Ako bismo izveli nekakav opšti utisak, prilično mirne duše može se ustvrditi da su se recentni dokumentarni filmovi u vidnoj meri i po poviše osnova približili igranim ostvarenjima, a došlo je (pa i u našoj kinematografiji) do hibridnih spojeva ova dva, reklo bi se, nepotrebno suprotstavljena i antagonizovana pola. Osim u radikalnije koncipiranim i u delo sprovedenim arthaus ostvarenjima, čistota dokumentarističkog pristupa i izraza najpostojanije se drži u domenu biografskih dokumentaraca, a posebno u biografskim dokumentarnim ostvarenjima sa jakim uporištem i u nasleđu popularne kulture; to ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje – na prvom mestu stoga što se pop-kultura istrajno dokazuje kao pouzdana štaka i u sferi filma. U samo par sedmica, iz ponude različitih i konkurentskih emitera pred pop-kulturne konzumente, ali i ezoterike kada je ta vrsta kinematskih izazova u pitanju, stigla su tri posve različita dokumentarna ostvarenja kojih teško da bi bilo bez popularne kulture – i to kao nadahnuća, izvorišta, sigurne tačke oslonca, ali i krajnjeg distributivnog odredišta.
HBO je na tom polju ponudio dokumentarni film najnedvosmislenije pozicioniranog biografskog određenja Natalie Wood: What Remains Behind, najslabiju i najupitniju kariku u ovom iznuđenom nizu aktuelnih filmova tog soja. Ovo je delo najarhaičnijeg i najrudimentarnijeg izraza unutar ovde prisutne trojke; to samo po sebi ne bi bilo povod za otvorenu pokudu da ovaj film ima da ponudi išta više osim te opšte funkcionalnosti, osim tog rutiniranog i puko svrsishodnog pakovanja. Ako ćemo i iskreno i pošteno, ovaj film ponajpre posrće pod težinom upravo značaja i pouzdanosti svog emitera; naime, HBO iz godine u godinu svoje pretplatnike i gledaoce navikava na izrazito zahtevnije i zaumnije dokumentarističke radove i sadržaje, a Natalie Wood: What Remains Behind ostavlja snažan utisak regradiranja put nekih televizijski znatno „niskokaloričnijih“ vremena. Naprosto, ovo je srednjački postavljen, uprizoren i idejno kastriran film bez jasne svrhe postojanja u ovom trenutku, kao i ostvarenje koje, doduše, posve neprikriveno, već u prvim minutima u potpunosti i drastično dosledno odustaje od svake primisli o polemisanju sa svojom temom i svojom jedinom junakinjom.
U pitanju je bukvalistički jednodimenzionalan reportažni dokumentarac koji prikazuje životni i profesionalni put voljene i uvažavane holivudske dive Natali Vud bez ikakvog zadiranja u sferu hrabrijih otkrića, svežijih uvida i preispitivanja onoga što je ona činila i predstavljala (i što, uostalom, i dalje predstavlja, makar i samo u istoriji Holivuda). Naravno, zamerka ovde nije to potpuno odsustvo senzacionalizma, što je za svaku pohvalu, već ogoljena autorska (zapravo, proizvođačka) nezainteresovanost za detaljnije, promućurnije, inteligentnije, osobenije. Takav pristup ne treba da čudi ako se u vidu ima to što je domaćica i producentkinja ovog potpuno izlišnog filma upravo kćerka Natali Vud, Nataša Gregson Vagner. Krajnji proizvod, a proizvod je nedvojbeno ovde najpreciznija i najilustrativnija odrednica, čak i u kvalitativnom smislu, arhaični biografski reportažni dokumentarac krcat dobro znanim i unisonim hvalospevnim pričama, koji se ima pohvaliti tek na račun izobilja privatnih/ličnih fotografija i snimaka, a što opet proizilazi isključivo iz činjenice da je porodica imala, čini se, punu kontrolu nad ovim dokumentarnim radom na putu za ekspresno hitar zaborav.
Faktografska bagaža je, nažalost, u neku ruku značajno opterećenje i znatno boljeg i osobenijeg filma, ovog puta iz Netfliksovog svežeg kataloga; Beastie Boys Story, naime, stiže, sa potpisom značajnog rediteljskog imena – Spajka Džounza. On se ovde opredelio za isprva donekle začudan hibridni spoj klasičnog dokumentarnog izlaganja kada se u žiži nađu biografske teme i stand–up nastupa aktera pred „živom“ publikom. Pojednostavljeno predočeno, preostala dva Bestie Boys-a, Adam Horovitz i Mike Diamond, pred brojnom publikom u sali, a sa pregršt video-ilustracija (klipova, snimaka, isečaka iz muzičkih spotova i živih nastupa ili već rabljenih ili manje poznatih fotografija iz ličnih arhiva) u pozadini uživo pripovedaju priču o nastanku, evoluciji i tihom zamiranju ovog obožavanog i uticajnog benda, uz čije delanje i radove se barem u nekoliko navrata i autorskih epizoda može pridodati odrednica „prevratnički“. Imajući upravo pojašnjeno u vidu, sasvim na mestu je ocena filmskog kritičara Skota Eriksona, koji je u uvodu u svoju kritiku za „Slant Magazine“ istakao da ovaj film ostavlja utisak power point prezentacije.
