fotografije: imre sabo
Demonstracije protiv Nikolaja Čaušeskog počele su 16. decembra 1989. Režim je odgovorio silom. Na mitingu u Bukureštu koji je sam zakazao da bi osudio proteste, masa se okrenula protiv njega. Nasilje je eskaliralo. Snage bezbednosti su se podelile. Vojska se sukobila sa delovima Sekuritatea. General Vasil Milea se 22. decembra 1989. oglušio o naređenje Čaušeskog da pošalje vojsku u Bukurešt da suzbije demonstracije i izvršio samoubistvo. Nikolaje i Elena Čaušesku su pobegli iz Bukurešta i uhapšeni su u Trgovištu. Kako su Nikolaje i Elena Čaušesku streljani, kako je predsednik vojnog suda koji ih je osudio izvršio samoubistvo, o zaveri, pismu šestorice i poteri za pripadnicima Sekuritatea
Ovaj tekst o Rumunskoj revoluciji 1989. sticajem okolnosti čekao je na objavljivanje trideset godina. Priča o ubistvu na Božić Nikolaja i Elene Čaušesku, progonu pripadnika njihovog režima, o šekspirijanskim obrtima sudbina pojedinih aktera, o samoubistvu predsednika suda koji je izrekao smrtnu presudu paru Čaušesku, o smrti njihove dece Nikua i Zoe, o robiji generala koji je igrao važnu ulogu u njihovom svrgavanju, objavljujemo u tri nastavka.
Oni koji su hapsili Čaušeskua bili su očigledno u velikom strahu. Objašnjeno je, na primer, da snimak uhapšenog Kondukatora (vođe) nije objavljen da se ne bi otkrilo gde se on nalazi. Očito se u toj konfuznoj situaciji zaziralo od kontranapada, nije se tačno znalo ko na koju stranu puca i da li će nastaviti da puca u tom pravcu ili će nekog trenutka okrenuti oružje na drugu stranu. Navodno je pucano i na oklopno vozilo u kome su prevoženi Nikalaje i Elena, jedan od vojnika je poginuo.
Izgleda da nova vlast nije bila sigurna ni koliko pritajenih članova Sekuritatea i Čaušeskovih lojalista ima u svojim redovima i da li su svi generali prešli na stranu novih vlasti. Širila se fama o do apsurda razvijenoj mreži doušnika i saradnika tajne policije.
Ne vlada snaga nego strah, to je pali Kondukator znao, i taj mehanizam nastavljao je da vlada umesto njega (…).
TIRANIN JE MRTAV
Mučna scena fizičkog kraja Čaušeskua emitovana je, ironijom sudbine, na Božić – širokim kadrom kamera je pokazala dve hrpe krpa. Tada se TV kamera primakla bliže – i to je bilo lice Čaušeskua koji leži na leđima blizu zida od cigle okrnjenog mecima; njegove oči zure nekud, a lokva krvi je blizu njegove glave. Kamera se na toj sceni zadržava blizu jednog minuta.
Vest o pogubljenju emitovana je nakon što su se oni koji su ceo dan vikali „Žos Čaušesku!“ i „Žos komunismul!“ u božićno veče povukli u domove, a donela je, po oceni svih izveštača, osećaj kolektivnog olakšanja od gorčine i neizvesnosti. Nije bilo surovog trijumfa, tek poneki gorak komentar. „Antihrist je mrtav“, promrmljao je čovek koji je gledao prenos u Bukureštu. „Umro je previše lako“, objasnio je vojnik u Temišvaru, gde je počeo ustanak protiv omrznutog diktatora. „Ja bih ga držao u kavezu na javnom trgu“, rekao je hotelski menadžer u Bukureštu, „tako da ga ljudi mogu pljuvati i bacati kamenje na njega.“
Vest o smrti Čaušeskog čuo sam u sobi hotela Dorobea, onog istog solitera iz koga je otet jugoslovenski ibeovac Vlada Dapčević na osnovu navodnog dogovora Josipa Broza i Čaušeskog. U tamnom Bukureštu mnogi prozori su bili osvetljeni. U daljini se čula pucnjava, svetleći meci proletali su između dve visoke zgrade udaljene jedan kilometar, a na horizontu, negde u predgrađu, videli su se odblesci detonacija, valjda bombi. Ljudi, sem jedne malobrojne grupe, nisu izašli na mračne ulice Bukurešta da trijumfuju posle smrti čoveka kome su po zaostalim panoima crtali Hitlerove brkove. Stanovi su te večeri bili zagrejani. Televizija je vrtela čini se bezbroj puta onu dečju božićnu pesmicu na engleskom „Džingl bels, džingl bels…“.
