U Sarajevu bio i u Audiciji i u Top listi nadrealista, igrao i kod Ademira Kenovića i u omnibusu Kako je propao rokenrol, i kod Emira i kod Anđeline; početkom rata u BiH premestio se u Ljubljanu, proširio na pozorište, scenario i režiju (Kajmak i marmelada; Traktor, ljubav i rokenrol); očešao se o Oskara u Ničijoj zemlji (2002, Danis Tanović) a učestvuje i u filmskim hitovima iz Srbije. Malo ko širom ostataka Jugoslavije ima takvu glumačku biografiju. A bogami i rokersku: petljao s bas-gitarom, bio drugi pevač u SCH – tada najljućoj alternativi (na) sarajevskoj sceni, da bi se našao s bendom koji je osnovao Nedim-Nedo Babović, punokrvni izdanak Stones-škole.
Pre 35 godina naravno ni Branko Đurić – Đuro (r. ‘62) nije sanjao da će ‘zvanična verzija’ – kakvu smo recimo živeli u YU-socijalizmu – jednom postati virtuelna stvarnost, a da će bombanje (lokalni žargon) potom prerasti u globalno priznate lažne vesti. U međuvremenu, Bombaj štampa (dalje: BŠ) je karijerom-ponornicom ostavila za sobom svega 3 albuma, prvi i najuspešniji – Bombaj štampa (‘87, Diskoton) – još u doba dok ni DJ Vučićević nije znao englesku reč za cinkaroš.
Kao poletni izdanak Novog primitivizma, iako je imala hitove a njena zvezda-vodilja i svirački doprinosila znatno više nego Kusta Pušenju, BŠ je ipak za ljubav Đurine glumačke karijere (pre)mnoge sezone izvisila u garderobi; drugi album Ja mnogo bolje letim sam (‘90, Diskoton) u predvečerje raspada zemlje prošao joj nezapaženo. Na iznenađenje mnogih, Đuro je 2008. ipak probudio sastav za solidan CD Neka DJ odmah dole CJ (2010, Dallas). Okosnica je i dalje Nedo, (ko)autor i muzike za Đurine filmove, znalački korisnik variranih Ričards-rifova i i te kako izgrađenog stila i tona belačkog/rokerskog bluza. Bubnjarski Mili-staž još od drugog albuma ima Dragan Bajić, a dodate su dve prateće pevačice.
Povremeni povratak ove grupe do nas je – posle 28 godina – uživo stigao tek iza rasprodatih Đurologija, solo-predstava njenog šefa po raznim beogradskim salama poslednjih sezona. Amerikana Doma omladine uredno služi kao glavni nadzemni klub za live R’n’R u prestonici Srbije, i tu je par stotina mlađih-do-sredovečnih posetilaca (s ulaznicama od 1.200 d.) toplo dočekalo BŠ, kao kvintet podmlađen basistom i klavijaturistom. Repertoar je 90 minuta šarao kroz sva 3 izdanja, ali obuhvatio i demo-hitić Jogging Across Alipašino polje (s kolektivnim čučnjem) i Trese, lupa, udara (by Koja) filmskog benda Tragači iz …propalog rokenrola.
Ova petorka gruvala je veoma ubedljivo pa je jedina slabost ostala što Đuro slabo glumi pevanje tj. glas mu se razilazi s intonacijom kako je nagovešteno još i na Neka DJ… No sve su to premostili njegov poznati šarm i lakoća komunikacije s publikom koja je pesme prepoznavala s rastućim oduševljenjem. Mrak i ja, Điđi miđi patetika, Ludnica, Ljubav nije za mene, Dubrovački trubaduri… jednako i sporije, i novije kao Nije nas bilo dugo, Žena koje nema, Truba, To nije u džepu, a bogami i stara posveta Ćerka jedinica Elvisa Džej Kurtovića (tačnije, rahmetli Dražena Ričla). Kao da uticaj nije dovoljan i prepoznatljiv, Đuro kalemi tekstualne dosetke na Stones-standarde (na licu mesta regrutovao par devojaka da pevaju Samo ga gurni u Palim se na guranje), pa zbog toga hramlje i Nedim (Nadine Čak Berija).
Srećom, Branko Đurić je u najavama pesama kratak i efektan, po strani ostavljajući stendap komiku i nikad se ne srozavajući kao ‘nadrealni’ ispisnik mu Nele Karajlić. Nedo svoju pevačku tačku ima u – gle čuda! – Diksonovom Little Red Rooster. Da, ‘domaći zadatak’ za ovdašnje bluz-kolege, ali čemu kad kulminiraju neodoljiva Često poželim da sve zaboravim i na bis pank-verzija O Sole Mio i šlager-slatkiš Mali motorin / U nedilju Ane Lj. Kuntarića i Marka Novosela (festival Split ‘61).
