Pitao sam malog puža, sociološka priča o Šabanu Bajramoviću koju je napisao Dragoljub B. Đorđević a objavio Službeni glasnik, neobična je knjiga koja kao da potvrđuje pomalo ironičnu definiciju sociologije da je ona ono što sociolozi napišu. Već i njen naslov govori u prilog tome. Reč je o istoimenoj pesmi Šabana Bajramovića. Ona, tvrdi Dragoljub B. Đorđević, lapidarno opisuje životni put ovog Nišlije i romskog pevača.
Valjana sociologija trebalo bi da bude poput prozorskog okna, tvrdi Đorđević u Uvodu. Okno, zahvaljujući ramu, omeđuje istraživano polje, ali istovremeno, zahvaljujući staklu, omogućava distancu koja je nezaobilazan uslov objektivnosti. Reč je zapravo o osobenom metodološkom pristupu (frame analysis) koji je u svojim mikrosociološkim studijama prvi primenio Erving Gofman. U Đorđevićevoj sociološkoj priči o Šabanu reč je zapravo o višestrukim okvirima. U samom središtu je Šaban (za sebe i za druge), potom slede niška Cigan-mala, grad Niš, Srbija, Jugoslavija, svet (svet Roma kao globalizovane dijaspore i svet džeza). Tek uzeti zajedno, ovi okviri pružaju celovitu predstavu o Šabanu kao pojedincu i Šabanu kao hommo sociologicusu.
Đorđević uočava Šabanov oportunizam po pitanju identitetske pripadnosti. On je i Ciganin i Srbin i Rom, i musliman i pravoslavac – i sve to zajedno zavisno od prilika i okolnosti. Šaban je Ciganin kada predstavlja sebe, a Rom kada predstavlja svoju zajednicu – tada je Car romske muzike, ali tu njegovih podanika Roma uglavnom nema. To pokazuje i upadljivo odsustvo Roma na Šabanovom poslednjem velikom koncertu u Sava centru (2006): to je ekskluzivan prostor elitne i popularne kulture u kome Šaban peva za njih (one koji su platili skupu ulaznicu), a ne za nas (Rome). Za nas se peva u Cigan-mali, na vašarima i periferijskim kafanama. U knjizi je navedeno i, doduše apokrifno, Šabanovo zaklinjanje da će sledeći njegov koncert u Sava centru biti besplatan – za Rome.
Jedno poglavlje knjige bavi se Nišvilom, džez festivalom na kome je Šaban nastupio dva puta i tako dobio i lokalnu džezersku legitimaciju, dok je pre toga već bio svrstavan među prvih deset džez pevača sveta. Zanimljivo je da Grand pri Nišvila nosi ime Šabana Bajramovića, a još zanimljivije da je njen prvi dobitnik bio upravo Šaban. U dokumentarcu (na CD-u koji ide uz ovu knjigu) može se videti Šaban kako prima nagradu u obliku statuete sa sopstvenim likom. Dok je Nišvil izveo programsko-prestižnu aproprijaciju Šabana, Goran Bregović je izveo onu lukrativnu. Jednostavno je „pozajmio“ Šabanovu Mesečinu i od nje napravio svetski world music hit ni ne pomenuvši ime njenog izvornog autora.
Sinkretizam je izgleda bila Šabanova sudbina. Kao što je on to radio „spajanjem balkanske romske muzike i džeza“ ( tvrdi Endi Gil) tako su to drugi uradili njemu. Upečatljiv dokaz za to je njegova sahrana, koja je bila mešavina islamskog i pravoslavnog pogrebnog rituala, uz prisustvo sveštenika koji je izgovorio zaupokojnu molitvu i hodže za koga je to bila dženaza. Sahranjen je u sanduku i u (belom) odelu što je protivno islamskoj pogrebnoj praksi. Tako je njegov pogreb bio istovremeno hrišćansko-pravoslavni i islamsko-sunitski. Takva interkulturna praksa poznata je kao ljaramanstvo i rasprostranjena je među Romima. Uza sve to, na pogrebu je, pored niških lokalnih političara, bio i Boris Tadić, tadašnji predsednik Republike Srbije. Roma je bilo u neznatnom broju, ako se ne računaju funkcioneri romskih nevladinih organizacija.
Jedno poglavlje knjige bavi se događanjima oko postavljanja Šabanovog spomenika, što je imalo sve odlike onoga što se u društvenim naukama naziva prirodnim eksperimentom. Nakon sporenja o tome gde će spomenik biti postavljen, doneta je odluka da njegovo mesto bude na keju pored Nišave. Pokazalo se uskoro da je spomenik na meti lokalnih rasista-skinhedsa koji su na njegovom postamentu crtali kukaste krstove a sam spomenik zalivali crvenom bojom. Rešenje je nađeno u postavljanju video-nadzora. Logiku prirodnog eksperimenta sledila su i dešavanja povodom odluke Skupštine grada da jedna od niških ulica ponese njegovo ime. Tada su se stanovnici te periferijske ulice pobunili ne želeći da žive u ulici koja nosi ime jednog Ciganina, kockara i pijanice, jednom rečju kalašture. Tom nazivu bi, po njihovom mišljenju, saopštenom u peticiji upućenoj vlastima, bilo mesto u Cigan-mali. Kompromis je napravljen tako što je ulica formalno dobila novo ime, ali tabla sa tim novim nazivom ulice nikada nije postavljena. Tako se čuvena Solonova izreka da niko nije pre smrti srećan protegla i s onu stranu Šabanovog života.
Ovaj sociološki uvid u život i delo Šabana Bajramovića ima izrazite književno-jezičke kvalitete. Budući da je reč o sociološkoj priči, autor je pribegao jeziku koji se iz prve prepoznaje kao njegov osobeni idiolekt. On tka priču koristeći arhaizme, provincijalizme (nišlijski govor), ali kada mu se to učini primerenim, ne okleva da pribegne neologizmima. Tako, tvorca i direktora Nišvil festivala Ivana Blagojevića opisuje sa dve kovanice: džezoholik i džezohista. Prva ukazuje na njegovu potpunu posvećenost Nišvilu, a druga govori o velikoj dozi mazohizma koji je bio neophodan da bi pokrenuo i etablirao festival za koji su mnogi tvrdili da Kalčinom Nišu pristaje „kao piletu sise“.
Knjiga o Šabanu Dragoljuba B. Đorđevića svedoči da je on maestralno ovladao umećem sociološkog story tellinga. Uslov za privlačenje njegove istraživačke pažnje uvek je dvostruk: treba da se radi o tipičnoj i istovremeno izuzetnoj društvenoj pojavi. Površno gledano, čini se da se ova dva uslova međusobno isključuju, ali zapravo nije tako. Jer sociolozi znaju da se tek u izuzetnom može sagledati tipično (Veberov idealni tip) u punom bogatstvu svog ispoljavanja.