Tiranin je mrtav. To je sada bila tako prosta činjenica.
Najozbiljniji izazov režimu došao je u proleće 1989, kada je šest poznatih političara napisalo otvoreno pismo* optužujući Čaušeskua za razaranje rumunske ekonomije i terorisanje ljudi. Među potpisnicima je bio bivši partijski šef, bivši ministar spoljnih poslova, bivši ambasador u Ujedinjenim nacijama, neki članovi Politbiroa, rumunskog vrhovnog izvršnog tela. Bili su u kućnom pritvoru. To su oni ljudi za koje je Čaušesku govorio da su špijuni kojima je oprošteno. Svojevremeno je Čaušeskuu Vasilije Flutar napisao pismo ne sanjajući da će to koštati njega i njegovu familiju, a bio mu je u pitanju i život. Bivši vojni tužilac Flutar proveo je vek gledajući kriminal povezan sa rumunskim graničarima. Njegovi izveštaji nisu dospevali nigde.
Konačno, 1984. napisao je Čaušeskuu: „Možda sam ja bio naivan. Mislio sam da predsednik možda ne zna o teškim stvarima koje su se desile. Mislio sam da će, ako mu to kažem, to prestati.“ On je optužio rumunsku miliciju za podmićivanje, nasilje i ubistva. Naveo je imena, mesta i datume. Rekao je kako su graničari ubili osobu koja je pokušala da pobegne iz Rumunije, pošto je stigla na teritoriju Jugoslavije. Naveo je slučaj policajca koji nije kažnjen za ubistvo podređenog zato što je njegov otac bio visoki funkcioner Ministarstva spoljnih poslova. Opisao je jedan incident u kome su graničari pucali i ubili katoličkog sveštenika i mladi bračni par sa detetom, a zatim dozvolili da psi rastrgnu njihova tela.
Nekoliko dana posle slanja pisma bio je najuren s posla. „Moja pisma su bila otvarana. Bilo mi je zabranjeno da se bavim pravom i nisam radio tri godine“, pričao je on. „Svaki drugi dan vođen sam u policijsku stanicu radi ispitivanja. Pet meseci je tako bilo, između 1985. i 1986. svaki put su me tukli. Tri ili četiri policajca su koristila ruke, noge i batine. U toku zime bilo je vrlo hladno. Često sam stajao go u ledenoj vodi po tri ili četiri sata sa lisicama na rukama i gvožđem na nogama. To je bilo nemoguće zamisliti. Svaka ćelija ima čelični krug fiksiran za zid. Bili ste okovani i rašireni na tom zidu i tučeni. Ne možete se pomeriti, samo plakati i vikati.“ Flutar je ovu svoju verziju pakla opisao na televiziji u Mađarskoj pošto je uspeo da pobegne preko granice.
