Istraživački gledano, Beograd jeste i nije Srbija. Tačnije, za Beograd važi u osnovi sve ono što smo u prethodnim tekstovima rekli za Srbiju – ali su ukupne brojke nešto povoljnije po opoziciju i rđavije po vlast. To nije neka dramatična razlika (u osnovi, u zavisnosti od pitanja, za po nekoliko procenata), ali može biti odsudna za pitanje da li bi SNS imao apsolutnu većinu na nekim narednim gradskim izborima. No, ti izbori (na nivou grada) ionako nisu na dnevnom redu. A na onim prošlogodišnjim naprednjaci su zabeležili ubedljivu pobedu iako ona brojčano i nije bila baš toliko trijumfalna koliko to pokazuju konačne brojke i – naročito – osvojeni odbornički mandati.
Ali, to je sada prošlost, iz koje je – ako je sreće – moguće izvući određeno naravoučenije, koje se, doduše, da je bilo pameti, moglo izvući i ranije, tj. pre prošlogodišnjih izbora. Samo zajednički, udruženim snagama i jednom listom moguće je suprotstaviti se naprednjačkoj mašineriji. Kažem, suprotstaviti – što još uvek ne znači i pobediti, ali znači učiniti izbore otvorenim i neizvesnim. Odnosno, onakvim kakvi izbori u demokratiji i treba da budu.
U zajedničkom nastupu postoje dva ključna benefita koji u zbiru daleko nadilaze eventualne hendikepe i minuse, kojih, razume se, takođe ima. Prvi je očigledan: pri zajedničkom nastupu nema rastura opozicionih glasova i njihovog (in)direktnog prelivanja na konto vladajuće stranke. To je, načelno, poznata stvar, ali se u ključnim trenucima uvek nekako gura pod tepih ili makar relativizuje, u čemu podjednaku ulogu igra režimsko spinovanje, kao i alavost pojedinih opozicionih (i „opozicionih“) aktera. Naime, u poslednja tri-četiri izborna ciklusa na različitim nivoima (grad-republika) na opozicione liste koje ne prelaze cenzus svaki put je otišlo (da ne kažem, „bačeno“ – što je tačan, ali „politički nekorektan“ izraz) između 12 i 22 odsto glasova! Zapravo, čak ni „bačeno“ nije dovoljno precizan termin. Ti opozicioni glasovi nisu samo „bačeni“, nego većinski „preliveni“ u ionako već prepun naprednjački ćup. (I ne treba niko zbog toga da krivi D’Onta.)
To je već pominjano i za čitaoce „Vremena“ nije nikakva tajna. Ali se uvek iznova zabašuruje. Na poslednjim beogradskim izborima tako su, uprkos blagovremenom upozorenju sa ovih stranica, u bunaru završili glasovi dati za DS-SDS-Novu, DJB, Dveri, Ne davimo Beograd, Bastaća i DSS (plus glasovi za SRS – u meri u kojoj se i oni mogu smatrati opozicionim). A svi znamo koliko je, u aktuelnim medijskim i političkim uslovima, teško dobiti ili sačuvati jedan jedini nerežimski glas. I utoliko je veća odgovornost onih koji su spremni da – iz namere ili iz nehata – te glasove olako krčme. Ili se, usled neizvesnog cenzusa, sa njima neodgovorno kockaju.
Pogled na tabele i brojeve i ovaj put može lako da zavede. Da. Procenat građana Beograda koji podržavaju i onih koji ne podržavaju sadašnju republičku vlast doslovno je izjednačen. A kada je reč o aktuelnoj gradskoj vlasti – Bogu i Vesiću hvala – oni koji su protiv sada čak i pretežu. I, da. Višemesečni protesti u Beogradu jesu donekle uzdrmali režim i u izvesnoj meri pokolebali SNS-ovo biračko telo. Ali, treba voditi računa o nekoliko važnih aspekata koji bi i ovog puta lako mogli da pokvare oporbenu sreću.
Pre svega, i dalje siguran cenzus ima jedino SzS (koji je u Beogradu, iz razumljivih razloga, barem za 4-5 odsto jači nego u ostatku Srbije, odnosno otprilike upravo onoliko za koliko je SNS slabiji). Ali, pravi problem nastaje tek s obzirom na činjenicu da su ostale opozicione formacije – u najboljem slučaju – oko cenzusa ili ispod njega. Ukoliko ne pređu cenzus, Trifunovićev „novi“ PSG, Šapićev „Patriotski savez“ i ovaj još ne sasvim definisani „Građanski front“ ponovo bi lako mogli da „sahrane“ dvocifren procenat opozicionih glasova. A u tom slučaju odnos snaga se ponovo i to ubedljivo preokreće na naprednjačku stranu. Sem toga, u ovom ohrabrujućem opozicionom saldu figurira i kategorija „još-ne-sasvim-opredeljenih-opozicionara“ koja se lako može ili raspršiti u raznim pravcima ili, pak, razočarati i otići u prave apstinente. A to onda SNS u prestonici već vraća na stare tj. one prošlogodišnje visine.
Konačno, činjenica je da i Aleksandar Vučić manje-više zna sve ovo o čemu govorimo i učiniće sve da upravo tako bude. To jest, igraće na kartu opozicionog razjedinjavanja i forsiranja svojih kvaziopozicionih trabanata. Ali, što je posebno važno (i još opasnije), igraće i na kartu protežiranja pojedinih pravih opozicionara, ali onih za koje proceni da ne mogu preći cenzus. U politici još i više nego u sportu važi pravilo da „bod“ (tj. procenat) otkinut na protivničkoj strani vredi duplo više.
U anketi NSPM, pitali smo stanovnike prestonice: kako se zove aktuelni gradonačelnik Beograda? Odgovori su bili iznenađujući. A možda i nisu. Ispostavilo se da svega 32,3 odsto građana Beograda zna kako im se zove gradonačelnik. Pri čemu je poseban i samo na prvi pogled iznenađujući kuriozitet da su ime prvog čoveka Beograda u najvećem procentu znali glasači opozicionog Saveza za Srbiju – dok su najviše pogrešnih ili nepotpunih odgovora imali simpatizeri vladajućeg SNS-a, čiji je Radojičić bio kandidat na prošlogodišnjim gradskim izborima.
Pored ostalog, građani su najčešće pominjali imena Gorana Vesića i Siniše Malog. A pominjani su i Aleksandar Vučić, Dragan Đilas i – Vojkan Borisavljević?! Kao i mnogi drugi. Ovo je deo dobijenih odgovora.
– Doktor (onaj doktor) 90
– Goran Vesić 49
– Siniša Mali 32
– dr Zoran 27
– dr Radosavljević
– dr Radovanović
– Radivojević
– dr iz Tiršove
– Radojević
– Radojković
– Aleksandar Vučić
– Dragan Đilas
– Ivica Dačić
– Aleksandar Šapić
– Ženska Ana Brnabić
– Vojkan Borisavljević
– dr Rajčić
– dr Radović
– dr Rajičković
– dr Radmilović
– dr Radulović
– dr Đorđević
– dr Vujačić
– dr Stanojević
– dr Jovičić
– Vučićević
– Bogdanović
– Dragan
– Radisav
– Aleksej
– Nebojša
– onaj za bolnice
– doktor lažipara
– pametni doktor
– onaj fikus
(Istraživački tim NSPM)