Kada je proslavljeni makedonski reditelj Milčo Mančevski poslednji put snimio film u kojem se dotiče teme majčinstva, Majke (2010), vlada te zemlje stavila ga je na crnu listu i zabranila mu da snima u zemlji. Mančevski, čijom „krivicom“ su pojedini ljudi u dalekim zemljama prvi put čuli za Makedoniju („Znate, u Japanu je izašao neki tekst o jednom mom filmu, pa tamo mapa, pa obeleženo gde je Makedonija, pa koliko ima stanovnika…“, priča Mančevski za „Vreme“ kroz smeh), u međuvremenu je snimio Bikini Moon (2017), svoj prvi film u Americi, gde jednom nogom živi od studentskih dana. Makedonija je od tada imala i šarenu revoluciju (i promenu zvaničnog naziva zemlje), vlast se promenila, zabrana istekla, a reditelj se, iako ni sada nije omiljen lik među establišmentom, vratio u jednu od svojih domovina da ponovo snima. Rezultat je film Vrba (2019), koji je ove nedelje prikazan u sklopu takmičarskog programa FEST-a.
Kroz tri priče – jednu srednjovekovnu i dve savremene – Mančevski promišlja (ne)mogućnost začeća, trudnoću, abortus i odgajanje deteta da bi nam, u svom dobro poznatom maniru, ostavio otvoren kraj. Za Mančevskim je nešto više od četvrt veka karijere. Svetsku slavu stekao je na samom početku, kada je njegovo debitantsko ostvarenje Pre kiše (1994) pokupilo više od 30 nagrada, i zavredilo počasno mesto među 1000 najboljih filmova ikada na listi „Njujork tajmsa“. Vrba – dinamična, emotivna, estetična i katarzična priča o muškarcima, ženama i deci – tek je šesti dugometražni film Mančevskog i nagoveštava da reditelj tek ima još mnogo da nam ispriča.
„VREME„: Kada je Vrba jesenas prikazana u Severnoj Makedoniji, povela se priča da ste snimili feministički film. Koliko je u tome bilo vaše namere?
MILČO MANČEVSKI: Ja ne radim sa predumišljajem i ne verujem u namere i agende. Ja snimam filmove o ljudima, a dešava se da su glavni likovi u mojim filmovima ženski ljudi.
Zanimljivo je kako glavna glumica kaže da ovo jeste feministički film, a pojedini kritičari smatraju da nije, barem ne u onom histeričnom smislu. Sve sam uradio potpuno intuitivno.
Puštam da me priča vodi. Osećam je kao muziku – znam kad je neka nota na mestu, a kad nije, znam kad je neki preokret u priči na mestu, a kad nije, osetim kad neki postupak glavnog lika ima ljudske logike, a kad ne… Pošto me sluh vodi, nemam unapred spreman motiv ili poruku; oni proiziđu iz procesa pravljenja filma. Ja to saznam na kraju, kad je film gotov – obično mi neko iz publike kaže o čemu je.
Za Vrbu sam nekoliko godina imao ideju, nisam bio siguran gde ću je snimiti, i na kraju sam je snimio u Makedoniji. Nije ni važno gde – suština priče, pristupa i ukusa je ista. Pošteno je da film verno prikaže zajednicu u koju je smestiš. Najvažnije je da se tema pošteno istraži, da ne izmišljaš propagandu i holivudsku naivnost, nego da film odslikava stvarnost. Film nije ni prilog za CNN ni doktorat iz istorije, nego umetničko delo. Kada autor stvori svet u kojem funkcionišu određene ideje, nije važno gde se priča dešava. Ovo što govorim nije baš popularno, naročito ne po festivalima ili sa filmskim fondovima. Imao sam situaciju da mi austrijski producent kaže: „Znate šta, ovaj vaš scenario nije dovoljno makedonski.“ Postoji tendencija da se filmovi prave tako da odslikavaju kulturu neke zemlje na način koji je neko zamislio. To je defakto rasizam. Zato se ja od samog početka bijem sa producentima, često bude krvi do kolena. Film je ili dobar ili nije dobar, ali svejedno mu nije suština da predstavi stvarnost kakvu neko zamišlja. Mnogo je lakše prodati egzotiku, ali kako ćeš onda da živiš sa sobom?
I vi ste se poigravali egzotikom – kada ste snimali „Prašinu“ (2001), govorili ste o žanru „isterna“ – Balkan kao divlji istok nasuprot divljem zapadu.
