Putin trči počasni krug

Od sedam Putinovih protivkandidata samo Pavel Grudinjin (Komunistička partija RF) i Vladimir Žirinovski (Liberalno-demokratska partija) mogu da računaju na neki opipljiv rezultat, sa 6 do 7 i 5 do 6 odsto. Javlinski, Sobčak, Titov, Baburin i Surajkin vrte se na oko jedan odsto glasova, uz mogućnost da privuku i nešto neopredeljenih kojih ukupno ima oko deset odsto.

BEZ UZBUĐENJA: Zahvaljujući ovakvim očekivanjima, izborna kampanja protiče prilično mirno, bez većih incidenata i skandala, uz vidljivo prisustvo svih kandidata u štampanim medijima, predizbornim reklamnim blokovima i bilbordima širom zemlje. U oči upada da, za razliku od očiglednih autsajdera koji se relativno agresivno bore za svoje parče biračkog tela, Putin kao da ne učestvuje direktno u sopstvenoj kampanji. S obzirom na to da je ionako svakodnevno prisutan u vestima i medijima pošto obavlja predsedničku funkciju, za posebnim promotivnim aktivnostima i nema potrebe, te njegova kampanja ima bitno drugačiji ton od ostalih kandidata.

Dok se ostali obraćaju javnosti sa „ako izaberete mene, uradiću sledeće“, Putin svoj program predstavlja između redova sa pozicije predsednika, a ne sa pozicije predsedničkog kandidata. To ga u psihološkoj percepciji postavlja iznad ostalih kandidata koji se uzaludno bore za poziciju koju on već skoro dve decenije suvereno drži.

Najznačajnije predstavljanje njegovog „predsedničkog“ programa bilo je 1. marta, kada je Putin u dvosatnom redovnom godišnjem obraćanju poslanicima državne Dume podneo izveštaj o trenutnoj situaciji, perspektivama i zadacima koji stoje pred Rusijom i njenim predsednikom u narednih šest godina. Njegovo obraćanje privuklo je prilično pažnje na Zapadu, gde je praktično jedini akcenat bio na poslednjih dvadesetak minuta njegovog govora u kojima je predstavio nova ruska strateška oružja.

Putin je obraćanje otvorio rekavši da je osnovni cilj Rusije brzi razvoj, radi koga je u zemlji potrebno povećati slobode u svim sferama, ojačati demokratske institucije, lokalnu samoupravu, građansko društvo, nezavisnost sudstva i otvorenost novim idejama i inicijativama. Ukratko, zalaže se za sve ono što mu Zapad zamera i zbog čega ga smatra protivnikom.

SVI ZA JEDNOG: Kao glavne ciljeve istakao je nastavak borbe protiv siromaštva, povećanje novčanih izdataka za decu i porodilje, povećanje penzija i produženje životnog veka stanovništva na iznad 80 godina, kapitalna ulaganja u puteve i infrastrukturu, podršku malom biznisu, poreske reforme, otvaranje ambulanti po udaljenim selima, borbu protiv raka kao glavnog uzroka smrtnosti i modernizaciju obrazovanja. Iako je obraćanje sadržalo mnogo lepih želja i opštih mesta, Putin je objavio i neke konkretne ciljeve i pohvalio se mnogim ekonomskim i društvenim uspesima od početka svoje vlasti.

Za to je dobio aplauze svih prisutnih, između ostalih i protivkandidata Žirinovskog, koji je kao čelnik poslaničke grupe svoje partije sedeo u prvom redu. Putin je napomenuo i da se ruska ekonomija nakon mini krize usled sukoba u Ukrajini i sa Zapadom konačno stabilizovala i krenula putem laganog rasta, što su potvrdili i MMF i Svetska banka.

Na terenu, Putinova kampanja je organizovana preko lokalnih izbornih štabova u svim regionima na čijem čelu su tzv. „ljudi od poverenja“ – oko pet stotina javnih ličnosti koje u Putinovo ime kontaktiraju sa biračima. Tu su sportisti, umetnici, naučnici i biznismeni od kojih većina nije poznata međunarodnoj javnosti, osim hokejaša Aleksandra Ovečkina, atletičarke Jelene Isinbajeve, režisera Fjodora Bondarčuka ili braće Andreja Končalovskog i Nikite Mihalkova.

