Kao i u mnogim krizama u kojima se sukobljavaju mase, i bitka za Kataloniju postaje lična. Tako bar izgleda nakon što je vlada Marijana Rahoja od španskog Senata zatražila ovlašćenja da uspostavi privremenu direktnu vlast u Kataloniji do narednih izbora, koji treba da se održe za šest meseci.
To, pre svega, znači da će Madrid smeniti predsednika katalonske vlade Karlesa Puđdemona, ostaviti ga bez plate, a njegove potpise poništiti.
Pošto je javni tužilac najavio da će ga krivično goniti, može da se desi da on baroknu zgradu Parlamenta u Kataloniji napusti sa lisicama na rukama.Puđdemon, kome je navodno inspiracija Mahatma Gandi, ikona nezavisnosti Indije stečene nenasilnim otporom, u intervjuu „Fajnenšel tajmsu“ ističe da se ne boji hapšenja i da želi da „ide do kraja“, ako će to inspirisati druge da nastave bitku za nezavisnost Katalonije. U prvom talasu otpora, glavni protest katalonskih indipendista ticao se prava ljudi da glasanjem na referendumu slobodno izraze svoju volju i osude policijske brutalnosti; a kasnije se pomerio ka odbrani katalonskih institucija.
Posle Navare i Baskije, Katalonija je osvojila najveći stepen autonomije u Španiji – ima svoju vladu, predsednika, parlament, podelu nadležnosti sa Madridom u oblasti sudstva, zastavu, himnu i katalonski jezik kao službeni (uz španski), vlast u oblasti obrazovanja i zdravstva, komandu nad regionalnom policijom Mossos d’Esquadra.
Katalonsku vladu sada bi direktno trebalo da kontrolišu iz Madrida delegirani španski ministri, čije direktive će biti dužni da izvršavaju katalonski funkcioneri i službenici.
Špansko ministarstvo unutrašnjih poslova prema toj odluci treba da preuzme direktnu kontrolu nad katalonskom policijom. Španska vlada namerava da preuzme i kontrolu nad elektronskim medijima, između ostalog nad javnim kanalima katalonske TV3 i nad katalonskim radiom što je, kako piše pariski „Mond“, jedna od najspornijih mera.
Vlada u Madridu je takođe zatražila od Senata da ograniči vlast katalonskog parlamenta, a to uspostavljanje starateljstva izvršne vlasti nad parlamentom, nosiocem zakonodavne vlasti, profesor ustavnog prava na Univerzitetu Barselone Savijer Arbosa za pariski „Mond“ ocenjuje kao neustavno.
Puđdemona je još tokom intervencije španske Civilne garde protiv glasača na referendumu obezbeđenje skrivalo ispod jednog nadvožnjaka, kako ne bi bio uočen iz helikoptera i uhapšen pre glasanja.
Nakon što je Rahoj najavio uvođenje vanrednih mera u Kataloniji, u Barseloni je oko 450.000 demonstranata zahtevalo da budu pušteni iz zatvora u toku krize uhapšeni predsednik Katalonske nacionalne skupštine Đordi Sančez i predsednik organizacije za promociju katalonskog jezika Omnium kultural Đordi Kuišart. Oni su okrivljeni za kršenje ustava, ali i za organizovanje demonstracija tokom kojih su pripadnici Civilne garde do dva sata noću bili blokirani u katalonskom ministarstvu finansija koje su pretresali pred referendum, njihovi automobili oštećeni, a oružje, navodno, oteto.
NAJAVA OTPORA: Katalonska levičarska partija Kandidatura narodnog jedinstva, ključni koalicioni partner Puđdemonove dominantne partije Zajedno za „da“ (Junts pel Sí), najavila je da će orkestrirati gandijevsku kampanju masovne neposlušnosti, kao na izbornim mestima 1. oktobra.
Katalonci su pozivani da povlače novac iz banaka koje su najavile da će premestiti svoja sedišta izvan Katalonije, uz uveravanje katalonske javnosti da se iz Katalonije povukao samo jedan odsto od 1300 firmi.
Indipendistička organizacija Katalonska nacionalna skupština tvrdi da bar polovina od ukupnog broja vatrogasaca pod njenim uticajem neće poštovati naloge španskih vlasti, to jest da neće učestvovati u deblokadi ulica. Većinski sindikat prosvetnih radnika u Kataloniji pozvao je obrazovnu zajednicu da se suprotstavi svim nalozima Madrida.
Puđdemon je aktiviranje člana 155 španskog ustava nazvao najgorim napadom na institucije i narod Katalonije nakon diktature generalisima Franka.
Na optužbe o pučističkim namerama Madrid je odgovarao kontraoptužbama da je puč u Kataloniji kršenje španskog ustava i da ga je izvršila separtistička klika Karla Puđdemona.
Tu i tamo je pominjan i neuspeli puč od 23. februara 1981, nakon ostavke Adolfa Suareza, prvog španskog demokratski izabranog premijera posle diktature. U motive pučista 1981. spadalo je i protivljenje katalonskoj autonomiji. Puč je nazvan Teherazo, po potpukovniku Antoniju Teheru, koji je sa 200 pripadnika Civilne garde upao u španski parlament i 18 sati držao poslanike kao taoce, ali je intervencija španskog kralja Huana Karlosa, koji se pojavio u uniformi, bitno doprinela da propadne puč, koji možda i nije bio tako operetski kako je na televiziji izgledalo. Tada su u Valensiji pokrenuti tenkovi. Tehero je robijao zbog puča 16 godina, a „23. F“ je postao simboličan datum koji označava trenutak kada je Španija promovisana kao zemlja koja ima ustav, što je argument na koji se poziva Madrid.
