Ideja nečeg u čemu smo zajedno

Priča o kolu, o tradicionalnoj narodnoj igri, koja je pre nedelju dana upisana na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, zanimljiva je, lepa, prijemčljiva i nedovoljno poznata priča. Možda baš zato što o kolu svako misli da sve zna samim tim što ga rado igra.

Treba odmah reći: kolo sa Uneskove liste nije bilo koja igra lančano povezanih igrača, već konkretan obrazac koraka koji se izvodi u formaciji kola – jedan korak u desno i tri u mestu prema centru kruga, pa jedan u levo i opet tri u mestu prema centru. Zbog tog obrasca, ovo zaštićeno, srpsko kolo, razlikuje se od kola drugih naroda.

„Kolo ima ideju masovnog izvođenja, skupnog izvođenja, ideju nečeg u čemu smo zajedno, nečega što ćemo svi da delimo bez obzira iz kog smo kraja, iz koje sredine, gradske ili seoske, kom staležu pripadamo, kom opredeljenju. Kolo briše granice između generacija i između veštih i neveštih igrača. Svako ko ima dobru volju znaće da ga igra. Onaj ko igrače posmatra sa strane oseća potrebu da im se priključi i uhvati u kolo, a isto to od njega očekuju i oni koji su već u njemu. To je pitanje odgovornosti pojedinca da u tom trenutku doprinese zajednici“, kaže za „Vreme“ magistar Zdravko Ranisavljević, predsednik Centra za izučavanje i očuvanje tradicionalnih igara Srbije (CIOTIS), nevladine organizacije koja je bila jedan od četiri predlagača da se kolo nominuje na Uneskovu listu.

Koreni kola su u narodnoj igračkoj seoskoj praksi, kaže Zdravko Ranisavljević, iz druge polovine 19. veka, na prostoru centralne Srbije: „Etnograf Milan Đ. Milićević je 1876. godine popisao naše tradicionalne igre a među njima Žikino kolo i kukunješte. Sledeći popis su uradile sestre Janković, Danica i Ljubica, tridesetih godina prošlog veka, i napomenule da je Žikino kolo i kukunješte popularno i na prostoru Kosova i Metohije, i to u tolikoj meri da ugrožavaju tamošnje igre. To dokazuje kontinuitet kola. Sledeći dokaz trajanju kola je iz 1948. godine. Olivera Mladenović je za Ministarstvo prosvete tadašnje Jugoslavije popisala igre centralne Srbije i na tom spisku najveći broj igara je u svom nazivu imalo reč „kolo“: narodno, Radojkino, Milijino, Radino. Tada, polovinom prošlog veka, kolo je postalo popularno među harmonikašima i violinistima koji su počeli da komponuju kola. Oni su autori kola kakvo mi danas poznajemo: Miodrag Todorović Krnjevac, Radojka i Tine Živković, Milija Spasojević, Toma Ilić, i kasnije Ljubiša Pavković, Branimir Đokić… Njihova izvođenja su emitovana na radiju i kasnije na televiziji i, širila kolo.“

U vreme migracije seoskog stanovništva u gradove u drugoj polovini 20. veka, kada u gradovima počinje mešanje stanovništva različitog porekla, ispostavilo se da im je zajednički imenitelj igra, kolo, koje je svima, odakle god da su došli u grad, bilo blisko. Zdravko Ranisavljević objašnjava da je paralelno sa popularizacijom kola u gradovima, ono počelo da se gubi iz seoskih sredina. „Tadašnja ideologija je smanjila broj svetkovina na kojima bi se negovali tradicionalni oblici igre, smatrala ih je nazadnim, i eventualno ih je koristila u formi adaptiranoj za scensko izvođenje, pa autentično kolo prestaje da postoji u praksi i počinje da živi u sećanju pojedinaca. U gradu nastavlja da živi recidiv seoske igre dokazujući koliko i na koji način je kolo nekada u selu bilo bogato“, kaže Zdravko Ranisavljević. „Narodno kolo je tako nazvano zbog ideologije u kojoj se razvilo, a današnji prefiks ‘srpsko’ posledica je redefinisanja nacionalnog i etničkog srpskog identiteta – uvek je ideologija uslovljavala prisvojni pridev u nazivu kola. U svakom slučaju, po prirodnom sledu, ‘narodno kolo’ koje je, kao što sam rekao zabeleženo u centralnoj Srbiji u drugoj polovini 19. veka, Srbija ovom nominacijom obeležava kao svoje.“

Proces nominacije je zahtevan i dug. Vesna Dušković iz Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu, krovne institucije u procesu nominacije, objašnjava da je sve počelo decembra 2015. godine na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe da Srbija kandiduje kolo za reprezentativnu listu Uneska. „Ministarstvo je odobrilo njihov predlog i počelo se sa pripremom materijala. Određena su četiri predlagača koji će izraditi dokumentaciju i odbraniti naš predlog pred komisijom Uneska.“ To su Fakultet muzičkih umetnosti, konkretno vanredni profesor Selena Rakočević u ime Kadre za etnomuzikologiju, CIOTIS odnosno predsednik ove organizacije Zdravko Ranisavljević, Ansambl tradicionalnih igara „Kolo“ odnosno direktor Vladimir Dekić i Centar za nematerijalno kulturno nasleđe.

