Srbijom vlada ucenjen čovek

Iako više nije politički funkcioner, nekadašnji predsednik Demokratske stranke i dugogodišnji prvi čovek vojvođanske vlade Bojan Pajtić redovno i strasno komentariše politička i društvena zbivanja u zemlji, pre svega na Tviteru, gde ima veliki broj pratilaca. Njegove opservacije su oštre, veoma kritične prema SNS-u i njegovim koalicionim partnerima, ali često i lucidne i duhovite, te stoga prilično „lajkovane“ i „šerovane“. Neki će reći da je Pajtić danas politički mnogo atraktivniji nego onomad kada je bio na vlasti, odnosno u politici.

Pajtić se zalaže za bojkot izbora, jer smatra da je to jedini način da se, doduše na maratonski način, smeni sadašnja vlast. Na njegovom Tviter profilu noseća fotografija je natpis Bojkot!, a izdvojena rečenica – ona Ekova o fašizmu: „Drugačije mišljenje nazivaju izdajom, intelektualce preziru, sledbenike ponižavaju, parlament obesmišljavaju…“

Sa Pajtićem razgovaramo o aktuelnim političkim temama, kao što su najavljeni bojkot nastupajućih izbora, „pregovori“ između vlasti i opozicije, ali i o nekim temama iz naše političke prošlosti i budućnosti. Naravno, tu je i Vojvodina, neizostavno.

„VREME„: Pristalica ste bojkota izbora, ali postoje određeni analitičari koji pozivaju na oprez i veruju da bi bojkot mogao da dovede do učvršćivanja Vučićeve vlasti. Šta biste im odgovorili?

BOJAN PAJTIĆ: Pored toga, ti analitičari ukazuju da izlazak na izbore garantuje opoziciji između 50 i 60 mesta u parlamentu, a zaboravljaju da su opozicione stranke na izborima 2016. već osvojile 58 mandata. Dakle, za četiri godine najgore vlasti u Evropi, čija je vladavina obeležena nezapamćenim skandalima – opozicija se nije pomakla napred ni za milimetar, a režim nimalo nije oslabljen, naprotiv. Naš je problem taj što je vlast, u uslovima medijske blokade, kupovine glasova i zastrašivanja birača – nesmenjiva. Zato se od opozicionih političara ne očekuje borba za mandate, već borba za slobodu. Oni moraju znati da borba protiv ovog režima neće biti trka na 100 metara, već maraton, u kojem je bojkot – samo prvi korak.

A kako bi, onda, sam bojkot trebalo da izgleda?

Bojkot mora biti aktivan, što znači – građanska neposlušnost, gde god je to moguće. Konstantni protesti po celoj Srbiji, koji ne smeju prestati, bez obzira na brojnost demonstranata. Tribine, performansi, koncerti… Neposredni razgovori političara sa građanima u svim, pa i u najudaljenijim naseljenim mestima. Opozicionari koji se bave politikom treba da se obavežu da neće učestvovati u prvoj prelaznoj Vladi nakon smene režima i da će na odgovorne pozicije predložiti najistaknutije stručnjake. Ovo je neophodno da bi opozicija stekla što veći kredibilitet i da bi na svoju stranu privolela i apstinente koji su razočarani u sve političke opcije. U uslovima u kojima režim nema legitimitet, jer je opozicija bojkotovala izbore, a Srbija, usled navedenih aktivnosti, vri – poruka opozicije će se snažnije čuti, inicijativa će, prvi put, biti na njenoj strani, a vlast će upadati u nervozu i praviće greške usled stalnog pritiska. Unutrašnje aktivnosti opozicije treba da prati i intenzivna komunikacija sa progresivnim strankama i organizacijama, pre svega evropskim.

Maratonska trka za rušenje vlasti će međutim koštati. Devedesetih je bilo mnogo zapadnih fondova zainteresovanih za pad Miloševića i demokratizaciju Srbije. Sada se čini da je situacija drugačija. Kako će opstati opozicija izvan institucija i bez budžetskih sredstava?

