Jesen i zima su po nekom nepisanom pravilu rezervisani za distribuciju srpskih filmova sa komercijalnim aspiracijama. I dok se u kino dvoranama širom zemlje i regiona još uvek sa sasvim solidnim uspehom prikazuje anemična „Vojna akademija 5“ (nešto ispod 100.000 prodatih karata u Srbiji i BiH za mesec dana prikazivanja), pred domaću publiku stigao je još jedan naslov koji pikira na šestocifrenu gledanost. U pitanju je Ekipa, sportska krimi-komedija i debitantska dugometražna režija Marka Sopića.
Sopić već godinama figurira kao talentovani reditelj na koga treba obratiti pažnju, ali je njegov put do prve dugometražne režije bio dug. To se sada preokrenulo: Ekipa je njegova dugoočekivana prilika da pokaže šta ume i koliko može, a negde u isto vreme kad i ovaj film, Sopić je snimao i triler Ključ (koji je još u produkciji i čija se premijera, ako sve bude išlo po planu, očekuje iduće godine). Pored Sopića, drugi ključni igrač u Ekipi je Rade Ćosić i to u trostrukoj ulozi: kao autor scenarija, glavni glumac i producent. Ćosić se u poslednjih nekoliko godina pokazao veoma preduzetnim: počeo je da se bavi produkcijom i za relativno kratko vreme dobio je glavne uloge u čak dva bioskopska filma: prvo u Afterpartiju Luke Bursaća (premijerno prikazanom na FEST-u 2017. godine), a sada i u Sopićevoj Ekipi.
Sopić i Ćosić u Ekipi igraju na sigurno i nude žanrovski koktel sportskog filma, komedije i trilera. Tu je i mamac u vidu poznatih glumačkih imena u tipskim ulogama: Andrija Milošević je ponovo veselo spadalo, Srđan Todorović je po ko zna koji put simpatični gubitnik, Miloš Timotijević još jednom glumi opasnog momka, Dragan Jovanović je ekscentrični mafijaški gazda… Ponuđene glumačke kreacije su uglavnom sasvim na mestu, mada u okviru očekivanog i već viđenog. Srećom, tu su i neka sasvim nova lica koja do sada nisu imala prilike da se na velikom platnu pojave u većim ulogama: Ivana Dudić i Lazar Đukić su, na primer, svako na svoj način, uspeli da se izbore za prostor među veteranima i ostvare upečatljive role. Ipak, glavna zvezda filma je Ćosić koji u Ekipi delimično reciklira svoj lik iz Afterpartija. Problematični fudbaler Zdravko Stevanović je, u suštini, nešto simpatičnija verzija Marka Mareta iz Bursaćevog filma: porocima sklon oportunista koji, ipak, ima dobro srce. Ćosić je dopadljiv i zahvaljujući njegovom nastupu publika navija za Zdravka – što je izuzetno važno za priču filma. Ćosić i Ivana Dudić nisu Kristijan Slejter i Patriša Arket, ali svakako poseduju hemiju zahvaljujući kojoj ljubavna priča Zdravka i Italijanke postaje emotivno čvorište filma i jedan od glavnih aduta Ekipe.
Slejter i Arket nisu slučajno pomenuti. Ćosićev scenario donosi brojne narativne naklone Pravoj romansi, tako da se Ekipa može percipirati i kao svojevrsna nezvanična prerada ovog kultnog filma Tonija Skota i Kventina Tarantina. Ta citatnost, doduše, ne smeta, već se može doživeti kao deo šarma Ekipe u kojoj se ionako od početka do kraja insistira na omažima i posvetama. Lako je uočiti naklone Todu Filipsu, Gaju Ričiju ili Dagu Elinu, a tu je, da ne zaboravimo, i defile partizanovskih legendi koji glume same sebe (Saša Ilić, Dragan Ćirić, Đorđe Pantić, Ivan Tomić…), kao i zaslužen naklon besmrtnom Draganu Manceu čiji dres Zdravko nosi.
Ekipa je snimana u etapama, onako kako su pristizala sredstva, što je odnelo danak: neujednačenost postoji u gotovo svim segmentima, a posebno kada je u pitanju fotografija Dimitrija Jokovića, koja varira od izvanredne do rutinske. Srećom, film ima fragmentarnu strukturu i to, bar delimično, amortizuje ove oscilacije. Uz to, kako priča odmiče, Ekipa postaje sve bolja. Sopić od početka do kraja režira bez zadrške, svojom energijom uspevajući da prevaziđe mnoga budžetska i scenaristička ograničenja. Na početku dominiraju dugi mizankadrovi, da bi se s vremenom, a po diktatu priče, tempo ubrzao. Jokovićev doprinos je dragocen, baš kao i doprinos montažerskog dvojca Von Petrović-Starovlah. Muzika Novaka Aškovića, koji je na saundtreku sarađivao sa Skaj Viklerom i Đusom (u nekoliko navrata se i pojavljuju u filmu), efektno potcrtava ono što se odvija na velikom ekranu.
U zbiru, Ekipa je jedan sasvim dobar niskobudžetni žanrovski film, koji već pronalazi put do publike: za prvih pet dana prikazivanja gledalo ga je 20.000 gledalaca. Ovo je dobra vest, između ostalog i zato što je Sopićevo ostvarenje podržano od strane Filmskog centra Srbije na konkursu za sufinansiranje proizvodnje žanrovski određenih domaćih dugometražnih igranih filmova sa komercijalnim potencijalom (komercijalni repertoarski film). Komisija koja je dodeljivala sredstva prepoznala je komercijalni potencijal Ekipe i, sudeći po inicijalnoj reakciji publike, nije pogrešila. Naravno, da li će Ekipa postati čistokrvni bioskopski hit zavisi od niza faktora, od kojih neki i nemaju direktne veze sa kvalitetima samog filma. Bliži se kraj godine i konkurencija se zaoštrava.
Marko Sopić i Rade Ćosić su se Ekipom preporučili za sledeće zajedničke ili samostalne filmske poduhvate. Računamo na njih.
