Oblomov sa Kalemegdana

Bio je maj 2019. godine. Zagreb se vedro protezao na jutarnjem suncu prolećnog dana. Sa hrvatskim kolegama sedeo sam u kafiću blizu glavnog gradskog trga. Razgovor za stolom bio je zabavan i srdačan, ni traga od one knjiške uštogljenosti i zamorne intelektualne razmetljivosti koja često prati susrete ljudi iz akademskog sveta. Zagrepčanke su bile zanosne. Ponosne na svoju uglađenu zavodljivost, proletale su pored nas. Njihov zagonetni osmeh nagoveštavao je uzbudljivu tajnu grada koja se skrila ispod maske sterilne srednjoevropske varoši. Onda se odjednom, ko zna odakle kad je dan bio tako vedar, nada mnom nadvio oblak tuge. Misli su mi odlutale, isključio sam se iz razgovora za stolom. Rastužio sam se zbog Beograda. Zbog Oblomova (Ivan Gončarov, Oblomov).

Zagrepčani su ga napustili. Jednom davno su sa njim proveli leto igrajući se bezbrižno na peščanoj plaži pored reke života. Sa ozbiljnošću deteta koje se predalo nekom za njega važnom poslu pravili su zajedno neobičnu palatu od peska. U njene odaje smeštali su zamišljeni život društva, onakav kakav bi trebalo da bude jednog dana kada odrastu. Da se deca ne zatrče i ne skoče u nemirnu vodu prepunu brzaka istorije brinuo se čuvar plaže. Pored njegove stolice stajala je tabla na kojoj je pisalo Jugoslavija. Približavao se kraj leta. Večeri su postajale hladnije. Sa septembrom i smenom godišnjih doba stiglo je i podsećanje da život prolazi, da negde treba požuriti, nešto postići, nečemu opipljivom stremiti. Reka je narasla, uzburkala se i zamutila pa se onda prelila na obalu i odnela peščanu palatu kao da nikada nije postojala. Zagrepčani su se prenuli, protrčali pored besnog ali tada već umornog čuvara, bacili se u reku, nazad u istoriju i zaplivali isprva grčevito i nespretno a onda sve sigurnije. Morali su da odu, bio je to za njih jedini spas. Uplašeni Oblomov ostao je na plaži sam.

PESNIK U ŠLAFROKU

Skoro je podne a Ilja Iljič Oblomov u svom šlafroku sedi na krevetu. Na licu mu se ogleda blagost, primarna osobina njegove duše. Izgleda kao spokojni čovek koji je brigu o svojoj sudbini prepustio nebesima. Obuven je u papuče, dovoljno dugačke i meke da noge bez gledanja u njih uleću. Ležanje je za njega normalno stanje. Ne bavi se nikakvim poslom, ne brine se o imanju koje propada, ne čita, ne piše, ne uči, a opet ne izlazi iz stana. Izlazak u društvo, to mora da je smrtno dosadno. Sa lenjim seljacima i prevejanim upraviteljima na imanju teško je izaći na kraj. Večere i druženja su zamorni, a i čuo je negde da su samo jutarnja isparenja zdrava. Ponekad ga obuzme dečja plahovitost. Uhvati ga nemir zbog života koji se izvan njegovog stana nekuda strmoglavo žuri. Uznemirenost, međutim, kod Oblomova retko dobija oblik konkretne ideje a još ređe se pretvara u odluku.

