Pošto su se Skorpionsi ucvikali da će ih predgrupa (Divlje jagode) oduvati i ukrasti im predstavu, odgodili su svoje prvo gostovanje u Srbiji; ko s rokenrolom nije prerastao hevi metal, pravo mu budi. Oni što su razvoj svog muzičkog ukusa nastavili i preko/mimo tzv. teškog roka, te večeri nakrcali su veliku dvoranu Sava centra (SC) za još jedan trijumfalni koncert moderne fado-dive Marize.
Ovo je čak osma Marizina poseta našoj zemlji tokom malo više od 12 godina: samo prvi njen koncert juna 2005. nije napunio SC („Vreme“ 753); peti, februara 2011. bio je u okviru GAF (Guitar Art Festival; „Vreme“ 1050); izuzetno nam je sedmi put došla maja 2015. radi dobrotvornog nastupa (za žrtve poplava) u Areni, kad i Oleta Adams. Kao najveća komercijalna zvezda fado-muzike, studijske albume ne izdaje često, a promoviše ih gotovo neprekidnim svetskim turnejama tokom kojih se program minimalno menja, pa smo tako nekoliko puta od nje dobili repete – srećom, visoko profesionalnog nivoa. Pri prvom pojavljivanju u Srbiji Mariza (r. ‘73, Mozambik) imala je tri odlična albuma (Fado em Mim 2001, Fado Curvo 2003, Transparente 2005), pa smo otad temeljno savladavali Terra (2008), a peti – od obrada – Fado Tradicional (2010, EMI – Dallas, kao i nekoliko prethodnih) poslužio je i da premosti pauzu u kojoj je rodila jedinca. Naravno, diskografija joj je prošarana koncertnim i kompilacijskim izdanjima, a aktuelni studijski CD Mundo (2015) možda ćemo još koji put slušati uživo.
Istaknuti triling pesama/videa – osećajne, tanano iznijansirane Alma, Paixao i naročito nadahnuta, majčinska Melhor de Mim (Najbolje od mene) – potvrđuju Marizin pristup kao evolucioni, modernizaciju fada malo-po-malo, pa je takav i Mundo s primesama flamenka, afro-ritmova i ciganske melodike. Ne nasedajte na bombastične komplimente o revolucionisanju izvorne portugalske muzike, važnije da je album veoma dobar.
Iako ju je dočekao doslovno rasprodat SC (ulaznice 1.300-3.500d; do 4.000 posetilaca, uklj. pomoćna sedišta), počinje sasvim kamerno, s malo svetla i setnim tradicionalima; iako fatalna (a kako drugačije – fado?) Amalijina Primavera donosi razvedravanje a tangom pelcovana Caprichosa razigravanje, da ne robujemo stereotipima o fadu. Visoka pevačica kao i uvek u elegantnoj dugoj haljini tamnih preliva, i postava ponovo ogoljena – trojica s akustičnim gitarama (španska i portugalska, i bas), te bubnjar/perkusionista – s lakoćom su prikazali dramatiku, uspone i ‘padove’ kako emocija tako i vokalne interpretacije, pa prešli na novije. Padoce de Ceu Azul je dašak zelenortskog saudade s ponekim engleskim stihom, kroz raspevanu Missangas njenom kontra-altu fino se pridruže i nasnimljeni ženski prateći vokali, pa se lako provuče i pop-balada kao Sem Ti. U predstavljanju albuma Mundo prevagnule su dinamičnije, (uslovno) vedrije numere – uz nabrojane i Adeus i Rio de Magoa – mada i drugačijih bisera ima. Od starijih, u repertoaru su sad Chuva i Por Ti! sa CD-prvenca i Ja Me Deixou s četvrtog.
Trag nastupa u velikim prostorima na severnoameričkim turnejama nosi i njena poznata pričljivost, koja već poprima obeležja kupovine vremena: rasteže jednu od najlepših i najpoznatijih – Rosa Branca – učeći prisutne da to pevaju u originalu. Još uvek šarmantna, ali jedva navuče koncert do osamdesetog minuta. Oduševljena publika naravno nije mogla bez bisa, i to je potrajalo još 25, uključujući stare favorite kao Meu Fado Meu i O Gente da Minha Terra prošarane novim tačkama za album koji već snima; upravo te nove, možda još rovite, vukle su prizvuke džeza ali i odjeke stadiona. Silasci među obožavaoce, ovacije… sve spremno za sledeći dolazak!
