„Videli smo loše predznake na nebu, zaslepljujuće munje i oblake u obliku zmajeva, nedugo potom nevernici s mora nahrupiše i uništiše crkvu našeg gospoda u Lindisfarnu“, pisao je anglosaksonski hroničar. Ovaj zapis sa severozapadne obale Britanije koji referira na razaranje i pustošenje pridošlih hordi Skandinavaca od 7. juna 793. godine, prvi je koji u povesti pominje vikinge.
Nazvani su tako po staronordijskom pridevu vikja koji je označavao one koji se brzo kreću. Vest o tim brzim napadačima proširila se ubrzo i na kopno. Na tlu današnje Nemačke monah Alkvin posegao je za svojom Biblijom tražeći odgovor na ovu pošast koja je kretala i ka njima, i tamo našao kod proroka Jeremije 1:14 nagoveštaj: „Tad Gospod mi reče sa severa zlo će se obrušiti na sve stanovnike zemlje.“ To je to, zaključio je. Evropa je drhtala strepeći od ove božje kazne.
Međutim, oni su nahrupili ka jugu iz potpuno prizemnijih razloga. Naime, u njihovoj mačo kočopernoj kulturi ženska deca nisu bila preterano poštovana te su redovno zanemarivana i često po rođenju ostavljana da umru. To je s vremenom dovelo do neproporcionalnog porasta muškog stanovništva, pa su krenuli u toplije predele da otmu tuđe žene. Slaveći muževnost i borbenost, pevali su isključivo ratničke pesme, dok su ljubavne bile strogo zabranjene jer se za njih verovalo da poseduju jako opasne magične čini.
Otimajući pri pohodima najlepše žene širom sveta, ovi nordijci stvorili su današnji ideal švedskih seksi plavuša. Šta su nam još ostavili? Skoro svi dani u nedelji na engleskom jeziku i dan-danas nose nazive po vikinškim božanstvima koja su ovi slavili u toj sedmičnoj sekvenci: Sunčev dan (Sunday), Mesečev dan (Monday), Tirov dan (Tuesday), Odinov/Wotanov dan (Wednesday), Torov dan (Thursday), Frejin dan (Friday). Subota im je bila dan za kupanje. Najdalje od muških vikinških potomaka nije stigao Bering otkrivši moreuz nazvan njegovim imenom, već Edvin Oldrin po kome danas i jedan krater na Mesecu nosi ime.
U popularnoj kulturi najpoznatiji viking je Hogar Strašni, strip junak Dika Brauna koji iz primitivne perspektive ostarelog vikinškog osvajača s familijom, parodira postulate savremene porodice. Bitan je i verni saborac Princa Valijanta Viking Boltar (koji se ženi preko mora Indijankom) u epopeji Harolda Fostera. Boltara smo mogli da vidimo i u stripskim i sineastičkim verzijama te priče. Ime Gandalf iz Tolkinovog knjiškog a potom i bioskopskog serijala Gospodar prstenova takođe potiče iz zapisa islandskih vikinga a znači Wand–elf, vilenjak s čarobnim štapom. Posle Gandalfove družine, na velikom platnu najviše simpatija i novaca na blagajni pobrali su Entoni Hopkins kao Odin i Rene Ruso kao Freja, u filmovanim avanturama boga groma Tora po Marvelovom strip serijalu. Ove mitske priče o njima doprle su do nas zahvaljujući srednjovekovnom islandskom doksografu Snori Sturlusonu (1179–1241) koji je, istražujući verovanja svojih predaka, napisao vodič kroz vikinšku mitologiju. Ovaj jedinstveni mitološki okvir otkriva da je njihovo viđenje sveta – neprekidna borba. Taj svet stvoren je iz haosa i neumitan usud mu je da završi u destrukciji. „U početku ne beše ničeg sem velike praznine, u čijem se središtu sastaše vatra i led.“ Očigledna inspiracija za trenutno ultra popularni serijal Pesma vatre i leda Džordža Martina. Drugi opet vide paralelu između interneta i sveobuhvatnog vikinškog drveta Yggdrasila koje korenjem i krošnjom prožima čitavo nebo i zemlju. Nezainteresovanost vikinga za politiku preporučila ih je vizantijskim carevima kao idealne za imperatorove gardiste pošto carevi nisu verovali spletkarima sa svoga dvora. Nakon vekova haranja Evropom vikinzi su se posle 1066. asimilovali sa narodima koje su osvajali – osim nordijskih, najviše s Englezima i Rusima. Ime ovih drugih i potiče od grčkog naziva za vikinge Rusioi – svetlokosi ili riđi.