Nedostatak finansijskih sredstava za održavanje stranačke logistike svakako jeste problem koji će se javiti kao posledica bojkota. Ali to je pre svega problem stranaka, a ne problem birača, koji nemaju obavezu da vode računa o tehničkim problemima sa kojima će se stranke suočiti. Birači su zagledani u budućnost i ne bave se mnogo infrastrukturnim pitanjima političkih stranaka, i to opozicioni političari treba da imaju na umu.

Da, ali kako će stranke izvan institucija i bez budžetskih sredstava opstati?

Ukoliko su nam potrebna finansijska sredstva da bismo se borili za slobodu, onda je veliko pitanje da li mi tu slobodu zaslužujemo. U Drugom svetskom ratu ljudi su se bez sredstava borili protiv hiljadu puta nadmoćnije sile, pa su pobedili, zahvaljujući idejama za koje su se borili. Ako su nam potrebne finansije da bismo organizovali akcije, da bismo se pobunili, da bismo izašli na proteste, onda se plašim da nas neće ništa spasiti, pa ni ta finansijska sredstva. Onda smo nepovratno izgubljeni kao narod.

Šta mislite o „pregovorima“ vlasti i opozicije? Da li je uopšte moguće pregovarati sa naprednjacima, pogotovo ako ih predstavljaju takve ličnosti kakav je Vladimir Đukanović?

Režim toliko ozbiljno shvata „pregovore“ da su na njih poslali predstavnike koji nemaju kapacitet da obećaju ni čašu kisele vode, a kamoli da garantuju poštovanje Ustava i zakona. Čak i sama ideja da se pregovara o poštovanju Ustava i zakona stavlja Vučićevo gaženje najvišeg pravnog akta u ravan politički dozvoljenog ponašanja, a ono to svakako nije.

Vratimo se malo u prošlost. Koje su političke i društvene snage i prilike najviše uticale na dolazak SNS–a na vlast? Kakva je bila uloga međunarodne zajednice?

Uloga međunarodne zajednice je bila presudna. Podsećam da je SNS na izborima 2012. imao samo 23 odsto glasova, a da su stranke koje su podržavale dotadašnju Vladu oko DS-a u zbiru imale više glasova i poslanika tada nego 2008. godine. Dakle, što bi rekao Babić, naprednjaci su bili „svemirskim godinama“ udaljeni od mogućnosti da konstituišu vlast. Međutim, angažmanom raznih, u značajnoj meri stranih „faktora“, preko noći su se u krevetu sa naprednjacima našli i Ljajić, i Dinkić, i SVM i SPS.

Neki će analitičari skrenuti pažnju na povezanost domaće nove oligarhije i stranog kapitala na prostorima Srbije i celog Balkana, i reći će da je Aleksandar Vučić – njihov „izvođač radova„. Šta vi mislite o tome?

Vučić je idealan „izvođač radova“, kako za strane političke strukture tako i za kapital koji ulazi u Srbiju. Za zapadne političke strukture on je idealan jer je ucenjen svojom ratnohuškačkom prošlošću i kriminogenom sadašnjošću. Tragedija Srbije je što u vrlo teškom istorijskom trenutku u njoj apsolutnu vlast ima ucenjen čovek. Vučić je idealna logistika i za kapital koji je režim devedesetih godina izvlačio iz zemlje, a sada se taj novac vraća kao „strani kapital“. Ko će ih bolje zaštititi nego onaj ko je u tom režimu bio na poziciji ministra?

Da li se u tome krije i odgovor na pitanje zašto je Zapad digao ruke od Demokratske stranke?