To sam uradio zato što mi je mnogo interesantno da razglabam klišee. Imamo kliše da je Balkan nekakav divlji zapad, Otomanska imperija, Frojd, tu su braća Rajt i avion, a sve se to dešava u isto vreme. Hteo sam nešto da uradim da se to razbije. Kada istražuješ neku istorijsku temu i otkrivaš šta se zaista desilo, često ispada da je istina mnogo neverovatnija i interesantnija od mita. Ponekad otkriješ i da su klišei nametnuti „spolja“. Na primer, bilo je puno Indijanaca koji su bili kauboji, a navodno, čak četvrtina kauboja su bili crnci. Mi to nikada ne vidimo u filmovima. Ideja za Prašinu došla mi je najpre vizuelno, kada sam primetio koliko slično izgledaju komite i revolucionari Panča Vilje. Brade, konji, sve je veoma slično, sve se dešava otprilike u isto vreme. Dobro, sombrero je jedna velika razlika. Interesantno je koliko je taj imidž putovao, a nezavisno se stvorio na jednom i na drugom mestu. To mi je dalo ideju da ih dovedem u situaciju da se poklope. Ostatak je pričanje priče – šta će biti ako ovo dovedeš do kraja.
Često se bavite mitovima.
Meni su interesantne istorija, legende, bajke. To mi je ostalo iz detinjstva, iz perioda kad gledaš avanturističke filmove i čitaš stripove. Sećam se da mi je teča bio doneo, valjda iz Beograda, neko staro izdanje kaubojskih bajki. Međutim, ja skoro nikad ne radim iz namere, nego po sluhu i ukusu. Kada postoji neki simbol, ostavljam gledaocima da kažu koje je objašnjenje simbola. Majke, Bikini Moon i Vrba nisu namerno, kako neki kažu, ženski filmovi. Meni su žene uvek bogati i snažni likovi, snažni čak i fizički kad treba. Žene su mi jednostavno interesantnije za narativnu umetnost. Isto tako, u Vrbi i drugim filmovima imamo s jedne strane mit, sa druge strane naturalizam, kao kontrapunkt. Zanimljivo mi je da gledam kako se te dve stvari odbijaju jedna o drugu: eho, preslikavanje i međusobno dopunjavanje. Dosadno mi je da radim samo jednu priču. U Vrbi imamo priču iz 17. veka koja počinje arhetipski, poprilično linearno i jednostavno. Kako priča teče tako se komplikuje:
idemo napred u budućnost i nazad u prošlost. Komplikuju se i odnosi među ljudima – i verovatno su međuljudski odnosi danas komplikovaniji nego što su bili pre 600 ili 1000 godina.
Zašto nacionalni mit na Balkanu još uvek ima toliku težinu?
Sve nacije imaju svoje mitove, samo je pitanje da li su ljudi spremni da ubiju za nacionalni mit ili da li ga koriste kad ubijaju iz drugih razloga, recimo za nekretninu. Što pre počnemo da se na pošten način bavimo današnjicom, tim bolje. Mitovi neće da nestanu, lepo je imati ih kao priče, čak kao deo svog identiteta, ali mislim da to ne sme da bude centralni deo identiteta. Bitno je da li si čovek i kakav. Nadam se da se tenzije na Balkanu prevazilaze i da se ljudi, u jednu ruku, više bave nekakvim bread and butter issues, u drugu ruku kriminalom i borbom protiv kriminala. Niko nije imun ni na jedno ni na drugo.
Zašto niste najomiljeniji lik među kulturnim i političkim establišmentom u Severnoj Makedoniji?
Zato što im uvek kažem šta mislim. Prethodna vlada je tražila da ih eksplicitno podržavam. Ja sam podržavao one stvari za koje sam mislio da su dobre, a nisam podržavao ono što mi se ne sviđa. Jednostavno, iznosio sam svoje mišljenje.
Ipak, više niste na crnoj listi.
Za sada (smeh). Prethodna vlada počela je da traži sve veću eksplicitnu podršku javnih ličnosti, a onda su Majke (2010) doživeli kao kritiku partije.
To je samo odraz njihove paranoje jer film nije bio ni o jednoj partiji. Mislim da ih je naprosto isprovocirala mučnina koju taj film stvara. Treće, ponuđeno mi je da radim konkretan film, o Klimentu, Naumu, Ćirilu i Metodiju, što sam odbio. Ja volim istoriju, ali ne volim nekritičko obrađivanje mitova, a to bi verovatno zahtevalo takav pristup. Ja radim po sopstvenim pričama, a ovo je trebalo da prati neku nit koju su političari zamislili.
Ponekad ste predstavljeni kao makedonski, ponekad kao američki reditelj. Kako se postavljate prema nacionalnim kategorizacijama?