Drugim rečima, Putin ne putuje po Rusiji i ne ubeđuje ljude da glasaju za njega, već to čine ugledne javne ličnosti umesto njega. Nedavno je manji problem izazvala i činjenica da je premijerno prikazivanje velikog četvorodelnog dokumentarca, intervjua sa Putinom koji je snimio Oliver Stoun, otpočelo dve nedelje pre početka predsedničkih debata. Državna izborna komisija je na ovo reagovala sa zakašnjenjem i tražila obustavljanje prikazivanja, ali je sve učinjeno tek nakon što su prikazana tri dela.

MODIFIKOVANI KOMUNISTI: Najozbiljniji protivkandidat Putinu (i svojevremeno Jeljcinu i Medvedevu) u prethodnim izbornim ciklusima bio je lider Komunističke partije Ruske Federacije (KPRF) Genadij Zjuganov. On se devedesetih godina suprotstavljao „divljoj privatizaciji“ i „vladavini tajkuna“, ali je posle osnivanja stranke Jedinstvena Rusija, dolaska Putina na vlast i okretanja vladajućih snaga patriotskoj retorici i smanjenju vidljivosti oligarha u javnom životu, on bio jedini koji je očuvao manje-više solidno i relevantno biračko telo.

Posle odlaska Borisa Jeljcina Zjuganov je ublažio retoriku i nije se u velikoj meri suprotstavljao Putinu. Razlog za to leži delimično i u tome što moderna KPRF i nije komunistička partija u klasičnom smislu te reči, odnosno ne zastupa izvornu ideologiju komunizma i pre bi se mogla okarakterisati kao moderna socijalno-konzervativna stranka. Bez obzira što je zadržala neka simbolička obeležja sovjetskog doba i što tobože dan-danas u svojoj retorici ponekad baštini tradicije tog perioda, stranka ne osporava sistem zasnovan na temeljima kapitalizma, niti spominje mogućnost ukidanja privatne svojine.

Njen program je više orijentisan u pravcu zaštite „običnog“ čoveka – radnika, seljaka, državnog službenika – od banaka i finansijskih institucija. Uz to ide i patriotska retorika o zaštiti domaćih proizvođača i podrška spoljnoj politici aktuelne vlasti.

Zjuganov se ovog puta nije direktno kandidovao, već je partija kandidovala Pavela Grudinjina – nestranačku ličnost i dugogodišnjeg direktora poljoprivrednog sovhoza u okolini Moskve, prilično nepoznatog široj javnosti.

Osim kontakata sa tradicionalnim glasačima KPRF, Grudinjin u svojoj kampanji posebno naglašava svoje veze sa biznisom i orijentisanost ka tržištu, što analitičari tumače kao neku vrstu pokušaja rebrendiranja stranke. Ovaj rizičan potez KPRF može biti potencijalno najveće iznenađenje izbornog ciklusa. Prema istraživanjima javnog mnjenja, za njega nije spremna da glasa skoro polovina nekadašnjih pristalica stranke, pa mu otud predviđaju samo 7 odsto glasova, nasuprot 17-18 odsto koliko je Zjuganov dobijao na izborima 2008. i 2012. Istine radi, ni sam Zjuganov se ne kotira ni približno tako dobro kao nekada, jer mu je dobar deo birača prešao Putinu.

NACIONALISTI: Predsednički kandidat Liberalno-demokratske partije Vladimir Žirinovski vodi svoju kampanju potpuno isto kao i svih prethodnih godina i računa na svoje tradicionalno tvrdo nacionalističko jezgro. U Srbiji ga često porede sa Šešeljem zbog navodno sličnog ekstremnog nacionalizma, međutim, pored Žirinovskog Šešelj deluje prilično umereno.

Program Žirinovskog zasniva se na ekstremnim merama u borbi protiv korupcije, obnovi Ruske imperije i ekstremnom zaoštravanju sukoba sa Zapadom, uz obaveznu viku i jurodivo škrgutanje zubima u debatama i javnim nastupima. Poslednjih godina je, između ostalog, u svojim govorima u parlamentu tražio da se ubije Mihail Sakašvili, da se spali Pariz, tepih bombama unište Poljska i baltičke zemlje, a nakon što je Turska avijacija oborila ruski avion iznad Sirije, tražio je da Rusija gađa Istanbul nuklearnim bombama i pobije najmanje devet miliona Turaka. U predsedničkoj debati uživo na kanalu Rusija 1, u kojoj su učestvovali svi kandidati osim Putina, ostale učesnike je nazivao pogrdnim imenima, a Ksenija Sobčak ga je polila vodom nakon što ju je nazvao „uličnom prostitutkom“ i vikao na nju: „Ućuti, glupačo!“