Ipak, uprkos toj snažnoj analogiji sa probitačnim i sveprisutnim formatom znanim sa TED Talk konferencija, a što je, pomalo i paradoksalno, i ključna autorska osobenost suštine ovog filma po pitanju primenjenog izraza, Beastie Boys Story uspeva da kaže dosta toga zanimljivog na temu svojih junaka, bez obzira što gotovo da nema iole intrigantnijih stavki u faktografiji koja se tiče ovog benda i njegovog rada. Beastie Boys su krenuli kao tinejdžerski neumerena sprdnja, a samo desetak godina docnije dobacili do istinskih kreativnih visova (u danima hita Sabotage i legendarne ploče Ill Communication), i ovaj film je najzanimljiviji i najupečatljiviji tokom delova priče o toj važnoj i verolomnoj transformaciji, a sve to unutar ipak strogo postavljenog sistema zvanične diskografije i muzičke industrije kao nešto šireg joj okvira. Iznikli iz pank-žesta, na samom početku Beastie Boys (a što je akronim za pomalo somnabulan semantički niz Boys Entering Anarchistic Stats Towards Inner Excellence – Dečaci koji ulaze u anarhistička stanja na putu ka unutrašnjoj izvrsnosti!) bili su reakcija na sve prodorniji rep-zvuk i svetonazor (u tom smislu, na mestu je analogija sa našom trojkom Rokeri s Moravu, koja je imala sličan odnos prema dominantnom narodnjačkom fahu), da bi se tek nakon krupnog neuspeha drugog albuma zaputili put iskrene i proživljene kreativnosti. Ono što Beastie Boys Story jasno pojašnjava i dokazuje jeste i sud da u njihovom konkretnom slučaju ne može biti povoda i osnova za zamerke na konto džentrifikacijske zloupotrebe supkulture drastično drugačijeg socio-ekonomskog izvorišta (kao što bi to moglo da se izrekne kada se pomenu Vanila Ajs i brojni drugi sledbenici te mustre). Beastie Boys su već od prvih koraka u svom poigravanju i kasnijem ozbiljnom autorskom radu baštinili nešto nepatvoreno iskreno, i to ovaj hibrid od filma dovoljno snažno potcrtava. Baš kao što se iskrenim čini i sentiment na temu prerane smrti neosporne pokretačke snage ovog benda, Adama Jauka, nakon čije smrti su Beastie Boys otišli u diskografsku hibernaciju. Međutim, uz svu svoju osobenost i iskrenost, Beastie Boys Story kao celina ne uspeva da se iznese sa težinom potpisa Spajka Džounza, reditelja izvrsnih i revolucionarnih filmova (što su svakako bili i ostaju Biti Džon Malkovič, Sinegdoha, Njujork i Ona).
Za kraj, tu je najkvalitetniji film u ovoj brzopoteznoj objedinjenoj grupi dokumentarističkih noviteta – film Circus of Books, koji je Rejčel Mejson snimila na temu čudnog puta svojih roditelja, tihog i, reklo bi se, smernog bračnog para strožeg jevrejskog svetonazora, koji su tokom nekoliko decenija vodili glasovitu losanđelesku „knjižaru“ Circus of Books. To mesto je važna referentna kota u istoriji gej i kvir života, budući da je pod svojim krovom krila pornografiju šireg opsega i pop-kulturne baštine usmerene upravo ka toj populaciji. Autorka znalački plovi kroz ovu mešavinu porodične hronike i priče znatno šireg sociološko-antropološkog zamaha, dragovoljno odustajući od posezanja za, čini se, zgodnim, ali ipak prevashodno brzopoteznim i jasnim kontradikcijama – onim koje naglašavaju klinč između narečenog svetonazora vlasnika i njihove višedecenijske klijentele. Po tom pitanju, ovo je besprekoran film, jer miri te dve suprotnosti i, pritom, dosta uverljivosti preuzima iz tog čudnog susreta ličnog i opštijeg, privatnog i profesionalnog.
I upravo tako – ovaj ujednačen i višeslojan Netfiksov novi dokumentarac u produkciji nezaobilaznog Rajana Marfija najjači utisak ostavlja na tim maestralnim idejnim i značenjskim prevojima između ličnog i opšteg (kao, na primer u briljantnom delu koji se tiče ključne večeri u porodičnom životu Mejsonovih). Polivalentan a u isti mah i intimistički sročen, ovaj vrsni dokumentarac, sve i kada se sa njega sljušti sloj zavodljive pop-kulturne živopisnosti, kao i neprikrivenog aktivističkog angažmana, daje sugestivne smernice kako bi trebalo da izgleda intrigantan, inteligentan, vešto koncipiran i rečit dokumentarac na pomenute biografske teme.