Ja sam reditelj koji je dobar ili loš, sasvim je svejedno u koju fioku to spada. Mislim da je to insistiranje na nacionalnosti, posebno po festivalima, implicitni rasizam, koji mnogi ljudi veoma dobro koriste. Već 25 godina, a možda i duže, nosim se sa time što, kao, predstavljam „makedonski proizvod“. To je, u jednu ruku, veoma lepo, u drugu ruku je teret. U nekom časopisu u Japanu je bila izašla kritika jednog mog filma, pa mapa na kojoj je zaokruženo gde je Makedonija. Pored je bilo napisano kako se to izgovara, pa su stavili i fotografiju iz Makedonije. Dakle, imam obavezu prema gledaocu i čitaocu u Japanu, a i prema našim ljudima, koji očekuju da ja treba da ih „predstavim“. Trudim se da ni sebe ne predstavljam, a kamoli nekog drugog. To je vrlo interesantna dihotomija: u jednu ruku, kada moj film gledaju u Brazilu, Kini i Evropi, očigledno zbog tog malog parčeta umetnosti imaju pozitivno mišljenje o našoj kulturi. Kod nas ima ljudi kojima je to lepo, ali se ljute zato što je predstavljeno kako žive na selu, autobus je polupan, siromašni smo i to je sramota. To ništa ne kaže o filmu, nego o vrednosnom sistemu. Oni se bave siromaštvom, a ne bave se time što u filmu postoje ljudi koji imaju vrlo jake moralne stavove, što je važnije nego koliko ovaca imaš. Meni nije bila namera da prebrojavam ovce, ali Makedonci su to tako shvatili, i često ima onih koji kažu da bi više voleli da pred gostima budu u nedeljnom odelu. Oni bi da film bude reklama, ali to je onda socrealizam i skoro nikada ne može da ispadne dobar film.
Kada gledate sa distance od 25 godina i nekoliko filmova iza sebe, možete li da razumete zašto je Pre kiše imao toliki uspeh?
Uopšte nemam pojma. Veoma često se to pitam, pogotovo kad sretnem ljude koji govore koliko im je značio film, a bukvalno su iz različitih kultura… Jedna gospođa iz Brazila bila je u Evropi, pa je došla u Skoplje da se sretne sa mnom jer joj je film mnogo značio. Pre dve nedelje sam u Tajlandu sreo drugu gospođu, koja je antropolog, a koja kaže kao joj je Pre kiše promenio život kada je imala 16 godina. Mislim da, kad je reč o ovom filmu, ne radi se o tome da se nekome jako dopao ili da je bio jako uspešan. Radi se o tome da je na sve te ljude Pre kiše izazvao jake emocije. Ja ne znam kako i drago mi je što ne znam, jer kad bih znao, verovatno bih to zloupotrebljavao. Možda se radi o tome da je pravljenje tog filma bilo nabijeno jakom energijom. Tada se poklopilo nekoliko stvari: emotivno vraćanje kući, jer sam tada već bio otišao u SAD na studije, pa sam u Makedoniju došao da radim film kao stranac. Produkcijski je bilo teško jer niko od producenata, osim Sajmona Perija, nije stvarno verovao u taj film. Producenti su zabušavali, mnogi su odbili film, svakodnevno se vodila bitka kako da se doradi neka scena, često se dešavalo da otkrijem da su mi neku scenu obrisali iz plana snimanja jer je producent mislio da nema dovoljno vremena. Verovatno se bitka da se taj film uopšte desi ugradila u njega, pa ljudi osete tu grozničavu ljubav. I tada, kao i sada, sve sam uradio po sluhu i ukusu, potpuno intuitivno. I ne znam kako to radi, ali izgleda da radi.
Ljudi koji putuju imaju privilegiju da novim očima vide mesta sa kojih su prethodno otišli, naročito kada je između odlaska i povratka veći vremenski razmak. Vi odlazite sa Balkana, pa se vraćate. Menja li se šta na Balkanu?
U jednu ruku da, u drugu ruku ne. Delovi sveta svuda liče jedni na druge: globalizacija je oduzela vizuelne razlike, a bogami, i razlike u ponašanju su sve manje. U drugu ruku, inat je samo postao veći. Pričao mi je jedan stariji prijatelj, koji je bio ambasador Jugoslavije u Finskoj, kako su ga na prijemima pratili ambasadori drugih zemalja ne bi li možda načuli o čemu Jugoslavija priča, koje su namere i stavovi. Ne verujem da se to danas dešava ambasadorima ijedne od zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije. Meni je lepo da se vratim kući – vidim se s ljudima koji su mi dragi, prepoznajem slike, mirise i jezike… Promena je dobra.