Vesna Dušković objašnjava da je „potrebno ispisati odgovore upitnika na dvadesetak strana na engleskom ili francuskom, ne prekoračiti traženu dužinu odgovora, sve to ilustrovati sa deset fotografija ne starijih od tri godine, i snimiti šest do deset minuta dokumentarnog filma. Dokaz da kolo i danas živi su takozvana pisma saglasnosti. To znači, na primer, da lokalne samouprave potvrđuju da se na manifestacijama koje organizuju igra kolo, da turističke organizacije potvrđuju da je kolo na njihovim turističkim programima, nekadašnji članovi kulturno-umetničkih društava potvrđuju da je kolo bilo deo programa koji su scenski izvodili i tako dalje. Posebno su bila važna pisma kulturno-umetničkih društava koja su pisala o načinu kako obučavaju decu i mlade da igraju kolo, zato što je jedan od bitnih uslova da se nominacija prihvati dokaz da se predloženi element prenosi generacijama i da će se čuvati i ubuduće. Birali smo KUD-ove iz unutrašnjosti, da pokažemo rasprostranjenost tradicije igranja kola po celoj zemlji.“

Uneskova lista nije zapečaćena, što znači da ako neka država ne čuva zaštićeni element onako kako se obavezala, taj element se briše sa Reprezentativne liste – svaka država je obavezna da svake pete godine o tome izveštava Uneskov Komitet. „Sigurna sam da naše kolo, kao i slava, prvi element koji se iz Srbije nalazi na Reprezentativnoj listi nematerijalnog nasleđa, nisu u opasnosti: slava se prenosi vekovima, istina sada u nešto izmenjenijem obliku nego ranije, a kolo se svuda igra u svakoj prilici – priznaćete da se svako matursko veče posle sati i sati đuskanja i hard-roka završi kolom“, kaže Vesna Dušković.

Po rečima Zdravka Ranisavljevića, upisivanja našeg kola u svetsku baštinu ne bi bilo da nije bilo dr Olivere Vasić, prve profesorke etnokoreologije u regionu. „Profesorka Vasić je sredinom šezdesetih počela da se bavi prikupljanjem tradicionalnih igara po terenu, i istraživanjem, i zapisivanjem. Zapisivala ih je sistemom labonotacije, sistemom za zapisivanje baletskih koraka koji je ona prilagodila na tradicionalnu igru. Godine 1984. objavila je Kolo u tri Krstivoja Subotića, rad u kome je od ovog frulaša iz Valjeva zabeležila tridesetak kola u tri. Kolo u tri je narodni termin koji je profesorka Vasić prenela u nauku. To je tip igre centralne Srbije u kojoj su prva tri koraka jednake, kako se kaže – krupne dužine. To je bio prvi naučni rad o kolu. Profesorka Vasić se permanentno bavila prikupljanjem kola, angažovala je istraživače amatere po terenu, stimulisala je ljude da po Srbiji prikupljaju tradicionalne igre, revnosno ih zapisivala i 1990. godine osnovala je CIOTIS. Od tada do danas prikupljeno je više od 2000 igara na prostoru Srbije, a među njima veliki deo su kola. Sve su zapisane, i igra i muzika. Mi smo prvi u regionu objavili DVD, antologiju srpskih tradicionalnih igara. Autorka te antologije je profesorka Selena Rakočević.“ Sve zapisane igre CIOTIS-a demonstriraju se na njihovim seminarima obuke budućih igrača. Trenutno ima oko 4000 polaznika, „u CIOTISU je edukovan sav kadar našeg amaterizma“, kaže Ranisavljević.

Pre četiri godine CIOTIS je postao strukovno etnokoreološko udruženje, nevladina organizacija. Do tada je bio u okviru Fakulteta muzičkih umetnosti, a zatim „Kola“. Zdravko Ranisavljević kaže da ih je motivisala činjenica da je „u Evropskoj zajednici nevladin sektor u kulturi u odnosu na vladin sektor izuzetno funkcionalan prilikom realizovanja velikih projekata. Specijalnost i ključ uspeha ove nominacije je sprega vladinog i nevladinog sektora. Nevladin sektor je permanentno prikupljao i izučavao tradicionalne igre, a vladin je tome dao legitimitet. Bila je to saradnja od nacionalnog interesa.“