* Pre 14. kongresa RKP dva pisma o zloupotrebama vlasti, kršenju ljudskih prava i pogrešnom vođenju ekonomije i o tome da Čaušesku ne treba da bude ponovo izabran, koja su nosila potpis „Nacionalni front spasa„, cirkulisala su i čitana na Radiju Slobodna Evropa pre nego što je izbila revolucija (27. avgusta i 8. novembra 1989). Međutim, prema Silviju Brukanu, ta pisma ne govore o postojanju neke organizacije, jer ih je pisao Aleksandru Melijan, profesor Bukureštanskog univerziteta, koji nije imao veze s Nacionalnim frontom spasa. Međutim, general Nikolaje Militaru je u postrevolucionarnom periodu tvrdio da je tajno vodio Nacionalni front spasa zajedno sa Jonom Ilijeskuom, koji je zamolio Melijana da napiše taj apel.
PREVENTIVNA EGZEKUCIJA
Možda je eliminacija Kondukatora zaista značila eliminaciju motiva za njegove najvernije trupe. Sekuritate i vojska su se po nekim verzijama i ranije gložile oko nasleđa. Sekuritate, krvavih ruku, jednostavno nije mogla imati ni ličnost koja bi preuzela zastavu, niti narod da pod tu zastavu stane. Omrznuti Čaušeskuov sin Niku to više nije mogao biti, sve i da nije u lisicama doveden pred TV kamere.
Mladi izgubljeni životi se, nažalost, brzo zaboravljaju, pa je kraj rumunske tiranije odjednom neke podsetio na Markesov roman Jesen patrijarha, tu arhetipsku analizu sloma diktature („… dovoljan beše ovlašan dodir pa da popuste baglame tih oklopljenih kapija koje su u junačka vremena dvorska odolevale lubardama Vilijema Dejmpera…“). Oni koji su sutradan pretresli Čaušeskuovu kuću, natrpanu neukusnim kitnjastim nameštajem i Eleninim aljkavim odelima, svedočili su protiv mita o ocu nacije. Sve je tada u zemlji koja je gladovala i krvarila delovalo kompromitujuće po bivši režim – meso u frižideru, komad čokolade, flaša viskija, sportske čarape (…).
Novi nesigurni vlastodršci procenjivali su da bi držanje živog Čaušeskua u zatvoru moglo produžavati nadu njegovih pristalica i krvoproliće. U Frontu nacionalnog spasa time su se opravdavali što su ga likvidirali na brzinu. „Imali smo izveštaje koji su smatrali mogućim i napad na mesto gde smo ga držali“, rekao je Petre Roman*, predsednik privremene vlade, obećavajući istog trena da će uspostaviti demokratiju.
Suđenje Čaušeskuu i njegova egzekucija ostali su kao sporni postupak. Posle njegovog zarobljavanja on i njegova žena odvedeni su u komandu tenkovske jedinice u Trgovištu. Nekim reporterima je bilo rečeno da su oni bili dovedeni nazad u Bukurešt radi suđenja, no odmah se videlo da je suđenje organizovano negde u provinciji.
Čaušeskua i njegovu ženu Elenu, njegovog ovlašćenog zamenika, osudio je desetočlani vojni sud*, čija je anonimnost čuvana nekoliko meseci.
Onaj deo TV snimka na kome se video sudija* objavljen je tek posle samoubistva predsednika suda.
* Dekret o formiranju desetočlanog Specijalnog vojnog suda koji će suditi Nikolaju i Eleni Čaušesku za genocid i druga krivična dela nakon dvočasovne rasprave u revolucionarnom rukovodstvu potpisao je 24. decembra šef novoformiranog Saveta Nacionalnog fronta spasa Jon Ilijesku.
