Ispovest niških žandarma

Policajci su slabo pričljivi ljudi i nepoverljivi prema medijima, a žandarmi posebno; takav im posao i tako su obučavani. Ali kada odluče da progovore, to nikada nije bez neke velike nevolje i nepravde. Upravo iz toga razloga su pripadnici odreda Žandarmerije iz Niša Zlatko Gigić (44) i Slavko Stojanović (51), sa jednim njihovim kolegom koji je morao da ostane anoniman, pristali da za „Vreme“ ispričaju svoj slučaj. Odnosno, šta se zaista dešavalo na Paradi ponosa 2014. i posle, zbog čega su osuđeni i otpušteni, uz molbu da se ništa ne stavlja u politički kontekst jer oni sa politikom nemaju veze, a nisu želeli ni da komentarišu sudsku presudu.

Njih sedam osuđeno je na osam meseci zatvora, uslovno na tri godine zbog, kako je sud utvrdio, „prekomerne upotrebe sile“ prema braći tadašnjeg premijera Srbije i gradonačelnika Beograda – Andreju Vučiću i Predragu Malom, kao i dvojici pripadnika bataljona posebne namene Vojne policije Kobre, čija uloga u svemu nije ni pokušana da bude razjašnjena na sudu.

Od te sedmorice, dvojica su se penzionisala, a za petoricu je ministar unutrašnjih poslova doktor Nebojša Stefanović potpisao otkaz (obično to radi direktor policije, ali ovo je iznimka) i to ne na osnovu Zakona o policiji, koji bi trebalo da bude merodavan, nego nekog pravilnika o državnim službenicima koji propisuje kad je neko „nedostojan“ za rad u državnoj službi. Naime, Zakon o policiji ne predviđa otkaz u slučaju uslovne osude, već samo bezuslovne kazne zatvora.

foto: nenad đorđević / fonet

METAK U CEVI

Otpušteni žandarmi nisu samo ostali bez posla (ukupno imaju trinaestoro dece), već se osećaju i poniženo, a nekima je zbog stresa narušeno zdravlje, kao i njihovim suprugama, od kojih većina ne radi.

„Živimo kao da ne živimo. Ostali smo socijalni slučajevi, nemamo zdravstvenu zaštitu. Tražimo posao koji nećemo da nađemo. Da uđemo u ‘dilove’ sa ljudima iz kriminalnih voda, obezbeđujemo ih – ne pada nam na pamet. Svoj posao smo radili časno, časni želimo i da ostanemo“, kaže Gigić, žandarm koji je u policiji od 1998. godine: dvaput je ranjavan (u martu 1999. na Kosovu i u aprilu 1999. u Kopnenoj zoni bezbednosti), odlikovan sa najvišim odlikovanjima, nosilac brojnih nagrada, nikad kažnjavan u službi, čak ni za najmanju sitnicu. U Žandarmeriji je od njenog osnivanja 2001, a pre toga je bio u Posebnim jedinicama policije, koje su podnele najveći teret borbi na Kosovu. Iako sa završenim fakultetom, zvanje diplomirani pravnik-kriminalista, do otkaza je ostao u činu vodnika policije jer mu visoka stručna sprema nije priznata.

„Po planu angažovanja – bio je 27. septembra 2014. – obavljen je u Odredu u Nišu dogovor i priprema“, nastavlja Gigić. Rečeno nam je da je bezbednosna procena da može doći do nereda na Paradi ponosa u Beogradu, gde smo određeni da idemo i da budemo oprezni i čuvamo sebe i kolege.“

U dokumentu klasifikovanom kao „Strogo poverljivo“ zaista stoji da se na protestima protiv Parade ponosa može očekivati „prisustvo lica različitih grupacija, socijalnih kategorija i različitih životnih starosti, među kojima bezbednosni rizik predstavljaju lica sklona konzumiranju alkohola i opojnih narkotika, vršenju prekršaja i krivičnih dela. Pored ovoga, a prema raspoloživim saznanjima, očekuje se dolazak više od 2000 lica koja pripadaju navijačkim grupama i ekstremističkim organizacijama i grupama, radi izazivanja više pojedinačnih ili organizovanih incidenata (u manjim grupama), na različitim lokacijama, koji mogu dodatno usložiti situaciju u cilju izražavanja nezadovoljstva održavanjem javnog skupa Parada ponosa 2014.“

I komanda Žandarmerije upozorava: „Noževe bi sakrili ispod uložaka u obuću, dok bi metalne štangle i kamenice prethodno sakrili na pogodna mesta, uključujući i šahte kanalizacije.“

U takvoj situaciji, pripadnici Niškog odreda oko ponoći kreću za Beograd, gde stižu oko 04.00 ujutro 28. septembra: kod muzeja „25. maj“, upoznaju se sa prvim delom zadatka i raspoređuju se po Nemanjinoj i okolnim ulicama. Spremni da pod punom opremom, sa sve štitovima, ostanu tu koliko treba, jer su za takve stvari obučeni.