Da. Kako rekoh, Vučić je zbog svoje ratnohuškačke prošlosti ucenjen, budući da je imao važnu ulogu u raspirivanju multietničke mržnje i podstrekivanju ratova. Bio je neko ko je takođe mogao da završi u Hagu kao Šešelj. Nisu gresi Aleksandra Vučića manji nego Šešeljevi. Naprotiv, nije Šešelj izgovorio onu rečenicu da treba pogubiti sto muslimana ako pogine jedan Srbin. Na osnovu svog političkog učinka iz devedesetih, Vučić je takođe mogao biti rezident Haga. Procena je bila da od njega, kao od ucenjenog čoveka, mogu dobiti mnogo više koncesija nego što su mogli dobiti od Borisa Tadića, čija prošlost u političkom smislu nije bila problematična i koji je od samog početka bio proevropski političar.

Vučić nije došao na vlast, on je na nju doveden. A doveden je jer je dao određena obećanja u pogledu Kosova. Zapad od njega očekuje da ta obećanja isporuči. Međutim, budući da su uvideli da imaju posla sa partnerom za koga je eufemizam reći da laže, jer on i ne zna da istina postoji, unervozili su se. Posledica te nervoze je oštra kritika Srbije u izveštaju Evropske komisije. Nije se Evropa naprasno zabrinula zbog zastrašujuće korupcije, gušenja medija i maltretiranja Vučićevih neistomišljenika. Nisu te pojave od juče. Došlo je vreme da Vođa plati dug – da se oduži onima koji su mu omogućili da od jedne evropske države, u dvadeset prvom veku, napravi orijentalnu despotovinu.

Kako danas gledate na „bele listiće„, koji su doprineli dolasku Vučića na vlast?

Nikada neću razumeti kako je moguće da su i neki, politički pismeni ljudi, zagovarali tu pogubnu akciju. Vlast u kojoj je DS imao najistaknutiju ulogu i te kako je pravila greške i zaslužila oštre kritike, u nekim trenucima i proteste. Ali, zagovaranje „belih listića“ ima smisla kad kažnjavate laburiste, pa će zato na vlast doći torijevci. Ili kad u Nemačkoj kažnjavate socijaldemokrate, pa prevlada CDU. Ali kad sa jedne strane imate demokrate, koji su, uz sve mane, dominantno civilizovan, proevropski i demokratski orijentisan svet, a sa druge strane stoji najprimitivnija i najkriminogenija politička struktura u Evropi, prepuna ratnih huškača i profitera, nakupaca diploma i klasičnih kriminalaca, za koje se zna da neće mirno predati vlast, vi tada ne pribegavate „belim listićima“. Te 2012. godine građanska Srbija nije mogla da kazni DS a da ne kazni sebe. Ne zato što je DS jako valjao, već zato što je i tada bilo jasno da je sa druge strane – zlo koje je bezobalno. Nosioci ideje „belih listića“ su tih meseci neodoljivo i tragično podsećali na popa koji se naljutio na selo…

Neki pak upozoravaju da se sličan sloj ljudi koji je nekada podržavao „belolistićku“ kampanju sada zalaže za bojkot izbora. Da li se slažete sa tim?

To apsolutno nije tačno. Srbijanka Turajlić je, recimo, bila jedna od dva najeksponiranija zagovarača „belih listića“, a sada je, koliko sam razumeo, protiv bojkota. Slično je i sa Sergejem Trifunovićem. Nije ni pristojno praviti poređenje između „belih listića“ i onih koji danas pozivaju na bojkot. Za vreme kampanje „belih listića“ bilo je jasno da će ona, ako uspe, dovesti do promene vlasti. Danas je, kada govorimo o izborima, apsolutno jasno da izlazak opozicije na izbore ne može ugroziti SNS. Mi nismo ni demokratsko, ni slobodno društvo, jer je vlast nesmenjiva. U tome je problem. Povlačiti paralelu između „belih listića“ i bojkota je nekorektno. To je manipulacija koja u konačnici odgovara samo režimu…

Spomenuli ste Vučićevu ratnohuškačku prošlost. U kojoj meri je današnja vlast u Srbiji posledica ratnih devedesetih? Da li je izbegavanjem Srbije da se suoči sa tim periodom i strašnim stvarima koje su se dešavale, otvoren put za dolazak bivših radikala na vlast?

