Još se nije desilo da država prvo pristane da sufinansira neki film, pa da se predomisli. Da li će se otkriti zašto i zbog koga je promenila mišljenje
U istoriji srpske kinematografije, i to još od vremena kad je bila deo jugoslovenske, nije se desilo ovo što se desilo projektu za film Mezimica. Zato o ovoj temi treba govoriti iako je vesti dopunjuju brže nego što nedeljnik može da ih isprati.
Mezimica je filmski projekat za koji su producent „Testament films“, reditelj Nemanja Ćipranić i scenarista Dimitrije Vojnov dobili 30 miliona dinara na konkursu Filmskog centra Srbije. Nedelju dana pre početka snimanja, 20. septembra, ugovor između producenta i FCS-a je sporazumno raskinut. Koliko je poznato, do sad je sudski zabranjen samo jedan igrani film, zavidan broj njih je zabranjen bez zabrane, ali se još nije desilo da država prvo pristane da sufinansira neki film, pa da se predomisli.
Pouzdan odgovor na pitanje zašto se predomislila – ne postoji. Svetozar Cvetković, producent ovog jedinstvenog filmskog slučaja, kaže samo da je potpisao sporazumni raskid ugovora sa direktorom FCS Bobanom Jevtićem po kome su se obe strane saglasile da ne postoje uslovi pod kojima bi film mogao normalno da nastavi da se radi. „To je ono što je dokumentovano i van toga nemam dodatnih komentara.“ Ovog utorka, izvinjavajući se što nije u situaciji da za „Vreme“ detaljnije priča o Mezimici, Cvetković nezvanično kaže da mora da čuva ljude koji rade sa njim, ali i da očekuje da će Asocijacija producenata i filmskih radnika na skupu u sredu (dakle juče) razgovarati o Mezimici, da će doneti zajednički stav i da će tada sve biti jasno. Moguće je, znači, da će u vreme objavljivanja ovog teksta biti definisan način kako da struka utiče da oni od kojih zavisi snimanje Mezimice promene donetu odluku.
Trebalo bi da je taj „neko“ FCS, zato što je s njim potpisan pa zatim i raskinut ugovor, mada nije izvesno da jeste. Naime, filmove na konkursima FCS-a biraju komisije FCS-a, a njihov predlog koje naslove treba sufinansirati potvrđuje Upravni odbor FCS-a. Ali, s obzirom da je FCS državna institucija, podrazumeva se da osim o esnafskim interesima mora da vodi računa i o interesima svog osnivača, pa ispada da je početak i kraj ovog slučaja ipak država.
Sve je počelo maja prošle godine, kad je Upravni odbor kome je predsedavala Nada Popović Perišić odobrio predložene filmove za sufinansiranje, pa i Mezimicu. Nemanja Ćipranić, reditelj filma, ponudio je jednu od uloga Draganu Bjelogrliću. Bjelogrlić je ulogu odbio zato što mu se, kako je izjavio, nisu dopali „ni uloga ni njen kontekst. Savetovao sam Ćipraniću da promeni scenario, pitajući ga zašto meša vrh srpske policije u zločin za koji nema dokaza da je s njom povezan. Posebno zato što za radnju i žanr filma to uopšte nije bilo presudno. To sam isto rekao i scenaristi. Koliko znam oni su to kasnije promenili.“ Da li samo zbog Bjelogrlićevih primedbi ili se još nekom nije dopao scenario Dimitrija Vojnova, koji su već odobrili Komisija i Upravni odbor FCS-a, tek, odlučeno je da se scenario izmeni. Urađena je prva izmena, ali se ispostavilo da nije bila dovoljna, pa su drugu uradili reditelj Ćipranić i producent Cvetković zato što Vojnov nije hteo da u tome učestvuje.
Na traženje FCS-a, zato što se može desiti da novac pošalje za scenario koji nije odobrio, producent Svetozar Cvetković obavestio je Bobana Jevtića pismom od 20. juna da „nije došlo do bitnog odstupanja od odobrenog scenarija“i objasnio da je nesporazum sa scenaristom nastao zbog zahteva da se izmeni ime jednog lika. „Lik koji se prema originalnom scenariju zove Ljuba je u filmu lik koji se bavi trgovinom organima, a ime Ljuba implicira da se radi o liku srpske nacionalnosti.“ Pozivajući se na izveštaj Dika Martija, specijalnog izvestioca Saveta Evrope, Cvetković objašnjava da bi „predstavljanje pripadnika našeg naroda kao trgovca organima i impliciranje da su devojke pribavljene sa teritorije Kosova i Metohije, koliko god su likovi Ljube i njihovih ‘kolega’ sporedni u ovom filmu, predstavljalo prekrajanje istorijskih činjenica i izazvalo bi burne reakcije javnosti, što nije cilj ovog projekta.“ Napominje i da su druge produkcijske kuće saradnju sa „Testament films“ uslovile izmenom scenarija.
Mediji su se zainteresovali za ovu priču nakon teksta u „Blicu“ od 15. septembra, u kome se osuđuje FCS zato što finansira antisrpske filmove. Nekoliko dana nakon toga, predstavnici Udruženja porodica kosmetskih žena kidnapovanih i ubijenih Srba na Kosovu i Metohiji došli su u Filmski centar Srbije predvođeni Simom Spahićem i tražili smenu ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića i Bobana Jevtića. Prema informaciji „Večernjih novosti“, Snežana Marković Zdravković, zastupnica udruženja, istakla je da su iz nekih medija saznali da je to priča u kojoj je istina potpuno falsifikovana, i u kojoj „Srbi u Žutoj kući Albancima vade organe i preprodaju“, iako čitav svet i pravosuđe imaju dokaze da su tu Srbi bili žrtve. Kao antisrpski film navela je i Enklavu Gorana Radovanovića, koji u poslednjim scenama takođe satanizuje srpski narod.