ISPOD STATISTIČKE GREŠKE: Ostalih pet kandidata imaju podršku koja je ispod nivoa statističke greške. Kandidat Boris Titov je biznismen i ombudsman zadužen za privredni sektor. On u svom programu ističe neophodnost većeg razumevanja države za probleme preduzetništva, a u javnosti je postao poznat zahvaljujući inicijativama da se iz zatvora puste privredni kriminalaci koji nisu naneli veću materijalnu štetu društvu i državi. Titov se ne suprotstavlja Putinu u osnovama državne politike i donekle kao patriota broj jedan igra ulogu merila popularnosti za postavljanje povoljnije privredne klime kao prioriteta za Rusiju.

Grigorij Javljinski iz stranke „Jabloko“ poznat je javnosti kao deo tima reformatora iz devedesetih godina. Negativne asocijacije i odbojnost prema zbivanjima i ekonomskom stanju u zemlji u tom periodu ne ostavljaju mu mnogo prostora za neki ozbiljniji izborni rezultat.

Kandidat „narodno-patriotskih snaga“ Sergej Baburin podržava sve patriotske inicijative trenutne vlasti i potpuno je bezbojan kandidat pošto mu se politika nimalo ne razlikuje od vladajuće. Drugim rečima, samo bi želeo da bude Putin umesto Putina.

Poslednja dva kandidata ujedno su i najinteresantniji iako nastupaju sa potpuno suprotnih pozicija. Maksim Surajkin, predsednik centralnog komiteta stranke Komunisti Rusije (osnovalo ju je 2012. godine više grupa bivših članova KPRF nezadovoljnih udaljavanjem od lenjinizma i staljinizma) zalaže se za obnovu Sovjetskog Saveza u granicama iz 1989. u narednih šest godina. Svoj program zasniva na „deset staljinističkih udara na kapitalizam“ i zabrani domaće i strane literature i audio-video sadržaja koji vređaju Lenjina, Staljina i sovjetsku vlast.

RUSKA PARIS HILTON: Ksenija Sobčak je kćerka pokojnog Anatolija Sobčaka (1937-2000), gradonačelnika Sankt Peterburga i bliskog prijatelja Vladimira Putina na početku njegove karijere. Ova bivša starleta, ruska Paris Hilton, zvezda i voditeljka nekoliko rijaliti šoua, sa svojim brakovima i vezama večita je tema žute štampe od kraja devedesetih naovamo. Nakon što je miljeniku Zapada Alekseju Navaljnom odbijena kandidatura zbog toga što je pod kriminalističkom istragom (i pre odbijanja nije važio za ozbiljnog kandidata, istraživanja javnog mnenja su mu davala do 2 odsto podrške u biračkom telu), Sobčakova je pokušala da zauzme njegovu poziciju i da se postavi kao novi favorit Amerike za predsednika Rusije.

U tu svrhu je početkom februara samoinicijativno otišla na turneju po Americi predstavljajući se krugovima bliskim Demokratskoj stranci. U gostovanju na CNN-u kod Kristijan Amanpur javno se izvinila za rusko mešanje u američke izbore, izjavila da Krim treba da se vrati Ukrajini i sebe predstavila kao najvećeg prijatelja Zapada među svim kandidatima. Ovo joj je donelo samo negativne poene među biračima, pa je prema istraživanjima ona najmanje omiljen kandidat kod 57 odsto birača. Njeni kiksevi se nisu završili na tome, pa je prvo objavila da uopšte neće voditi kampanju na „ilegalno okupiranom Krimu“, a zatim ublažila stav i zatražila zvaničnu dozvolu ukrajinskih vlasti za ulazak na Krim. Ubrzo je otkriveno da je 2014. ulazila na Krim bez dozvole Ukrajine, zbog čega je stavljena na ukrajinski crni spisak.

IZBORI NA KRIMU: Krim na ovim izborima ima poseban značaj i simboliku. Osim što će predsednički izbori prvi put biti održani i na Krimu (odakle Putin može očekivati više od 80 odsto od ukupnog broja glasova), Krim ima dodatnu važnu simboliku u vezi sa samim datumom izbora. Naime, izbori 18. marta padaju tačno na četvrtu godišnjicu pripajanja Krima Ruskoj Federaciji.