APEL EVROPI: Dok je masa protestovala zbog suspendovanja katalonske autonomije, Puđdemon (koji govori pet jezika – katalonski, španski, francuski, engleski i rumunski, maternji jezik svoje supruge Marsele Topor) deo govora držao je na engleskom jeziku. Obraćao se građanima Evrope, iznad glava evropskih lidera, koji su ga, Donald Tusk možda najkonkretnije, zaveli nagoveštajima da će posredovati ako odustane od proglašenja nezavisnosti.
Evropa je na taj apel ćutala. Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron javno su podržali Rahoja. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk i predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani su usred krize 20. oktobra u Oviedu, uz žovijalnost koja odudara od španskog kraljevskog protokola, primili Nagradu Princeza od Asturije iz ruku španskog kralja Felipea, koji inače nosi i titulu princa od Asturije, što je deo simboličkog kolorita i pokazuje složenost Španije.
Evropsko ćutanje mora da je bolno za Kataloniju, koja inače ima status evropske regije i stalne delegacije u međunarodnim institucijama kao što je Evropska unija, a ima i oko 40 svojih diplomatskih predstavnika u Briselu, Londonu, Vašingtonu, Njujorku, Los Anđelesu, Parizu, Tokiju, Beču, Berlinu, Rimu, Lisabonu. Katalonija je uspostavila specijalne veze i sa snažnim subnacionalnim entitetima kao što su Kvebek i Kalifornija.
Njeni predstavnici zastupaju specifične interese vlade u Kataloniji u oblasti trgovine, stranih investicija, međunarodne saradnje, katalonske kulture, jezika.
DOMINO-EFEKAT: Britanski „Gardijan“ nalazi da Puđdemon možda može naići na pozitivniji prijem u evropskim provincijama, gde je dominacija centralizovane nacionalne države pred sličnim izazovom, na primer u španskoj Baskiji, na francuskoj Korzici, u italijanskoj Lombardiji, u rumunskoj Transilvaniji ili u belgijskoj Flandriji. „Gardijan“ piše da su simpatije za katalonsku stvar velike i u Škotskoj.
„Ako se Katalonija i Španija odvoje, to će nedvosmisleno imati domino efekat na Veneto, Škotsku i razne druge regione“, procenio je za TV Raša tudej Marko Basani, profesor političkih nauka na Univerzitetu Milano, nakon što su u nedelju 22. oktobra Lombardija i Veneto, sa 90 odsto „za“, glasali za veću autonomiju, veću samostalnost od Rima, a protiv toga da ta dva italijanska regiona, koja proizvode oko trećine italijanskog BDP-a, subvencionišu italijanski jug.
Basani procenjuje da je u toku dezintegracija evropskog poretka i da će za 10 do 15 godina evropska konfederacija izgledati drugačije nego danas, da neće biti bazirana na nacionalnim državama kakve sada poznajemo, te da u Evropi može nastati 35 do 45 novih država.
Možda će u narednom periodu i EU morati da se umeša u španski spor, a možda će španska vlada nakon demonstriranja odlučnosti pokušati da problem reši garantovanjem veće autonomije, što predlaže Socijalistička partija.
Međutim, Gulšan Sačdeva, direktor Centra za evropske studije „Žan Mone“ na Univerzitetu „Džavaharlal Nehru“ u Delhiju, konstatuje da nema lakih odgovora, da su u prošlosti rešenja sa više autonomije rešila neke konflikte centralnih vlada sa indipendističkim pokretima, a da je to u nekim slučajevima vodilo ka daljoj eroziji centralnih vlasti.
U tekstu „Globalni paradoks regionalizacije“ (vidi okvir) prenosimo delove nedavno objavljene studije člana SANU Časlava Ocića, ekonomiste koji je, između ostalog, više decenija proučavao regionalizam, a u kojoj se, između ostalog, govori o tome kako regionalistički zahtevi rastu uporedo s produbljavanjem i proširivanjem evropskih integracija, ne samo zbog povećanih mogućnosti koje pruža moderni svet, nego isto toliko i zbog kontroverze države konkurencije protiv države blagostanja, i o tome kako mnogi žele da se uključe u globalne svetske ekonomske i društvene procese, ali i da zadrže svoje nacionalne, verske i kulturne osobenosti, pa se problem moderniteta i identiteta otvara u novom kontekstu dramatičnije nego ranije.
Mali detalj u toj drami tiče se sudbine Karlesa Puđdemona (1962), sina pekara iz mesta Amer, blizu grada Herona (na katalonskom Đirona), koji je postao nacionalista u svojim dvadesetim, prekinuo studije katalonskog jezika na Univerzitetu Herona 1983. nakon saobraćajne nesreće (beleg na čelu prikriva bitls frizurom), postao novinar i urednik u lokalnom listu za koji je pisao i o Sloveniji neposredno nakon otcepljenja od SFR Jugoslavije 1991.
„Fajnenšel tajms“ piše da je navodno na njegove stavove ključno uticalo oduševljenje time kako je, nakon referenduma i kratkog ratnog sukoba, uz pomoć međunarodne zajednice Slovenija dobila nezavisnost.
To je bilo u vreme kada je Evropa, kao i čitav Zapad, trijumfalistički, često i sa velikom dozom arbitrarnosti, sa zgražavanjem gledala na raspad država u Istočnom bloku. Da li sada zatvara oči pred sopstvenom kvadraturom kruga?