„Nama iz jedinice za protivteroristička dejstva (u crnim uniformama) zadatak je bio da propratimo organizacioni odbor Parade ponosa do zgrade Vlade, i to smo uradili“, objašnjava Gigić. „Posle toga smo se vratili do zgrade Narodna banke Srbije (ugao Nemanjine i Svetozara Markovića) i u vozilima čekali dalja uputstva. Onda smo raspoređeni u tri vozila i krenuli smo u obilazak unutar štićene zone – ulica, zgrada i haustora, u slučaju da neko napadne odatle, obezbedimo punktove na kojima su naše kolege (u maskirnim sivim uniformama), ako im bude ustrebala pomoć. Spustali smo se od Kliničkog centra Srbije kad je rukovodilac na punktu Predrag Ćirković preko radio-veze uputio poziv rukovodiocu interventnih snaga, rekao je ‘imamo napad’. Svi koji su radili na tom kanalu radio-veze, više od 100 ljudi, mogli su to da čuju. Mi smo bili u blizini, malom brzinom smo pre toga kružili lendroverima i odmah smo se zaputili na lice mesta. Kad smo stigli, vidimo četiri lica korpulentnije građe kako povlače štitove našim ljudima u kordonu, guraju ih i udaraju. Naša intervencija je usledila kad je kolega Vinko Hristov dobio udarac u grudi. Po onom što smo videli, to je uradilo lice u dukserici sa kapuljačom (kasnije identifikovan kao Andrej Vučić, nap. aut.). U tom trenutku počinje da se dešava dosta stvari. Jedno lice hvata Ćirkovića za rever i zaštitnu opremu. Mi krećemo u intervenciju. Ne vidimo nikakve legitimacije vojne policije ni lične karte u rukama lica, nijednog trenutka ih nisu pokazali, nego ljude korpulentne i fizički spremne na pružanje otpora, kao što su nas upozorili u bezbednosnoj proceni.“

Kulminacija nastupa kad je jedan od žandarma upozorio: „Pazi, ima pištolj!“

„Upotrebljavamo palicu, i pištolj koji je to lice (pripadnik Kobri) uperilo u pravcu žandarma biva izbijen iz njegove ruke. Savladavamo njegov otpor, lice seda na pločnik, pištolj klizi asfaltom nizbrdo i dolazi do ugla ulice, gde ga jedan kolega uzima. Kad je oboreno na zemlju, to lice vadi značku i uzvikuje: ‘Vojna policija – imamo štićeno lice!’ I tog trenutka staje naša intervencija. Ali tada osoba u dukserici (Andrej Vučić) kreće prema nama, psuje i iz ruke baca flašicu koja pogađa kolegu u predelu genitalija. Sekund posle bacanja flašice vode ‘rosa’, za koju nismo znali šta je u njoj – mogla je da bude i neka kiselina – usledila je munjevita reakcija, omogućena pravilom upotrebe službene palice. Osobu u kapuljači telom tad štiti jedno lice i odvodi ga u haustor zgrade. Krećemo za njima. Ono lice koje se legitimisalo kao pripadnik Vojne policije slobodno hoda i zove nekog telefonom. Koga je zvao, nismo znali“, kaže Gigić.

Dodaje da su žandarmi opkolili ove koji su pobegli u ulaz zgrade i da je u tom trenutku stigao audi sa zatamnjenim staklima. Niko od žandarma ne zna čije je to vozilo koje se parkiralo ispred haustora.

