Krivokapića (rođ. 1985). Bačko selo iz žanr-slika panonske dokolice (pažljiviji će čitalac relativno lako i brzo detektovati Feketić), koje se davi u hektolitrima soka odvišanja, arhe-prizor srećnog detinjstva koji neće pokvariti ni pad na nos i jedna od prvih spoznaja o tome koliko se brzo može(š) stropoštati od neba do blata, pa još panonskog, krležijanskog. Ali, ima tu nešto drugo, što prizoru pridaje notu sablasnosti: „Kraj je osamdesetih, ali on to ne zna“. Naš je subjekt klinja, švrća, toddler, šta on mari za tamo neki „kraj osamdesetih“? U tim si godinama bezvremen, aistorijsko biće. Zato u njega to neznanje, kao bitnu informaciju, naknadno upisuje odrasli pripovedač, onaj koji se, mnogo godina kasnije, vraća tom ur-prizoru jednog detinjstva. On, pripovedač, zna da je ono tamo bio „kraj osamdesetih“, i da to znači nešto, ako ne i sve.
A šta je sa drugima iz te slike – mamom, tatom, babom, dedom, tetkom? Znaju li oni da je „kraj osamdesetih“? Tehnički da, jer umeju da gledaju u kalendar. Ali, to ne znači ništa. Suštinski, oni s njim, gotovo beslovesnim detetom, dele jedno kobno neznanje: ni oni nemaju pojma da je, avaj, kraj osamdesetih. I da jedno veliko zvono samo što nije zazvonilo nad svima njima, pa se sad ti pitaj za kim to zvono zvoni, dok ti lektirni naslov odgovara: za tobom, rođače…
Debitantski je Krivokapićev roman (prethodno je objavio po zbirku pesama i priča) rasuta, fragmentarna struktura, što deluje koliko kao čisto poetička stvar, toliko i kao jedini adekvatan način da se nekako dočara slika sveta koji se geleroliko raspršio s tim ratnim, sirotinjskim i iznad svega metežnim godinama, da se više nikada ne sastavi, nikad nakon tog prvog pada u blato, naizgled tako nedužnog. Uslediće detinja teška bolest, raspad porodice (koja je ionako ila u stanju permanentnog poluraspada), raspad zemlje velike i detetu pomalo apstraktne, a opet, tako teške i stvarne u svom umiranju, čiji će se odjeci i posledice na sve čudnije način probijati i do naizgled ušuškanog crnogorsko-mađarskog seoceta u samom središtu Bačke.
Krivokapić će svog naratora, neskriveno autobiografski intoniranog, u prisustvu čitaoca – na 16. strani – odlučiti nazvati Gregor, što, recimo, jedna je literarna konvencija jer se nekako treba zvati, na stranu sve one neminovne Samsa-asocijacije, kojima čitalac može i ne mora pridavati pažnju. Gregor je mladić, manje-više wannabe pisac ili barem početnik, povremeno radnik na najčudnijim kratkotrajnim poslovima, pa onda književni stipendist, uglavnom tamo gde je i njegov pisac boravio po stipendijama: malo Istra, malo Bosna, malo Tirana… Pisac na „rezidencijalnoj stipendiji“, ako mene pitate, samotno je i kontemplativno biće, flaner i posmatrač sveta kojem i pripada i ne pripada, izmešten i distanciran od svog svakodnevlja, što mu može goditi jako; zapravo, ne njemu, nego njegovom pisanju. Proleće se na put sprema utoliko je neobičan, dinamičan mix kontemplativnih zapisa sa stipendijskih boravaka (ali bez u kontekstu ovog romana suvišnog putopisarenja), te coming-of-age hronika Gregorovog odrastanja u okrilju disfunkcionalne porodice i jedne zemlje koja je upravo bila proglašena disfunkcionalnom takođe, u okružju izmene sistema vrednosti, ili možda pre njegovog totalnog raspada. To je i koloplet priča iz istorije jedne porodice u XX veku, porodice koja sažima mnoge istorijske traume, mentalitetske stranputice, kulturne tabue i njihova kršenja, ponekad gotovo prometejska.
Još jedna, dakle, (in)diskretno bildungsromaneskna priča o odrastanju na razvalinama sveta koji se raspao pred očima malog deteta, a da na tom raspadištu više nikada nije sagrađeno ništa drugo, iole solidno? O da, nesumnjivo; utoliko pripada onom nizu u kojem stoji, recimo, i debitantski Tabaševićev roman, ili priče Lejle Kalamujić. Na redu je, dakle, još jedna generacija kojoj se svet rasprsnuo pravo u lice, ali ovaj put je to doista lice deteta. Krivokapić je dobar, prijemčiv, inventivan, nežan i jak, topao i oštar kada pušta priči da ispriča sebe, kada dosledno prati lične, intimne i porodične hronike, a tovari se balastom suvišnog pametovanja i zapada u mediokritetstvo kada krene da nam – u svojstvu Bojana Krivokapića, a ne Gregora – udeljuje svoje političke stavove i mišljenja, o Omarskoj i Makarskoj, o kapitalizmu i socijalizmu ili ne znam sve čemu, dakle, kad zanemari osnovno pravilo dobre proze: pripovedaj, ne propovedaj. Okej, ta se početnička nadobudnost može oprostiti jer nema je mnogo, uostalom.
Intrigantan, obećavajući debi, koji pisca izvodi pravo na raskršće, na kojem će morati da se definitivno razjasni: ili jeste ili nije. Kažu da je bluzer Robert Džonson na jednom takvom raskršću prodao dušu đavolu, ali druga su danas vremena, kanda može nešto da se isposluje i po prihvatljivijoj ceni.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