Šta to sprečava ovog debeljka da ustane iz kreveta, obuče odelo i zapliva kroz život? On nije filozof koji sa visina nekog strogog misaonog sistema ravnodušno posmatra haotični svet ljudi. Nije ni životinja koja tupo obitava u organskom lancu mena glad-sitost, spavanje-budnost, rođenje-život-smrt. Njegovu usijanu glavu i humano srce ispunjava vulkanska aktivnost. Ilja Iljič je pesnik, „bolno svestan činjenice da je u njemu kao u grobu, zakopano neko dobro, svetlo načelo koje je sad već možda mrtvo ili pak leži skriveno u nedrima nekog brda kao zlato što je odavno trebalo da bude pretvoreno u novac“. U potrazi za tim skrivenim blagom tromo mu prolaze dani. Tajna sila vuče mu dušu da uživa i mašta, odvraćajući je od uskomešanog života ljudi, njihovih banalnih poslova, praznih razgovora, prizemnih nadanja i hladnih razočarenja. Potraga ponekad prelazi u san koji ga vraća u detinjstvo. Mali plemić vedro posmatra svet na imanju svojih roditelja, Oblomovki. Dečakovu dušu ljuljuškaju pažnja dadilje i nežni poljupci majke. Otac lagano puni burmuticu i sa prozora nadgleda radove seljaka u polju. Jednostavnost, tišina, nepomičnost, na imanju Oblomovih sve odiše smislom i blaženim mirom. Kako se iz tog carstva topline i spokoja sada uključiti u svet odraslih, svet zamornih životnih činjenica koji Oblomova u Petrogradu okružuje? Misao mu se na mahove poletno budi, bori se da pronađe odgovor. Onda se Ilja Iljič umori, naduri se, nešto besno dobaci svom slugi Zaharu, pa se opet lenjo vrati na krevet i zaspi.

BITI BEOGRAĐANIN

Biti Beograđanin, to ne znači roditi se i živeti u Beogradu. Biti Beograđanin, to je stvar „životne orijentacije“ (Vladimir Velmar Janković, Pogled sa Kalemegdana). Beograđanin je Krležin Kamilo Emerički, koji se prkosno ruga provincijalnoj stvarnosti i podaničkom mentalitetu svojih Hrvata u Austrougarskoj. Ovaj momak iz Zagreba, nemirnog duha i buntovne misli, sa žarom poziva na bratsku slogu sa njegovim narodom drugog imena koji je hrabrošću, žrtvom i puškom osvojio slobodu, oterao Turke, ima svoje političare, novinare i univerzitet (Krleža, Zastave). Beograđanin je Njegoš iako u Srbiji nikada nije bio. Beograđani su Andrić, Crnjanski, Selimović i partizan Ćopić. Beograđanin je Sarajlija Meho, musliman, koji na kiši sedi sam, sa rakijom, da budan sanja svoj san o komunizmu spram kog trezvena trgovačka preduzimljivost njegovog rođaka i brige svakodnevnog porodičnog života izgledaju kao besciljno ljudsko vrzmanje (Emir Kusturica, Sjećaš li se Doli Bel).

Beograđanin je, kao i Oblomov, pesnik. Traga za blagom skrivenim ispod debelih naslaga istorije. Traži ga dok lunja po Kalemegdanu. Misli mu se tu roje kao u polusnu, ne dospevajući do čvrstih zaključaka i odluka. Sanjari o Kosovu. Narodna pesma je do njega kroz vekove prenela priču o slobodi, o herojstvu predaka koji su carstvo zemaljsko žrtvovali za carstvo nebesko. Ovaj kolektivni san junaštvom je ispunio dušu onih koji su 1804. godine započeli srpsku revoluciju. Veliki nemački istoričar zapisao je da je srpski narod svoju pesničku misao pretvorio u suštu zbilju, rat za oslobođenje i državu. Ranke (Leopold von Ranke) je bio zadivljen, ali nije znao da Srbi, kao i Oblomov, svoje misli i poslove ne dovršavaju. Život naroda, koji je 1804. godine probudila sirova neustrašivost ustanika, ni danas nije dospeo do postojane forme koja bi mu dala smisao, pokazala meru i granicu.

Normalnost, država u miru, pošteni sudija i univerzalna pravila po kojima se ravnopravno nadmeću talenti, upornost i pamet trgovaca, građevinara, inženjera, lekara, profesora, arhitekata i umetnika, do te istorijske stanice narod Oblomova još uvek nije doputovao. Sa nebeskih vrhova planine kosovskog mita užurbani građanski život u dolini izgleda kao nešto prizemno, dosadno, ćiftinsko. Pa opet, treba živeti, graditi puteve, proizvoditi, prodavati, lečiti se, ići u dobre škole, na ugledne fakultete, sa svetom razumno razgovarati, svestan je toga bolno Beograđanin. Ali kako taj nemirni život u kojem svi nešto grozničavo traže povezati sa zavetnim snom o Kosovu? O tome on duma dok zabrinut šeta Kalemegdanom. Ponekad vedro poleti, herojski se pobuni, za slobodu sve žrtvuje, stvori velika dela umetnosti i nauke, pa se onda umori, naduri se na svet i njegove zavere, obuzme ga pasivna ravnodušnost, pobegne iz istorije i prepusti se učmalosti neuređenog života.