„U autu je bio samo vozač, hteo je da izađe, mi mu nismo dozvolili iako je insistirao“, kaže Gigić. „U jednom trenutku se čulo iznutra škljocanje zatvarača automatske puške i ubacivanje metka u cev, neko je povikao: ‘Ima oružje!’ Reagovali smo i upozorili ga, pa je stavio ruke na volan. Tada su došli komandant našeg odreda pukovnik Senad Koštić i rukovodilac aktivnosti toga dana, njegov zamenik Nebojša Anđelković. Anđelković tada smiruje situaciju i ostvaruje kontakt sa tim licem u kolima i onima koja su bila u ulazu, a vojnik mu je objasnio da se radi o štićenim licima. Ubrzo su stigli i šef policije Beograda Veselin Milić, komandant Žandarmerije Milenko Božović, kao i još jedno lice koje je ostalo sa njima u haustoru (pripadnik obezbeđenja Aleksandra Vučića, nap. aut.). Božović je tražio da se licu koje je poteglo pištolj on vrati. Naši su prethodno utvrdili da je pištolj bio sa metkom u cevi. Onda su sva četiri lica koja su prouzrokovala incident nesmetano otišla vozilom koje je došlo po njih, a nama je naređeno da se vratimo svojim delatnostima. Jedno vozilo sa našim ljudima otišlo je u nepoznatom pravcu, to jest – kako smo kasnije saznali – u zgradu Vlade, kod premijera Vučića.

ŠTA JE BILO POSLE

Žandarm koji insistira na anonimnosti, bio je u tom vozilu i prisustvovao je susretu sa Vučićem. Pored njih četvorice koji su učestvovali u intervenciji, tu su još bili Božović, Koštić i Anđelković.

„Anđelković je objašnjavao Vučiću šta se desilo, a atmosfera je izgledala opuštena. Vučić je rekao da je došlo do nesporazuma i posavetovao nas: ‘Nađite se sutra na piću – verovatno sa dvojicom pripadnika Kobri – izmirite se i završite sa tim’“, zaključuje ovaj žandarm.

Zadržimo se još na samom slučaju. Slavko Stojanović – policajac od 1992. godine koji je radni vek je proveo na Kosovu i u Kopnenoj zoni bezbednosti, a od juna 2018. je u penziji – kaže:

„Bio sam u kordonu s druge strane Ulice Svetozara Markovića. Onog trenutka kad je kolega viknuo da lice ima pištolj, stekli su se svi uslovi da upotrebimo oružje. Hvala bogu, nismo, zbog brze reakcije ostalih kolega. Ta četiri lica su pokušala da prođu, rekli su da nemamo pravo da ih zaustavljamo, bili su bahati. A mi smo imali naređenje da nikog ne smemo da propustimo. Kad su probili kordon, pritrčao sam, jer se čulo da jedan ima pištolj. Predrag Mali je pokušao da me udari, postavio sam mu blokadu kolenom, bez da sam ja njega udario, on je to priznao i na sudu. Ali ja sam zbog te blokade i sprečavanja da dobijem udarac osuđen.“

Šta se dešavalo posle povratka komandanta i ostalih iz zgrade Vlade, prenosi Gigić:

„Kad su se vratili, rekli su da je došlo do ‘nesporazuma’ i da prema nama neće biti preduzete nikakve mere. U povratku za Niš uveče čujemo da je objavljen snimak događaja, a kasnije je usledila i izjava premijera Vučića na televiziji. Po povratku normalno radimo u Nišu, u roku od 24 sata pišemo uobičajenu službenu belešku o događaju i primeni sredstava prinude. Iste večeri iz komande Žandarmerije dolaze dve osobe iz odeljenja za zakonitost i traže da se svi učesnici događaja privremeno udalje sa posla. U utorak, dva dana kasnije, petorica naših dobija rešenja o suspenziji, ostali nastavljaju da rade normalno, sve do uručenja rešenja o otkazu, 21. februara ove godine.“

Protiv njega, kao i još nekih, pokrenut je postupak Disciplinske komisije u sedištu MUP-a i kažnjen je odbitkom plate od 20 odsto za jedan mesec. Pošto se žalio, a advokati su dokazali da je komisija primenila zakon retroaktivno, žalba je uvažena i disciplinski postupak je obustavljen. Ali, prethodno je tužilaštvo pokrenulo istragu i slučaj je završen kako je završen.

„Ginuo sam za Srbiju, dva puta ranjavan, i sad sam ‘nedostojan’ rada u MUP-u zbog jedne intervencije, urađene po pravilima i zakonu. Nama je naređeno da niko ne sme proći. Nije naš problem bio nekoordinisani rad službi bezbednosti“, rezignirano je zaključio Gigić.

Danilo i »štićena lica«

PRIMENA SILE: Žandarmi i Andrej Vučić

Otkud Andrej Vučić i Predrag Mali, sa dvojicom pripadnika Kobri, u pokušaju da uđu u štićenu zonu? Odgovor možda može biti u Koštićevom svedočenju na ponovljenom suđenju žandarmima u januaru prošle godine.

