U pitanju je igla za ženske šešire u formi mobila od zlata i bisera. Venecijanski rad iz XVIII veka, rascvetani krin i šest pupoljaka. Nosile su ga iznimne trogirske gospođe o blagdanima. Tancale bi ispred katedrale dok bi im se trepetalo njihalo.
Ove godine taj simbol nemirnog duha, lepote i umetničkog nepristajanja dobila je glumica Hana Selimović. Iz razumljivih razloga, dodela će biti obavljena naknadno, kao i okupljanje žirija i prijatelja u Rankovom omiljenom restoranu „Gusan“. Zorica Jevremović Munitić mi je opisala neobičnu epizodu, susret devojčice Hane sa njom i Rankom, čini mi se ispred Kinoteke. Kada je Ranko pitao šta će da bude kad poraste, Hana mu je bez razmišljanja odgovorila: „Glumica!“ Usledilo je pitanje: „A kakva glumica ćeš biti?“, i još neobičniji odgovor: „Veeelika glumica!“
Do danas (sa trideset i nešto godina), Hana Selimović je zaista ispunila obećanje dato Ranku Munitiću i dobila na Zagrebačkim danima satire „Zlatni smijeh“, Gran pri festivala MESS u Sarajevu, godišnju nagradu Ateljea 212, nagradu na Sterijinom pozorju, nagradu „Avdo Mujčinović“ na Festivalu u Užicu, nagradu Ardalion i nagradu filmskog festival „Pua“ u Francuskoj. Svoj stav je pokazala odbivši nagradu „Petar Baničević“, koju dodeljuje Narodno pozorište u Beogradu. Tada je želela da skrene pažnju na položaj umetnika i stanje u ovoj kući.
Najvažnije filmske uloge su joj u filmovima „Beli, beli svet“, „Tamarin izostanak“,“Neposlušni“, „Ime Dobrica, prezime nepoznato“ i „Pula, to je raj“.
Hanu trenutno možete gledati u TV seriji „Tajkun“.
Međutim, Centar za medije „Ranko Munitić“ je u saradnji sa JMU RTS objavio neobično važnu knjigu neobičnog naziva „Šaputave devojke“ autorke Zorice Jevremović. Ovo je originalan spoj monografije, dnevnika, artefakata i umetničkih tekstova koji nam predstavlja projekte alternativnih feminističkih pozorišta koje je radila Zorica Jevremović tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih. Njen umetnički put je počeo mnogo ranije, sa projektima „pozorišta kvarta“, zatim radom u KPGT-u i mnogim drugim pozorišnim eksperimentima.
„Šaputave devojke“ su ipak posebne jer tihim ženskim glasom govore o najdubljim osećanjima, strahovima, snovima u svetu i u vreme kada je na ovim prostorima besneo rat u znaku najsurovijeg muškog principa.
Zorica je tih godina pokrenula feminističko pozorište „Put 5a“ (u prostorijama Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja) i u zaista skromnim produkcionim okolnostima stvorila predstave „Arijadna“ i „Šaputave devojke“. Predstavu po kojoj nosi naziv ova knjiga izvodile su dve devojke u invalidskim kolicima, koje su osim teksta uspele da odigraju neverovatnu koreografiju.
Kuriozitet ovih izvođenja je bilo isključivo prisustvo ženske publike, što je po ideji autorke stvorilo posebnu atmosferu, ali i kreiralo poseban umetnički prostor gde su muškarci jasno suočeni sa ženskim „Ne!“
Čini mi se da Zorica tokom svog rada neprekidno pronalazi načine da uzdigne i afirmiše onaj najtiši ženski glas, da svaki primer društveno marginalizovanih stavi u žižu pažnje i pokaže nam neverovatnu snagu i kreativnu energiju koja se tada oslobađa. Zamislite zemlju duhovno opustošenu ratom, blokadu koja nas je učinila ostrvom u srcu Evrope, žene svedene na potpune objekte muške istorije i predstave u kojima one dobijaju glavnu i jedinu ulogu.
Knjiga „Šaputave devojke“ je zahvaljujući obimnoj građi danas hronika umetničke scene Beograda tih godina. Podsetio sam se svih antiratnih i feminističkih projekata, nevladinih organizacija, akterki i aktera svekolikog otpora bezumlju tih godina.
„Šaputave devojke“ dobile su i svoj nastavak u Sloveniji, u saradnji sa umetničkim centrom „Kapelica“. Tamo su prilagođen tekst izvele dve devojke sa invaliditetom (teže su hodale, jedna nije mogla da pomera ruke, dok je druga mogla da gestikulira). Zorica je uspela da sa njima izuzetno uspešno izvede predstavu koja je podrazumevala i plesnu koreografiju uz izgovoreni tekst.
Osmeh tih devojaka na kraju izvođenja bio je pozorišni događaj za sebe i velika pobeda umetnosti nad svim ograničenjima i preprekama, u nama ili oko nas.
Erotika je politika – bio je kredo ovih predstava, a Zorica je u knjizi odlično opisala svaki korak njihovog nastanka. Počinjala je sa praslikom (tim nejasnim šapatom), zatim je pronalazila lica, najčešće u osmehu mladih žena koje su postajale glumice, jer je u njima uspela da prepozna tu skrivenu žensku energiju.
Onda je otkrivala prostor, koji kao da je simbolično obeležila jednim krugom nacrtanim kredom. Tim činom je stvarala prostore slobode gde je šapat postajao glas, a strah pobedila oslobođena energija. U pripremi teksta, ali i pozorišnim slikama, vidi se princip filmskog kadriranja, tako da u opisu scena i na fotografijama gledam (jer mi je kao muškarcu i čitaocu sada to omogućeno) Zoričine umetničke pozorišne filmove.
Ova knjiga je važna jer su umetnice poput Zorice retke kao komete koje prelete noćnim nebom i osvetle neke mračne predele. U najtamnijim vremenima i najmračnijim pričama Zorica nam je otkrila snagu i lepotu. Zato je važno da ta šaputanja ne zaboravimo.