* Kao izvršioce odluke o suđenju i egzekuciju Nikolaja Čaušeskua mediji pominju generala Viktora Atanasija Stankuleskua, članove Nacionalnog fronta spasa profesora Virgila Magureanua (rođenog kao Imre Astaloš), sociologa, disidenta i člana Nacionalnog fronta spasa koji će od marta 1990. postati šef rumunske tajne službe, i Gelua Vojkana Vojkuleskua, koji je posle bio potpredsednik u privremenoj vladi Petrea Romana (1989–90), a u datoj situaciji je, navodno, bio zadužen i za sahranu bračnog para Čaušesku. Vojkulesku je po obrazovanju bio geolog, a bio je disident još od mađarskih događaja 1956. (1985. osuđen je zbog podrivanja socijalističkog poretka). On potiče iz porodice kneza Mihaila Sturze, ministra inostranih poslova u rumunskoj vladi 1940–41. pre Antoneskuovog državnog udara i pri kraju Drugog svetskog rata u izbegličkoj pronacističkoj vladi u Beču.
* Predsednik Vojnog teritorijalnog suda general–major Gica Popa izvršio je samoubistvo pucajući sebi u glavu u svojoj kancelariji u ministarstvu pravde 1. marta 1990. i u posmrtnoj poruci zatražio oproštaj ne navodeći od koga (AP).
„ONI TO ZOVU GENOCID“
Suđenje Nikolaju i Eleni Čaušesku držano je 25. decembra, trajalo je dva sata.
Na video-snimku Nikolaje Čaušesku je bio slika i prilika bolne neverice, indignacije i ironiziranja nad svojom neprilikom.
„Vi ste pred Narodnim sudom, novim zakonskim telom ove zemlje“, čuo se glas neidentifikovanog člana sudskog veća. „Ja ne priznajem nijedan sud osim Velike narodne skupštine“, odgovorio je Čaušesku. „Državni udar ne može biti priznat.“
Optužba je glasila: genocid – „ne samo genocid protiv ljudi u Temišvaru i Bukureštu već i genocid vršen duže od dvadeset godina protiv rumunskog naroda, protiv nevine dece“. Kasnije će biti objavljene potresne reportaže o umirućoj deci oboleloj od side, onom delu rumunske stvarnosti koji je sakrivan kao najstrože čuvana državna tajna. Tužilac general Dan Vojnea Čaušeskuu je stavio na dušu više od 64.000 mrtvih*.
Druge tačke optužnice: „oružani napad na ljude i državnu vlast“ i „podrivanje nacionalne ekonomije“.
Na pitanje ko je dao naređenje da se puca na masu u Bukureštu, Čaušesku je uzvratio: „Ja neću odgovoriti.“ Tužilac je insistirao, naglašavajući da pucnjava još traje.
Čaušesku: „Neću odgovoriti ni na jedno pitanje. Ni jedan jedini metak nije ispaljen na Trgu Palata, nijedan metak. Niko nije bio ubijen.“
Tužilac: „Kako su onda tamo bile 34 žrtve?“
Elena: „Vidi, oni to zovu genocid!“
* Kasnije se pojavila procena da su tokom rumunske revolucije poginule 1104 osobe, 162 tokom protesta od 16. do 22. decembra 1989. i 942 nakon što je vlast preuzeo Nacionalni front spasa. Najviše ljudi je poginulo u Temišvaru, Bukureštu, Sibinju (Sibiju) i Aradu. Povređene su 3352 osobe, od kojih 1107 u periodu u kome je Čaušesku još držao vlast, a 2245 u periodu nakon što je Nacionalni front preuzeo vlast.
Neki od sukoba možda nisu bili bitka između vojske i Čaušeskuu vernog Sekuritatea, kako je u javnosti prikazano, već rezultat konfuzije. „Njujork tajms“ je, na primer, deset godina kasnije (31. decembra 1999, Romania s Revolution of 1989: An Enduring Enigma) pisao da su kadeti poslati da zauzmu aerodrom u Bukureštu, u trenutku kada je vojna jedinica verna Nacionalnom frontu spasa već bila uspostavila kontrolu nad aerodromom: 48 kadeta je ranjeno. Pripadnici jedinice specijalnih snaga poslati su da zauzmu zgradu Ministarstva odbrane, a jedinica koja je tamo stigla ranije odatle ih je isterala.
