Povuci – potegni

Novi čin farse o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije vrteo se oko rečenice premijera Borisa Džonsona da će „radije biti mrtav u jarku nego moliti Brisel za novo odlaganje Bregzita“. Tri godine nakon referenduma 2016. London je od EU četiri puta izmolio odlaganje Bregzita, prvo u martu 2019, pa ponovo u aprilu kada je rok pomeren za jun, da bi novi termin rastanka, utvrđen za 31. oktobar 2019. u 11 sati pre podne, bio ponovo pomeren.

Taj termin rastanka padao je na Noć veštica, Halloween, morbidno veseli praznik nekadašnje keltske Nove godine tokom koga se ljudi maskiraju u razna čudovišta. Izveštaji pokazuju da su ove godine popularne maske sa likom premijera Borisa Džonsona okićenog detaljima koji simbolizuju njegovu anitevropsku retoriku, između ostalog i krivom bananom jer je on svojevremeno preterivao tvrdeći da EU propisuje koliko one smeju da budu zakrivljene. „Njujorker“ opisuje jednog muškarca u odelu klovna koji je ispred kapija Parlamenta stajao i vikao: „Spasite naše krive banane!“

IRSKA ENIGMA

Krajem avgusta i tokom septembra malo kome je bilo jasno da li Džonson uopšte želi novi sporazum ili izlazak Britanije iz EU bez dila, dok je novi ded lajn opisivao rečima do or die, uradi ili umri. Najveće kontroverze oko Bregzita plele su se oko toga kako odrešiti irski Gordijev čvor.

U februaru 2018. Evropska komisija predložila je rešenje po kome bi šest okruga Severne Irske, umirene sporazumom na Veliki petak 1998, ostalo unutar struktura EU do postizanja dugoročnijeg sporazuma. Tereza Mej na to nije pristala, već je ugovorila privremeno rešenje prema kome bi u celoj Velikoj Britaniji, a posebno u Severnoj Irskoj, ostali na snazi neki evropski propisi sve dok se pregovorima ne dođe do prihvatljivijeg rešenja. Takav sporazum Parlament je odbacio jer je većina ocenila da bi Evropljani na osnovu njega mogli da zatežu u budućim pregovorima i da tako Britaniju mimo njene volje beskonačno zadrže u EU.

Nakon Tereze Mej, koja je nakon 33 poraza u parlamentu bila primorana da u julu ode uplakana, na scenu je stupio njen žestoki kritičar Boris Džonson, o kome se širila fama da ume da izvuče zeca iz šešira.

On je sa evropskim pregovaračem Francuzom Mišelom Barnijeom i sa irskim predsednikom Leom Valatkarom u cajtnotu postigao korigovani sporazum prema kome između Severne Irske i Republike Irske nema tvrde granice, ali ima dve polugranice, jer roba koja ide iz Britanije u Severnu Irsku se ne oporezuje, ali se oporezuje ako pređe irsku granicu.

Tim sporazumom, kao i prethodnim, nisu bili zadovoljni naročito poslanici Demokratske unionističke partije Severne Irske koji su sumnjali da to vodi ka amputaciji Severne Irske. Škotski nacionalisti su se pak pozivali na to da je u škotskoj većina glasala za ostanak u EU, ljutili se što su zapostavljeni i pretili novim referendumom o nezavisnosti.

TOKSIČNA AUTOBLOKADA

Boris Džonson je 1. septembra pokrenuo kampanju „Pripremite se za Bregzit“ koja je koštala stotinu miliona funti. Pokušavao je da odglumi Bregzit-trijumfalizam na konferenciji konzervativaca koji su skandirali „Borise, Borise“, ali je ipak doživeo sedam-osam poraza u parlamentu. Najbolniji je bio onaj 5. septembra, kada je parlament prvi put nakon Foklandskog rata 1982. zasedao i u subotu i u načelu usvojio sporazum o Bregzitu, ali se u narednom glasanju dvadeset jedan konzervativni poslanik pridružio opoziciji i glasao za amandman na takozvani Benov zakon, zbog čega su isterani iz partije.

Prema tom zakonu, sporazum o Bregzitu se smatra usvojenim samo ako je u parlamentu prethodno usvojen zakon o njegovom sprovođenju, o kome su poslanici teorijski mogli beskrajno da raspravljaju, ali im je za to ostavljeno malo vremena. Džonson je pokušao da reši parlamentarnu opstrukciju tako što je zamolio kraljicu da pre takozvanog kraljičinog govora, kada se definiše program novoizabrane vlade, parlament pošalje na duži odmor. Međutim, Vrhovni sud je to proglasio neustavnim. Jedan evropski ambasador je novinaru „Njujorkera“ opisao situaciju kao britansku „toksičnu autoblokadu“. Pokazalo se da se britanski chek and ballance sistem u kome jedna vlast zaustavlja drugu tako da ne bude prejaka, pretvorio u instrument opstrukcije.