Zatim je objavljeno da je Upravni odbor (u međuvremenu je izabran novi sa Jelenom Trivan na čelu), iniciran zabrinutošću javnosti zbog filma „Teret“, koji je odobrio bivši Upravni odbor, odlučio da razmotri projekte koji su dobili podršku države kako novac Srbije ne bi odlazio na projekte koji ruže njen ugled u svetu. Po tim istim informacijama, Upravni odbor je na sastanku 20. septembra odlučio da zabrani snimanje Mezimice. Na sajtu FCS-a nema izveštaja sa tog sastanka. Objavljeno je samo saopštenje Upravnog odbora u kome negira medijske informacije i podseća da „nema nadležnosti da zabrani snimanje bilo kog filma, niti bi iko u Upravnom odboru imao takvu želju ili nameru“, da je Srbija demokratska zemlja u kojoj nema cenzure, te da „nije doneo nijednu odluku koja se tiče filma Mezimica, kao i da Upravni odbor nije imao razloga da uopšte raspravlja o ovom filmu, jer je u međuvremenu sporazumno raskinut ugovor između producenta i FCS, s obzirom da ne postoje uslovi u kojima je moguće nastaviti rad na ovom projektu.“ U zaključku se saopštava da je „nedopustivo da se zbog ličnih interesa pojedinaca dalje nanosi šteta ovoj instituciji.“ Ako sastanak o Mezimici nije održan, ko ga je izmislio i lažnu informaciju preneo novinama? U čijem je to interesu?
Boban Jevtić, direktor FCS-a za „Vreme“ kaže: „U čitavom ovom zamešateljstvu meni je najviše žao što se celokupan rad FCS-a i sav naš trud proteklih godina sveo na jedan skandal. Niko ne pominje koliko je filmova podržano, koliko se sada u kinematografiji radi, na koliko smo svetskih festivala bili (prvi put redovno imamo filmove i u Kanu i Berlinu i u Veneciji, ove godine na sva tri), kakve smo uspehe ostvarili, koliko smo stranog novca privukli za državu preko međunarodnih fondova i inostranih produkcija. Ono što ja pokušavam jeste da sačuvam instituciju koja je ključna za profesiju, da istovremeno branim javni interes i da budem odgovoran prema struci. Spinovane tabloidne kampanje koje preko ‘antisrpstva’ sputavaju slobodu govora, u stvari, prave mnogo veću štetu državi u ovom trenutku no što bi ijedan film mogao to da učini.“
Ovog ponedeljka, dakle, u jeku hajke na Mezimicu, Srdan Golubović je počeo da snima film Otac o čoveku kome su zbog siromaštva oduzeli decu. Golubović je uz Ognjena Sviličića koscenarista filma, a glavnu ulogu igra Goran Bogdan. Uloge dece su poverene Ajli Šantić i Muharemu Hamziću, a igraju i Boris Isaković, Nada Šargin, Milica Janevski, Vahid Džanković, Jovo Maksić, Nikola Rakočević i Ljubomir Bandović. Ova važna informacija ostala je u senci opisanog skandala.
U komunističkoj Jugoslaviji samo je jedan film sudskom odlukom zabranjen – Grad. Samo je jedan reditelj osuđen na zatvorsku kaznu zbog svog filma – Lazar Stojanović za film Plastični Isus. Bilo je još nekoliko desetina filmova koji su snimljeni, ali nisu prošli zvanične ili nezvanične cenzure, nisu bili zvanično zabranjeni, ali su bili sklonjeni i nisu se prikazivali u bioskopima. Bili su, kako se to tada zvalo, „bunkerisani“. A da li je bio ijedan slučaj da produkcija nekog filma bude prekinuta nedelju dana pred zakazano snimanje?
„Ne,“ kaže za „Vreme“ proslavljeni reditelj Goran Marković i dodaje: „Ja nisam imao takvo iskustvo. Ne pamtim da je bio takav slučaj. Moj je jedan film, Majstori, majstori, kratko bio zabranjen zbog vređanja lika i dela nastavnog osoblja. Ali, to je bilo više smešno nego ozbiljno. Zanimljivo je da je taj film ‘oslobodio’, da tako kažem, zabrane Najdan Pašić koji je bio jedan progresivan i fini čovek, za razliku od njegovog unuka, ovog direktora kancelarije za Kosovo Marka Đurića. Njegov deda Najdan Pašić bio je komunistički rukovodilac, ali jedan veoma progresivan i civilizovan čovek koji je spasao moj film. Ali, to je bilo posle završetka filma, a ovoga se ne sećam, da je skidan neki film ranije. Drugi su mehanizmi bili tada, postojala su umetnička veća koja su imala pretcenzuru, zapravo. Sada se to stihijski radi.
Međutim, nije to sve. Postoji film Teret, koji je bio u Kanu i u Sarajevu, a režirao ga je moj nekadašnji student Ognjen Glavonić. Veći je skandal što taj film ne može da se prikaže, i po svoj prilici kod nas neće nikad biti prikazan. U Iranu, gde je rigidni režim, filmovi se slobodno kreću i pobeđuju na festivalima, imaju izuzetne autore, a ovde ih pojede mrak. Kao što je ovog Glavonića, po svoj prilici, pojeo mrak. Mislim da je to još gora stvar od ovog što se dešava Mezimici. Snimljen je film koji, posle toliko godina, učestvuje u Kanu, predstavlja našu kulturu, naš narod. I onda ga neko skine, jednostavno to izbriše. Jer ga je desničarska štampa proglasila antisrpskim filmom. Ne zna se zašto, niko od njih ga nije ni gledao.“
R. Ćebić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