„JA NE PRIZNAJEM OVAJ SUD“
Onda se tužilac okreće ekonomiji. Govori kako je Čaušesku godinama lišavao svoje ljude grejanja, svetla i hrane da bi povećao izvoz i da bi platio strane dugove. On je negirao da je ljude morio glađu, kako ga je tužilac optuživao.
„Sve sam učinio da obezbedim pristojan i bogat život ljudima u zemlji kao ni u jednoj zemlji u svetu“, tvrdio je Čaušesku. „Nemamo konto u Švajcarskoj, kakva kleveta, kakva provokacija…“ Rumunski radio je objavljivao nepotvrđene vesti iz Švajcarske da diktator tamo ima 470 miliona dolara depozita.
Kako je ispitivanje nastavljeno, pitanja su postajala sarkastičnija. Kada je tužilac ispitivao kredibilnost Elene Čaušesku kao naučnice (ona je tvrdila
da je hemičar), njen muž je uzviknuo: „Njeni naučni radovi su štampani u inostranstvu.“ Na tužiočevo pitanje „Ko je pisao radove za vas, Elena?“ Čaušeskuova supruga je odbila da odgovori, smatrajući pitanje „bezobrazlukom“.
Kada je tužilac pomenuo da je ona služila kao vršilac dužnosti premijera, njen muž je dobacio: „Ona nije bila premijer nego ovlašćeni prvi ministar.“
Pred kraj suđenja ponuđen im je izlaz. Tužilac: „Molim vas, pitajte Nikolaja i Elenu Čaušesku da li su bolovali od mentalnih bolesti.“
Čaušesku: „Šta? Šta ste nas to pitali?“
Tužilac: „Da li ste bolovali od mentalnih bolesti?“
Čaušesku: „Kakva skaredna provokacija!“
Tužilac: „To može služiti vašoj odbrani. Ako ste bolovali od mentalnih bolesti i priznate to, možda nećete odgovarati za svoje postupke…“
Elena: „Kako taj može da kaže tako nešto!?“
Čaušesku: „Ja ne priznajem ovaj sud.“
LUTRIJA ZA STRELJANJE
On je nazivao izdajnicima ministra vojnog, generala Viktora Atanasija Stankuleskua, i Virgila Magurea. Tužilac: „Nikada niste bili sposobni da vodite dijalog sa ljudima. Niste imali običaj da pričate s ljudima. Vodili ste monologe i ljudi su vam aplaudirali, kao plemenski ljudi u ritualima. I danas se ponašate megalomanski.“
Tužilac je prebacivao Čaušeskuu što ne priznaje krivicu, rekavši da je 1947. kralj Mihajlo pokazivao veći dignitet od njega…
Uz rečenicu „Ovo je legalno suđenje i Vi ste krivi iako to ne priznajete“, sud se složio da izrekne smrtnu kaznu. Odmah su bili izvedeni. Čaušeskua su sa rukama vezanim iza leđa izveli u dvorište. Toliko vojnika je želelo da bude u četi za streljanje da je, prema pisanju „Njuzvika“, organizovana lutrija. Dva izvučena momka i jedan oficir imali su privilegiju. Kapetan Mihail Lupoj rekao je za „Vašington post“ da je Elena Čaušesku pokušavajući da smekša vojnike rekla da im je ona bila kao majka. Jedan vojnik je navodno rekao da misli na sve majke onih koje je ubio režim njenog muža. Nikolaje je kroz suze gledao u vojnike. U štampi su se pojavljivale tvrdnje da je Nikolaje, dok je vođen na streljanje, zapevao „Internacionalu“.