Najveća tragedija DOS-a je to što unutar te strukture nije postojala većina za sprovođenje lustracije. Zbog toga se danas nalazimo u nadrealnoj situaciji, koja bi bila ekvivalentna dolasku Gebelsa – da nije izvršio samoubistvo – na čelo Nemačke šezdesetih godina prošlog veka i njegovom učešću u formiranju Evropske zajednice naroda. Uostalom, nije on nikom oduzeo život, samo se bavio svojim poslom ministra informisanja, zar ne?

Slažete li se sa tvrdnjom da Srbija leti sa samo jednim, desnim krilom i da u njoj ne postoji prava levičarska, socijaldemokratska partija? Odnosno, u kojoj meri su leve i socijaldemokratske ideje politički artikulisane u Srbiji?

Socijaldemokratija i u politički mnogo zrelijim društvima ima veliki problem artikulacije ideja i programa kojima bi se stranke levog centra suprotstavile nadirućem desnom populizmu. Taj problem je utoliko veći jer su se kao zagovornici leve ideje predstavljali SPS i JUL, organizacije koje su devedesetih zastupale šovinističku politiku i vodile zemlju u pravcu suzbijanja političkog pluralizma, a jasno je da je internacionalizam – kao i demokratičnost – conditio sine qua non socijaldemokratskog pogleda na svet. To je potpuno zbunilo ljude u Srbiji, koji su se tih devedesetih tek našli u višestranačkom miljeu. I DS se, zastupajući, rekao bih, previše liberalan model privatizacije, više profilisao kao socliberalna nego kao socijaldemokratska stranka. Može se dakle reći da Srbija, uslovno, leti samo jednim – desnim krilom. Zato se i vrtimo ukrug.

Kad smo kod toga, da li je Demokratska stranka ulaskom u Savez za Srbiju izgubila svoj identitet?

Da bi neka organizacija imala bilo kakav identitet, mora pre svega da postoji. Lista DS-a je u Beogradu, kao svom najčvršćem uporištu, na izborima 2018. godine dobila samo dva odsto podrške građana. Zato verujem da je ulazak DS-a u SZS bio jedini mogući potez koji su, posle katastrofe na beogradskim izborima, demokrate mogle da povuku, uz punu svest o ideološkoj heterogenosti te široke koalicije.

Ipak, veliki broj građana, i pored toga, u DS gleda sa nadom. Kako se suviše ne udaljiti od onog građanskog sloja kojem je savez recimo sa Dverima neprihvatljiv? Književnik Laslo Vegel će reći da je građanski sloj u Srbiji siroče jer ne postoji politička artikulacija njegovih stavova i vrednosti.

Građanski sloj čine građani koji su informisaniji od prosečnog birača u Srbiji. Od njih se očekuje da pokažu viši nivo svesti o tome sa kakvom se opasnošću Srbija danas suočava. Srbija će postati nova Belorusija ukoliko se ne promene metode političkog delovanja. A to znači da opozicija mora biti ukrupnjena, jer se stranke opozicije ne bore za realizaciju svojih programa, već za elementarnu slobodu, za elementarno pravo na slobodne izbore. Bore se za slobodu medija i za individualnu slobodu. Ovde prevladava logika kolektivne slobode, koja podrazumeva da smo slobodni ako je diktator srpskog porekla, a ne nemačkog ili nekog drugog. To je, naravno, potpuno pogrešno. Ne može jedan narod biti slobodan ako pojedinci nisu slobodi i ako ne postoji smenjiva vlast u državi u kojoj taj narod živi.

Kada pogledate unazad, možete li nam reći koje su bile najveće greške Demokratske stranke i vaše lično u periodu dok ste bili na vlasti? Da li je bilo moguće sprečiti dolazak na vlast SNS–a i svega onoga što on predstavlja?