LJUBAV I ČUDO

Andrej Štolc jedini je prijatelj kojeg Oblomov ima. Odrasli su zajedno. Štolca je vaspitao njegov radni i strogi otac, Nemac, nastavnik u školi. Već sa osam godina dečak sedi za geografskom kartom, sriče Herdera, sređuje račune nepismenim seljacima, meštanima i fabričkim radnicima. Kada je stasao da napusti roditeljsku kuću sa ocem se hladno pozdravlja i odlazi u svet sigurnim bodrim korakom. U Petrogradu marljivošću stiče novac i kuću, dobija posao u kompaniji koja izvozi u inostranstvo, neprestano je u pokretu, putuje, Belgija, Engleska… izlazi u društvo, čita, a kad to sve stigne bog zna. Sa trezvenom strogoćom Nemca upravlja svojim tugama i radostima. Samouvereni mladić plaši se jedino mašte. Ona se lako pretvara u opasnog neprijatelja kad čovek „sa poverenjem zaspi slušajući njegov šapat“. U njegovoj duši nema ničeg zagonetnog i tajanstvenog što se nije moglo analizirati na osnovu proverenih istina i sopstvenog iskustva. Ali ljubavi prema Oblomovu ima.

Svog druga iz detinjstva Štolc nežno voli. U njemu vidi ono „čisto, svetlo i dobro načelo“ koje Oblomov sam bespomoćno traži. Zbog toga ga gura u reku života. Tera ga da otputuje u inostranstvo, skine kilograme, osveži dušu, napiše pismo povereniku na imanju. Ilja Iljič ga uplašeno gleda, buni se, negoduje, predomišlja, odugovlači. Onda ga Štolc upozna sa Olgom. Devojka zapeva i desi se čudo! Ilja Iljič se zaljubi. Počinje da oseća bodrost i snagu koja se „spremna na podvig odjednom digla sa dna njegove duše“. Piše strasna ljubavna pisma. Odlučuje da se preseli. Sprema se da ode na imanje, da sredi poslove. Devojka ga tera da čita, da odgovara na njena pitanja. Postaje mu zvezda vodilja koja ga gura napred. Onda se Ilja Iljič ponovo prepadne života i njegovih protivrečnosti „što ih ljudski um ne može razrešiti“. Uplaši se od sveta. Pred Olginom ljubavlju trese se kao dečak. Šta ako ne uspe da je učini srećnom? Šta ako ona jednom zažali što je za njega pošla? Trebalo bi otići u sud i pripremiti papire za venčanje, odlaziti na večere, baviti se nekim poslom, sa ljudima o nečemu stalno razgovarati…sve je to tako zamršeno i zamorno. Muči se pod teretom odluke. Ostaje nepomičan. Odluku umesto njega donosi ravnodušni život koji izgubi strpljenje i odleprša dalje. Devojka ga napušta, zauvek. Zajedno sa njenim uplakanim očima od njega beže i odgovornost, obaveze, izazovi. Ilja Iljič se vraća u šlafrok, od prevelike tuge se razboli i godinu dana ne ustaje iz kreveta.

O SRPSKOM ŠTOLCU

U zemlji Oblomova 60-ih i 80-ih godina 20. veka filozofi jurišaju na nebo (Mihajlo Marković, Juriš na nebo). Tamo ih čeka društvo bez klasa i države. U toj jurnjavi ima mnogo dara, iskrenog zanosa, naučnog poštenja. Običan svet spokojno čeka, ne preuzima odgovornost, vedro sanjari. Ljuti se na one koji pokušavaju da ga probude. Dok čekaju ostvarenje sna Jugosloveni leškare na plaži pored koje protiče Heraklitova reka života, ona u koju se ne može dva puta na isto mesto uskočiti.