Prema svedočanstvu Lupoja, poslednje reči Elene Čaušesku bile su: „Hoćemo da umremo zajedno.“
Sam momenat egzekucije nije zabeležen kamerom, navodno zbog toga što je kamerman bio previše spor i da je stigao u dvorište tek nakon što je bračni par Čaušesku streljan (knjiga britanskih autora Džordža Galoveja i Boba Vejla Pad: Čaušeskuov režim i rumunska revolucija). Mada je Čaušesku imao pravo na žalbu, kazna je izvršena pet minuta nakon suđenja, 25. decembra 1989. u 14.45, na licu mesta, uz jedan zid u dvorištu kasarne. Kaznu su izvršila tri specijalca svojim službenim oružjem. Paljba je trajala četiri sekunde (…).
POTERA
U novom naselju Temišvara, u nedelju po podne 24. decembra 1989, na jednom od kontrolnih punktova povikali su: „Armada, armada!“ Dotrčala je vojna patrola. Videli su da smo novinari i zvali nas, insistirali čak da pođemo i vidimo. Ušli smo u jednu zgradu, pa u drugu, pa u dvorište, neki ljudi su razvaljivali garažu. Vojnik je razvaljivao kundakom vrata na drugom spratu. Jedan Temišvarac, srednjih godina sa bradom od dva dana, u debelom vunenom džemperu, kaže da je to stan pukovnika Sekuritatea Atudoreja (videćemo ga kasnije na suđenju). „Moram da ga uhvatim“, kaže i mirno puši cigaru.
Pričali su da su na stolu našli flašu vina i tanjir ribe, ali onim osvetničkim tonom: „Piju vino dok narod skapava!“ Bio je Božić. Potpisnik ovih redova tamo nije ušao. To su ipak rumunski računi. Koliko se grozim zločina te ubilačke formacije, toliko se ježim potera. Neka to čini ko mora. Ti ljudi sigurno, po unutrašnjem imperativu, moraju.
Objašnjenja rumunskog preokreta su ponekad lišena glorifikacije spontanosti. Jedan video-snimak emitovan na francuskoj televiziji u januaru, koji je navodno napravljen na dan Čaušeskuovog bekstva iz Bukurešta u petak 22. decembra 1989, pokazuje da su se na istom mestu zajedno našli Jon Ilijesku, Petru Roman, general Nikolaje Militaru, koji će postati ministar unutrašnjih poslova, i još neki članovi Nacionalnog fronta spasa, zajedno sa nekim višim oficirima vojske i policije.
Korneliju Manesku, istaknuta figura u Nacionalnom frontu spasa, i Paul Nikesku Mizil bili su takođe članovi nomenklature ponižavani zbog neslaganja sa Čaušeskuom. Mizilu je čak bilo zabranjeno da koristi svoj nadimak. Svi su se oni našli u veoma teškoj ulozi onih koji treba da srede haotičnu zaostavštinu Kondukatora.
Vest je zapravo sugerisala da je postojala zavera. Teza o zaveri varirana je i kasnije upotrebom činjenice da je Ilijesku službovao u Temišvaru, gde je krenula revolucija. U izbornoj kampanji, u maju 1990, opozicija je emitovala video-snimak na kome general Militaru pominje da je čak šest meseci postojao nekakav Nacionalni front spasa, pominjući i činjenicu da su 22. decembra lideri Fronta bili zajedno.
Petru Roman je još u januaru 1990. oštro demantovao da je bilo ko iz Nacionalnog fronta spasa kontaktirao sa oficirima sigurnosti i da je bilo kakvo telo postojalo pre bekstva diktatora, kada se vođstvo, kako on tvrdi, spontano sakupilo.
„Glas Amerike“ je na osnovu tog snimka zaključio da je smaknuće diktatora možda bilo unapred planirano. To je teza koju je na suđenju zastupao i Nikolaje Čaušesku. Niko, pa ni oni koji veruju da je bilo izvesne konspiracije, međutim, ne bi mogao da sumnja da je diktatura pala pre svega pod pritiskom burnog masovnog ustanka.