Kako se zna da je neka igra autentična? Zdravko Ranisavljević, inače predavač na Katedri za etnomuzikologiju FMU, kaže je „utvrđivanje autentičnosti prevaziđeno. Uloga nauke je da prati proces menjanja tradicija. Odavno na terenu ne postoji razvijena igračka praksa, pa vi samo dođete i sve to zabeležite. Još pre sto godina su sestre Janković govorile da je igračka tradicija izumrla. Sistem očuvanja nasleđa je zasnovan na prikupljanju sećanja ljudi o načinu na koji se nekada igrala neka igra. I u kojim uslovima. I šta je sve bilo vezano za igranje te igre. Mi, zapravo, rekonstruišemo sećanja. Tradicija se čuva tako što se zabeleži i rekonstruiše, i što se toj igri nauče mlađi od vas, oni koji mogu da ta sećanja uobliče i prenesu na scenu. Mesta gde ta sećanja postaju dostupna javnosti su kulturno-umetnička društva.“

Kolo je deo repertoara Ansambla tradicionalnih igara „Kolo“. Ono je, priča Vladimir Dekić, direktor Ansambla, sredinom pedesetih dobilo ime po ovom tradicionalnom plesu „pa se danas kolo poistovećuje sa ‚Kolom’ što je zaista velika čast i obaveza, pogotovo sada kada je element upisan na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Naš tim koji je realizovao video-prilog za nominaciju, koji je predvodio reditelj Nikola Ljuca, uspeo je da u zadatim okvirima predstavi, dokaže i objasni svetu šta je kolo i zašto je važno da se globalno prepozna i predstavi. Bilo je izuzetno zanimljivo odabrati sve slojeve života i društva gde se kolo pojavljuje, tako da smo u filmu predstavili kolo kroz sistem obrazovanja, amatersko i profesionalno bavljenje umetnošću narodne igre, pesme i muzike, kao i na vašarima, svadbama, rođendanima i javnim okupljanjima. Jedan od zapaženijih kadrova je snimak sa Jutjuba gde jedan mališan od ne više od četiri godine zdušno igra među odraslima na nekoj svadbi. Uspeli smo da prikažemo da element koji nominujemo za upis ne samo da je živ, već i da je široko rasprostranjen i da spaja sve generacije, slojeve društva i ruši sve razlike među ljudima. Komisija Uneska dolazi u nenajavljeni monitoring posle izvršenog upisa, kako bi se i uverila da je taj element živ i potrebno je da ih uputimo u bilo koju kafanu, javnu svečanost, vašar ili privatnu proslavu kako bi se u to i uverili.“

U prvoj, antologijskoj koreografiji Olge Skovran Splet igara iz Srbije iz 1948. godine, kolo se pojavljuje u igri Moravac, a potom i u Pašoni. Osim navedenih koreografija Olge Skovran, u sadašnjem programu razne varijante kola su u koreografijama Igre iz Zapadne Srbije, Igre iz okoline Beograda, Igre sa Kosmaja, Bela nedelja u Gruži, Igre iz užičkog kraja, Svečanost na Oplencu, i Igre iz Šumadije. „Naredne godine obeležavamo 70 godina postojanja i uspesi koji se nižu daju nam za pravo da postavimo pitanje rešavanja našeg najvećeg problema, prosto. Ansambl „Kolo“ već 70 godina nema svoj prostor za rad i predstavljanje svog rada. Ova umetnost, kako na profesionalnom tako i na amaterskom nivou zaslužuje scenu na kojoj bi se predstavljalo sve bogatstvo naše tradicije, ali i stvarala neka nova tradicija za budućnost“, kaže Vladimir Dekić, ali detalje o tome ostavlja za neku drugu, neslavljeničku priliku.

Kolo je, kao što je rečeno, nakon slave drugi naš element na Uneskovoj listi. Slovenija ima takođe dva, Hrvatska 15 (izrada čipke, drvene igračke iz Zagorja, Sinjska alka, bećarac…), Kina ima 40, Rusija samo dva… Vesna Dušković kaže da od poslednje četiri godine može da se nominuje samo jedan element godišnje. „Mi se teško odlučujemo šta treba zaštititi. Na našoj Nacionalnoj listi nematerijalne baštine je 28 elemenata. Za Uneskovu listu ne može da se nominuje ništa što nije na Nacionalnoj listi. Za iduću godinu spremamo kandidaturu pevanja uz gusle, pa ako se neko zapita zar to nije crnogorska baština, odgovor je da Crnogorci nisu gusle upisali na svoju listu. Na primer, kad je trebalo da balkanske zemlje nominuju Đurđevdan, Crnogorci su morali da odustanu zato što ga nisu upisali. Prihvatanje naše nominacije je lepa vest, neopisivo smo ponosni. Sve je prošlo bez ikakvih problema, nisu nam tražili nikakve dopune ni popravke. Naše kolo ih je sve opčinilo.“