Beograđanin je sada vrhunski hirurg koji živi sa majkom i tetkom. Operiše u zapuštenoj bolničkoj sali u koju neki majstor uz gunđanje dovlači boce sa kiseonikom. Posle teške operacije navlači vojničko odelo, gas-masku, sa ljudima iz komšiluka igra se odbrane od zamišljenog neprijatelja, iznosi zamišljene ranjenike, kroz zamišljene ruševine zgrada u zamišljenom ratu. Zaljubljuje se u Amerikanku koju je slučaj bacio u njegov grad, među ljude zaokupljene igrom na plaži detinjstva. Strankinju šarm igre prvo privuče pa joj onda dosadi, reši da svoju beogradsku ljubav povede u vrtoglavo ubrzani život odraslih, u Ameriku. On se dvoumi, predomišlja… na kraju zakasni. Devojka odleti. Beograđanin ostaje sam, zaglavljen negde između sna i života (Srđan Karanović, Nešto između).

U takvoj zemlji odrastao je srpski Štolc. Dolazi iz Travnika u drugi razred Devete beogradske gimnazije (Dragan Lakićević, Portret političara iz mladosti). Živi skromno, skoro asketski. Marljivo uči, čita sa strašću, radoznalo posmatra svet. Nema novca za letovanje u Rovinju. Ne sluša ploče i ne putuje po svetu sa svojim školskim drugarima. Rešen je da u životu postigne nešto veliko, da zaradi besmrtnost u svetu bezbrižnih smrtnika koji ga okružuju. Nesrećna drugarica iz razreda koja mu je zatražila savet o tome kako da se najlakše ubije dobija odgovor ledene praktičnosti: uzmi pilule, to ti je najbolje. Beogradski Štolc ne razume tugu sveta koja se strovalila na pleća preosetljive devojke. Nekud mu se strašno žuri. Leti kroz Filozofski fakultet. Ocene nisu važne, hoće samo da završi što pre, negde treba stići, nešto važno u životu postići. Šta je to tačno, još uvek ne zna. Isprva se oduševi idejama svojih buntovnih profesora, juriša sa njima ka nebu marksizma, podržava ih u svađi sa Partijom. Onda ih napušta i odlazi u svet, u Nemačku. U Habermasovu (Jürgen Habermas) kancelariju uskače kroz prozor, ne može da čeka da ga slavni profesor primi za mesec dana kad novca za život u Frankfurtu ima samo za jedan dan. Doktorat u Konstancu zbrzava. Nema kada da odgovara na primedbe mentora začuđenog ovom neobičnom brzopletošću koja se ruga autoritetu i tradiciji nemačkih univerziteta.

U Beograd se vraća sa iskustvom života u uređenom građanskom društvu i osećanjem velike dužnosti. Grozničavo piše, prevodi, govori, upozorava da se na plaži pored Heraklitove reke približava jesen (Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država). Čuvar plaže je star i onemoćao, ne može da sačuva bezbrižnost igre, na njega više ne treba računati. Sada je srpskom Štolcu jasno koji je to veliki cilj ka kojem odavno trči. Gurnuti narod Oblomova u hladnu reku života, ohrabriti ga, pomoći mu da nauči kako da se na vodi održi, pomiriti ga sa svetom, vratiti ga nazad u kovitlac istorije, tome vredi posvetiti život.

REVOLUCIJA I ČUDO

Početkom 90-ih godina narod Oblomova ostaje sam na svetu. Beograđanin je sada penzionisani vojnik. Sa suprugom i sinom živi u Paviljonima. Naglo i grubo su ga probudili iz lepog sna u kojem je ceo život proveo. Uvređen je. Nemoćan je. Nesrećan je. Oteli su mu Tita i heroja Pinkija. Probuđen iz plemenitog sna o svetu jednakosti i blagostanja, besno se predaje zlehudoj kolektivnoj drogi vremena. Pljuje komšinicu sa sprata iznad, tera je ni krivu ni dužnu nazad u Hrvatsku odakle joj je pokojni muž. Vuče džakove brašna, da vide Amerikanci kako su se Srbi podgojili za vreme sankcija! Pojačava TV Dnevnik. Glasa za Miloševića. Život se strašno ubrzava. Omamljen, besan i sluđen, ne vidi da mu sin postaje kriminalac i narkoman. Na kraju se ubije (Srđan Dragojević, Rane).