Čini mi se da se najveća greška odnosi na proces privatizacije – sprovođen u vreme kada je DS bio najistaknutiji faktor u vlasti – čiji je model postavljen tako da nije u dovoljnoj meri bio zaštićen interes zaposlenih, niti je uspostavljen valjan sistem kontrole, koji bi sprečio spekulativno preuzimanje vlasništva u preduzećima, od strane lica koja su ta preduzeća prisvajala da bi rasprodala njihovu imovinu i ugasila ih. Međutim, moramo biti načisto – čak i 2008, kada je lista „Za evropsku Srbiju“ trijumfovala – antievropske snage su u zbiru imale znatno više glasova nego proevropske. U Srbiji je autoritarno biračko telo oduvek znatno brojnije nego prodemokratsko (računajući tu i levi i desni centar u zbiru). Oko 67 odsto građana Srbije smatra da je demokratija suvišna, a radikali su posle 2000. godine, do nastanka naprednjaka, uvek bili pojedinačno najjača stranka. Prirodno je bilo da DS, čak i da nije pravio greške, bude smenjen. Plašim se, međutim, da će biti neophodne decenije višestranačja, političke edukacije stanovništva i buđenja građanske svesti da bi se na vlasti smenjivale demokratske organizacije levog i desnog

U Novom Sadu je, u međuvremenu, formiran Vojvođanski front, koji čine Liga socijaldemokrata Vojvodine i Vojvođanska partija, a navodno bi trebalo da mu se priključe i još neki autonomiji skloni pojedinci i organizacije. Kako gledate na ovaj politički projekat?

Verujem da se svi sećamo rečenice gospodina Čanka sa prošlih izbora da je „veća verovatnoća da će meteor udariti u Zemlju nego da će Liga ući u koaliciju sa SNS-om“. Meteor nas je, na svu sreću, zaobišao, ali nas nije zaobišla koalicija ligaša i naprednjaka u Novom Sadu. Svakom ko ima veći IQ od broja cipela jasno je da će LSV ponovo biti koalicioni partner naprednjaka, a da je jedina funkcija tog „Vojvođanskog fronta“ da prikrije Ligu i obezbedi Čanku novo učešće u Vučićevoj vlasti.

Neki će reći da je Novi Sad danas sivlji nego ikada. Drugi će opet primetiti kako danas banovina, odnosno zgrada vojvođanske vlade, izgleda kao kuća duhova. Kako gledate na budućnost Vojvodine i njene autonomije?

Teofil Pančić je onomad napisao da su naprednjaci pretvorili Vojvodinu u – ništa. I nije se to slučajno dogodilo. APV vode ljudi koji su se u toku celog svog političkog života zalagali za ukidanje autonomije. Oni su, nakon što su došli na vlast, svesni da bi naglo ostvarenje njihovog sna sa sobom nosilo žestoku reakciju domaće i međunarodne javnosti, pribegli perfidnom metodu postepenog gašenja pokrajine. Pokrajinskim institucijama se konstantno oduzimaju nadležnosti, a svaka rasprava o položaju APV je nemoguća, jer su mediji zaklani, javnost anestezirana, a stranke čije su centrale u Vojvodini (LSV i SVM) deo su, na različitim nivoima, Vučićevog režima. Namera naprednjaka je da se, posle nekoliko godina zatiranja autonomije, kao logično nametne pitanje: da li je ona uopšte potrebna?

Dakle, smatrate da bi naprednjaci mogli uskoro da pokrenu pitanje da li je Vojvodina uopšte potrebna? Možda im to bude i neka vrsta kompenzacije za Kosovo?

Verujem da će naprednjaci podmetnuti nekog drugog da pokrene tu temu, a da će se oni samo priključiti kada tema dobije na zamahu. A dobiće na zamahu jer će je oni medijski forsirati, i to vrlo intenzivno. Nakon što Vučić potpiše to što treba da potpiše za Kosovo, odnosno nakon što dâ koncesije za Kosovo, biće mu neophodna jedna pobeda. Ta pobeda će, naravno, biti pod znacima navoda i opet preko leđa građana Vojvodine. Ogledaće se u relativizaciji ili potpunom ukidanju vojvođanske autonomije.