Dimitru Mazulu (funkcioner Sekuritatea koji je igrao važnu ulogu u istragama o zloupotrebama režima Čaušeskuovog prethodnika i političkog oca Georgija Georgiju-Deža, kao i 1989.) rekao je, u januaru 1990, demantujući tvrdnje o konspiraciji, da je to bio apsolutno spontan pokret. Od Istorije SKPB do današnjih dana lideri revolucija pišu sopstvenu istoriju, ali je pitanje da li je pre događaja iz decembra 1989. bilo nekog organizovanog pokreta otpora.
Neki od ratnih izveštača tvrde da su videli streljanje na licu mesta, u podne, usred grada. Ja sam u centru Bukurešta video kako se masa fantastičnom brzinom uvećava oko jednog automobila u kome su plakale dve žene. Nisu imale dokumenta, koje je od njih zatražila jedna od mnogobrojnih civilnih patrola. Jedni su vikali „sekuristi“*, drugi mirnije „komunisti“, i pokazivali su na automobil. Nisu prestajali čak ni posle prilično dugog rafala u vazduh koji je ispalio neki od vojnika koji su dotrčali odnekud.
*Ministar odbrane Viktor Stankulesku izjavio je marta 1990. da je do tog datuma istraga vođena protiv samo 210 od 10.100 oficira Sekuritatea, dok je 3525 penzionisano ili suspendovano.
ODE ČAUŠESKU
Stari strah od sveprisutnog Sekuritatea, sistematski usađivan godinama, umnožen je sada lansiranim ili samoniklim strahom od terorista, koji je bitno obeležavao tadašnju atmosferu. Proturane su vesti da su u Temišvaru Iranci i Libanci. Jednostavno, narod je od Čaušeskua u tim trenucima očekivao i najneočekivanije zlo.
U malom selu Arđinešti, negde u ponedeljak 25. decembra u svitanje, na zelenoj padini videla se svetlost stotine sveća na seoskom groblju. Pošli smo da vidimo taj običaj u Vlaškoj – žene i deca pale sveće na groblju i kade grobove. Kad smo se pojavili, najbliža starica se ukočila kao da je videla samog đavola. Prekrstio sam se da bih je nekako oslobodio straha. Sekuritate se ne krsti. Ode Čaušesku u rupu, kažu i smeju se rasterećene od straha… Čaušesku je streljan tek po podne tog dana.
Da je Čaušesku „otišao“ videlo se još onog dana kada su pale kulise njegove potemkinovske režije sa zastavama i Elenom i kada je, umesto ovacija, masa počela da uzvikuje: „Temišvar!“, „Demokratija!“
„Najuzbudljiviji trenutak za mene, trenutak kada sam zaista plakala bio je onog dana kada sam videla studente kako viču: ‘Žos Čaušesku!’ Napokon se neko usudio da viče, dvadeset pet godina šapućemo, nezadovoljni“, kaže Bukureštanka Mara Filip.
Priča da ju je, sutradan ujutru, majka pozvala iz druge sobe – dođi, kaže, ima nešto na televiziji, beži Čaušesku. „Nisam verovala. Otac i majka i deca, svi zajedno, počeli smo da plačemo, da ridamo. Shvatila sam da je to istorija“, kaže Mara Filip. U istoriju spada i to da su Čaušeskuu u Bukureštu na dan njegovog streljanja crtali okrugle naočare i brkove po panoima sa kojih ih je gledao i krstili ga u Adolf Čaušesku. Pored puteva, radnici su sutradan sa prilično entuzijazma rušili table sa njegovim citatima, udarajući macolama po njima.
U sledećem broju: Postrevolucionarni rascepi: sin titoiste Petre Roman, i Jon Ilijesku; život i smrt Nikua i Zoe Čaušesku; krvavi sukobi na Trgu Mareš; osuđen general Stankulesku koji je promenio stranu i organizovao suđenje i streljanje Nikolaja Čaušeskua; nostalgično sećanje na Nikolaja Čaušeskua
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