Otrovni kolektivni opijat 90-tih godina, potrošio je, umorio, unesrećio narod Oblomova. Isprljan je san o Kosovu. Beograđanin je svoj nekadašnji bezbrižno rasejani hod po Kalemegdanu zamenio pogurenim vucaranjem kroz olupine starog, porušenog sveta. Na kraju su ga i bombardovali. Izgledalo je da su mu dani odbrojani. Onda se dogodilo čudo! Štolc je napokon uspeo. Takvi ljudi nikada ne odustaju. Oktobra 2000. godine narod Oblomova se iznenada probudio. Zaljubio se u novi život koji mu je naslikao neumorni filozof svojim razbarušenim darom i britkom pameću. Beograđanin ponovo počinje da izlazi u društvo, da razumno razgovara sa svetom koji ga je jednom odbacio. Među ljudima se probudila nada, vratio se entuzijazam. Vreme je da se napokon dovrši veliki posao koji su ustanici započeli 1804. godine. Napraviti državu u kojoj se poštuju zakoni, izgraditi društvo smelih građana spremnih da odlučuju, da se menjaju, uče, napreduju. Štolc hrabri Oblomova, voli ga, vidi jasno njegove velike potencijale. Treba ih samo osloboditi učmalosti i pustiti da se razmašu. Niko nije tako dobar kakav bi mogao da bude ako se još malo potrudi, ubeđuje ljude. Preuzmi odgovornost pred sobom i pred bogom, uradi šta možeš u svojoj kući, na svom poslu, popravi sat na fabrici, zalij cveće, svetske zavere, ma to su sve gluposti…

Oblomov se na trenutak zaljubi u tu sliku svetskog prvaka koji juriša na nebo u svakodnevnom građanskom životu, u školi, na fakultetu, na poslu. Pusti da ga Štolc dogura do reke, čak skine udobne papuče, stavi noge u vodu, reka je hladna i brza…onda zastane. Počne da se predomišlja. Možda je to sve ipak prebrzo. Hoću li znati da plivam? Svet nas ne voli, stalno je protiv nas, možda samo hoće da nas udavi u virovima geopolitike. Ljudi oko Štolca su mi strani, isuviše su preduzimljivi, sve bi da menjaju, gde im se to tako žuri, šta ako nas prevare… pita se uplašeni Beograđanin.

Štolca ubiju. Dvoje velikih umetnika (Biljana Srbljanović i Mrđan Bajić) pretočili su njegov život u prelomljenu strelu koja stremi ka nebu. Prolaznike koji joj se približe strela vedrim glasom poziva da skoče u reku života – čim si se rodio, ti si već šampion, život je čudo, iskoristi ga… Biće postavljena baš tamo gde joj je i mesto, na platou ispred Filozofskog fakulteta, preko puta jednog drugog velikog Beograđanina što tamo ponosan sedi. Zajedno će pokazivati „neka bude što biti ne može“.

Oblomov ponovo ostaje sam, uplašen od sveta, izgubljen na svojoj plaži.

O TUŽNOM KRAJU ILJE ILJIČA

Turobnost, čamotinja i dosada ispunile su stan Ilje Iljiča u Viborškom kraju. U njemu više nema pesničkog žara. Nema povremenih usplahirenosti. Zamro je svaki nemir. Dušu mu je ispunila tupa ravnodušnost. Tako bedan i pomiren sa životnom dosadom preneo je na nekakve nitkove upravljanje svojim imanjem. Ti podli ljudi su ga prevarili. Potkradaju ga, otimaju mu sve vredno što su mu preci nekada stekli. Oženi se prostom ženom. Štolc dolazi poslednji put da svog dragog prijatelja povede sa sobom, da ga spase iz ambisa u koji polako tone. Ilja Iljič ga samo tužno gleda, u njemu više nema ni daška života. Štolc odlazi potišten. Dani se lenjo prelivaju iz jednog u drugi, Oblomovljev život se polako gasi. Na kraju umire.