Zanimljivo je da su izbori, po zakonu, prvobitno trebalo da budu održani 11. marta, ali su poslanici naknadno usvojili amandmane kojima je određeno da izbori ne smeju biti u nedelji koja uključuje neradne praznične dane. Pošto je državni praznik 8. marta samo tri dana ranije, izbori su zgodno pomereni za sedam dana, tačno na godišnjicu aneksije Krima. Pošto se aneksija Krima u široj ruskoj javnosti smatra za jedan od većih ruskih uspeha i korak ka povratku nacionalnog dostojanstva koji se jasno pripisuje Putinovoj državničkoj sposobnosti, može se očekivati da će medijsko podsećanje na ovaj događaj Putinu doneti dodatne glasove.

Uprkos svemu tome, među nekim Putinovim pristalicama vlada određena zebnja da će podrška njemu podbaciti iz najmanje dva razloga. Prvi je da će izlaznost njegovih pristalica biti slaba jer se smatra da je već pobedio. Drugi potencijalni razlog je najbolje izrazio jedan od birača koji će izaći na izbore u nedelju: „Podržavam Putina sto odsto, ali ću na izborima glasati protiv njega. Ne bi valjalo da dobije 70 odsto u prvom krugu i pomisli da može da se opusti.“

Komunistički direktor Grudinjin

Kandidaturu nestranačke ličnosti Pavela Grudinjina u ime Komunističke partije RF treba posmatrati u kontekstu napora stranke da obnovi svoj prilično potrošeni imidž i vrati se komunističkim i sovjetskim korenima, uz istovremeno signaliziranje da je stranka okrenuta modernim vremenima.

Pavel Grudinjin savršeno spaja ove dve suprotnosti jer je istovremeno direktor sovjetskog sovhoza koji nosi za komuniste sveto ime Lenjina, ali i moderni menadžer koji uspešno vodi proizvodni kolektiv na tržišnim principima.

Sovhoz „Lenjin“ (osnovan 1918) nalazi se na obodima Moskve i trenutno je najveći ruski proizvođač jagoda. Preduzeće je uspešno transformisano iz državne u privatnu svojinu devedesetih godina kada je za direktora postavljen Grudinjin. On je praktično rođen i odrastao u tom preduzeću, gde su životni vek proveli i njegovi roditelji. Sovhoz mu je platio obrazovanje i obezbedio posao po završetku fakulteta. Nakon dolaska na čelo firme 1995. u narednih 20 godina transformisao je sovhoz u modernu visokoproduktivnu farmu koja radi bez ikakve državne pomoći i redovno plaća sve svoje obaveze.

Iako je sam Grudinjin vlasnik 43 odsto akcija, firma nikada nije isplaćivala dividende, već je sav novac ulagala u proizvodnju, mašine, opremu, izgradnju parkova, stanova, obdaništa i škola za decu na teritoriji preduzeća. Prosečna plata zaposlenih u sovhozu iznosi oko 1100 evra, a zaposleni dobijaju i stanove na petnaestogodišnju otplatu uz rate koje zavise od visine plate i obično ne prelaze 200 evra za trosoban stan. Sovhoz je izgradio obdanište i školu za decu zaposlenih, a nedavno je uloženo oko osam miliona evra u izgradnju najmodernijeg omladinskog centra koji sada uključuje srednju stručnu školu i parkove i igrališta za decu. Sve obrazovanje za decu zaposlenih plaća firma.

Iako je zbog vlasništva velikog dela firme milioner, Grudinjin živi u jednom od firminih solitera zajedno sa ostalim zaposlenima i vozi auto srednje klase. O Grudinjinu i njegovoj održivoj komunističkoj utopiji pisao je i francuski „Mond“ 2016. godine, pre nego što je uopšte bilo reči o njegovoj kandidaturi za predsednika. O njemu je tada pisano kao jednom od dobitnika u rusko-evropskom ratu sankcijama jer je zabrana uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Evrope veoma ubrzala rast prodaje i profita njegove firme.

Grudinjinove dokazane menadžerske sposobnosti i okrenutost tržišnim principima i socijalno odgovornom poslovanju donele su mu kao kandidatu Komunističke partije i nešto podrške na društvenim mrežama od strane urbane, proevropski nastrojene populacije, koja ranije nije mogla ni da zamisli da podržava komuniste. Samim tim rezultat Grudinjina mogao bi da bude najveće iznenađenje izbora iako su šanse za održavanje drugog kruga izbora ravne nuli.