Ne mogavši da progura svoj dil, Boris Džonson je optuživao parlament da ne poštuje referendumsku volju birača. Optuživao je opoziciju za „kolaboracionizam“ sa Briselom, a Benov zakon opisivao kao „akt kapitulacije“. Bilo je uvreda i pretnji. Predsednik britanskog parlamenta Džon Berkou će ostati zapažen po hrapavom ponavljanju: „Order! Order!“

I POSLE BREGZITA BREGZIT

U Brisel je Džonson ipak „mangupski“ poslao nepotpisan zahtev za odlaganje, zapravo rezoluciju parlamenta na osnovu Benovog zakona. Tome je pridružio svoje potpisano pismo u kome kaže da je on protiv tog odlaganja.

Briselska nomenklatura nije bila raspoložena za nova odlaganja, pogotovu što je i sama u prestrojavanju nakon izbora za Evropski parlament, što znači da u listu evropskih parlamentaraca mora privremeno da uključi i Britance.

Kolebala se između tvrdog stava francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji se degolovski, ali bez pokrića, protivio novom odlaganju i fleksibilnijeg stava kancelarke Angele Merkel, zato što automobilska industrija Nemačke u Britaniji svake godine proda 400.000 automobila, dvostruko više nego u Kini. Poremećaj bi mogao imati ozbiljne posledice po posao 18.000 Fordovih radnika u Kelnu, kao i na ostale nemačke proizvođače koji zavise od nesmetanog kretanja robe preko Kanala.

Evropljani su kroz usta Donalda Tuska na kraju pristali na novo odlaganje do 31. januara 2020, verovatno zato što su realistički procenjivali da i posle Bregzita, ma kakav bio, predstoje dugi pregovori o budućim odnosima EU i UK, jer je 2018. britanski izvoz u EU iznosio 289 milijardi funti, a EU je u Britaniju izvezla robe u vrednost 345 milijardi funti.

Mediji su izveštavali o mogućem nastavku krize, mogućim novim glasanjima, novim odlaganjima, novim izborima, o mogućem izlasku iz EU sa dogovorom, izlasku bez dogovora, novom referendumu, za čije se raspisivanje energičnije zalažu liberali ohrabreni time što je milion ljudi u Londonu demonstriralo protiv Bregzita. Evropljani su likovali nad britanskim neredom.

Umesto datuma za Bregzit tri dana pred 31. oktobar u atmosferi „umora od Bregzita“, bitka u britanskom parlamentu se vodila ne više oko datuma i varijante Bregzita, već oko toga kada će se održati vanredni izbori.

Kada je odlučivano po proceduri koja zahteva dvotrećinsku većinu za raspisivanje izbora, šef laburista Džeremi Korbin nije pristao na izbore 12. decembra, tražeći da se parlamentu dâ dovoljno vremena za razmatranje lošeg Džonsonovog dila, a mogućnost izlaska bez dila isključi. A želeo je i da sačeka priliku da kaže da Džonson nije ispunio obećanje da će radije biti mrtav u jarku nego ponovo ići u Brisel.

Kada je 29. oktobra vlada predložila da se novom zakonodavnom gimnastikom do izbora dođe odlukom proste većine, Džeremi Korbin je promenio mišljenje i najavio da će laburisti glasati za izbore pre Božića, mada su oni oko toga podeljeni. Poslanik Beri Šerman je, na primer, tvitovao da je „čisto ludilo“ održati izbore u decembru po „agendi Borisa Džonsona“. U trenutku kada je ovaj tekst pisan, natezalo se oko toga da li da se održe u četvrtak 12. decembra ili tri dana ranije, u ponedeljak 9. decembra, pre nego što studenti odu na božićni raspust, da li da se u biračke spiskove uključe i oni od 16 i 17 godina i evropski građani za koje se pretpostavlja da će većinski glasati za ostanak Britanije u EU, itd.

BIĆE GORE

Prema analizi nemačkog nedeljnika „Špigl“, Džonsonov problem na izborima možda neće biti laburisti. Ako šef Britanske indipendisičke partije, koji je u reklami na dve stranice provladinog „Dejli telegrafa“ obrazlagao da Džonsonov dogovor „nije Bregzit“, postigne dvocifren rezultat na sledećim izborima, Džonsonov san o apsolutnoj većini mogao bi se srušiti. „Špigel“ prognozira da će zbog toga Džonsona, koji je svoju sudbinu povezao s Bregzitom, malo ko uspeti da spreči da torijevsku stranku pomeri dalje udesno.

Novinar i istoričar Nil Ačerson piše u „Gardijanu“ da su poslednje tri godine pokazale da će birači torijevaca biti spremni da „izgube Škotsku“ ako bi to osiguralo Bregzit: „Ako se Engleska, koja čini 85 odsto stanovništva, 2019. više ne može setiti zašto je unija sa Škotskom i Severnom Irskom nekad imala smisla, Bregzit je Veliku Britaniju, uniju četiri nacije, doveo u istorijsku bolnicu u kojoj nemoćni bolesnici umiru…“

„Špigel“ citira i bivšeg diplomatu Ivana Rodžersa, koji se iskreno nada da nije u pravu, bar ovoga puta kada kaže prilično nediplomatično: „U dubokom smo sranju. Odavde će biti samo gore…“