O DESPOTU I ČUDU

Beograđanin nastavlja da sumnja, da okleva, da se samosažaljeva. Za ubijenim Štolcom je iskreno plakao ali ga je ubrzo zaboravio. Opet se naljutio na svet. Okrivio svoju zlehudu sudbinu pa se onda sa njom tupo pomirio. San o Kosovu sve mu je dalji, a životna stvarnost sve više preteća. Pesnik u njemu polako se gasi. Tako turoban i prema svetu ravnodušan narod Oblomova 2012. godine bez čitanja potpisuje ugovor sa opakim despotom. Preneo je na njega upravljanje imanjem. Despot ga je prevario. Potkrada ga. Podlo mu otima ono vredno što su mu preci stekli ratovima, čestitošću, radom, umetničkim i naučnim nadahnućem. Kao zalogu za svoju neograničenu ličnu vlast despot strancima predaje Kosovo. Na tužnog Oblomova viče, preti mu, plaši ga, jeftino ga potkupljuje. Hoće da ga otera sa Kalemegdana, brega za razmišljanje, po kojem pokunjeni Beograđanin luta, da ga zameni stranim turistima blentavog osmeha koji iskaču iz nekakve grozne gondole. Atmosfera u despotovoj Srbiji ista je kao u stanu u kojem se tužno gasio Ilja Iljič, učmalost, prljav život, zagušljiv svet, zatupljenost uma.

…

Pristojni zagrebački prijatelji, ljudi gospodskih manira, prave se da ne primećuju moju snuždenu zamišljenost. Pored nas prolazi klinac od nekih sedam, osam godina. Šeta sa majkom. Nešto joj živo prepričava, brblja, vidi se da izmišlja. U misli mi, ko zna odakle, doluta Rubljov. Najveći ikonopisac svog doba prestao je da govori i slika. Tumara Rusijom 15. veka. Susreće ljude koji su se pretvorili u zveri. Boli ga ono što vidi i oseća o svetu. Nailazi na selo u kojem neki dečak izmisli da mu je pokojni otac preneo tajnu izlivanja crkvenih zvona. Ljudi mu poveruju i prepuste mu posao. Klinac veselo nadzire radove, izdaje uputstva radnicima. Rubljov ga radoznalo posmatra svojim umornim očima. Zvono je napravljeno, ali da li će se iz njega razleći zvuk to je ona životna tajna za koju nema ključa. Svečanosti povodom završetka radova prisustvuju neki plemići iz razvijenog sveta, iz Evrope. Kroz cinični šapat rugaju se neukom i priprostom narodu koji je tako važan posao poverio detetu. Dečakove oči su prestravljene, odjednom shvata da sve to nije bila igra. Onda se desi čudo! Zvono ipak zazvoni. Rubljov grli i teši uplakanog momka. Od sada će njih dvojica ići zajedno po svetu, on će slikati ikone a mali će izlivati zvona (Andrej Tarkovski, Rubljov).

Rubljov mi vraća vedrinu. Pomislim kako je život lep baš zbog svoje neuhvatljivosti, zbog toga što čak ni najveći roman ne može do kraja da odgonetne njegovu tajnu. Setim se kako Beograđanin nikada kroz istoriju nije poverovao da život može da ne bude čudo. Probudiće se on ponovo. Beograđanke nisu izgubile svoj prkosni, razbijački šarm. Neki studenti koje srećem puni su inadžijskog duha, spremni su da se sa svetom ravnopravno ogledaju. Evropski činovnici čude se i dalje beogradskom snobizmu za koji u svojim nemaštovitim glavama ne pronalaze pokriće. Shvatam da sam milog Oblomova sa Kalemegdana prerano otpisao. Desiće se ponovo čudo. Zaleteće se Beograđanin pored despota u reku života u kojoj njegovi stari prijatelji sa plaže detinjstva sve bolje plivaju. Skočiće bombu. Isprskaće zanemelog prevaranta na obali. Voda će sa njega sprati jeftinu masku zabrinutog vođe. Ogoliće se njegov nitkovluk. Despot će posramljen pobeći i sakriti se u nekom tamnom kutku Kaluđerice. Ta slika me nasmeje. Vraćam se razgovoru sa prijateljima. Dve lepe Zagrepčanke za stolom preko puta nešto veselo ćućore. Posmatram razigrani život koji se tog subotnjeg dana izlio na ulice. Radujem se povratku u moj dragi grad.