Koštić je, naime, tada rekao da je među navijačima Rada koji su bili legitimisani bio i maloletni sin premijera Danilo Vučić. Izveštaj sa suđenja prenela je „Politika“ da bi se posle izvinila čitaocima, objašnjavajući da izveštaj „drastično odudara od profesionalnih standarda“ i da je informaciji dat „senzacionalistički prizvuk“.

A Koštić, koji je bio na čelu štaba za obezbeđenje Parade ponosa – smenjen je dva-tri dana nakon događaja i ubrzo penzionisan – na suđenju je rekao i da žandarmi nisu prekomerno primenili silu jer je upotreba palice opravdana kad bivaju napadnuti. Naveo je i da su žandarmi u kordonu primetili osobu koja je snimala i beležila njihove aktivnosti, pa su to lice priveli i legitimisali – ispostavilo se da se radi o vojnom licu, ali bez ovlašćenja za rad, tako da je pozvana Vojna policija.

Ono što je vrlo zanimljivo u Koštićevom iskazu jeste to da mu kao glavnokomandujućem obezbeđenja Parade ponosa nije stigla nijedna informacija da će vojna lica biti na zadatku tokom održavanja manifestacije, a pogotovo da će tuda prolaziti ličnosti koje su „štićene“. I tu se dolazi do zapleta na koji sud ne reaguje. Naime, dvojica pripadnika Kobri koji se vode kao „oštećeni“, dali su nesuvislo objašnjenje da su bili „prethodnica“ obezbeđenja premijera pošto je trebalo da ide na ručak kod roditelja u Krunsku ulicu i da su slučajno sreli njegovog i brata gradonačelnika, pa su produžili zajedno, kad ih je kordon Žandarmerije zaustavio. Takođe, iz Vojne policije je stiglo sudu objašnjenje da su oni toga dan bili na zadatku obezbeđenja Vučića.

Međutim, kada se pogleda „isfiltrirani“ snimak koji je snimatelj Žandarmerije snimio u haustoru i ulazu zgrade, čuje se prvo jedan pripadnik Kobri koji kaže kako „ima štićeno lice“, a žandarm mu odgovara da ga to ne zanima jer nisu najavljeni. Zatim se čuje glas pripadnika Vučićevog obezbeđenja, koji dvaput pominje „štićena lica“. Da li su brat premijera i gradonačelnika štićena lica, sud se nije našao za shodno da utvrdi, a morao je.

Kako su se našli „na licu mesta“? Verovatno je reč, kako je pomenuo Koštić, o Vučićevom sinu. Sadašnji predsednik Srbije priznao je da mu je sin kao mlad bio pripadnik navijača FK Rad. Dokaz je, a to se čuje na „isfiltriranom“ snimku, kad u ulazu zgrade Andrej (u bolovima od udaraca pendrekom) dvaput kaže: „Samo Danila da nađemo.“

Gde su bili i šta su radili dvojica pripadnika Kobri pre incidenta, niti je sud tražio da objasne, niti je iz Uprave Vojne policije stiglo objašnjenje. Autoru ovog teksta bivši funkcioneri Žandarmerije su – sve pozivajući se na snimke video-nadzora jednog kafića iznad Slavije – rekli da su oni, dok su čekali „braću“ funkcionera, već tad imali verbalni incident sa žandarmima. Radilo se, naime, o tome da su se ta dvojica pomalo neumesno nabacivali ženi jednog štićenog lica (nije političar nego iz oblasti pravosuđa, pa mu Žandarmerija daje obezbeđenje porodice), dok je pila kafu. I onda su žandarmi, koji su sedeli za susednim stolom, uljudno upozorili tu dvojicu da ne dosađuju ženi, na šta je usledila reakcija i pokazivanje službenih znački. Potom su žandarmi pokazali svoje značke, zapretili im i ovi su se povukli.

Igrom slučaja, autor teksta je tu u blizini Hrama Svetog Save, kad je policija rasterala navijače, prisustvovao i kad je došla policija u civilu (a potom verovatno i ljudi iz BIA), koja je od novinarke N1 Jelene Zorić i njenog snimatelja tražila karticu sa snimkom. Pošto je ona nije dala, usledili su ubeđivanje i telefonske konsultacije. Nisu smeli da joj je silom uzmu jer je tu bila još jedna novinarska ekipa, koja bi to snimila.

foto: tv n1