Švedski lekar i univerzitetski profesor javnog zdravlja Hans Rosling, čovek bogatog lekarskog i predavačkog iskustva, smislio je test od 13 pitanja koji bi trebalo da nam kaže koliko, na ravni činjenica, znamo o svetu u kojem živimo. Na svako pitanje ponuđena su tri odgovora, a test je jednostavan jer su odgovori na svako pitanje javni i dostupni bilo kom korisniku interneta. Uopšte nije teško odgovoriti na pitanje „Koliki procenat dece na svetu, s napunjenom jednom godinom, primi vakcinu protiv neke bolesti?“, pa se onda ponude tri mogućnosti: a) 20 posto; b) 50 odsto; c) 80 odsto. Ili nam Rosling predoči tri karte sveta s različitim rasporedom stanovništva i pita: gde, na planeti, živi najviše ljudi? Ima li ikoga ko ne zna odgovor na ovo pitanje? E sad, osim što je neobično posvećen istraživač, Rosling je i duhovit pisac, pa će nam, na početku svoje knjige, skrenuti pažnju na jednu ljupku okolnost: kada bi šimpanze „odgovarale“ na pitanja iz ovog testa – dakle, vođene svojom majmunskom pameću životinje bi na svako pitanje birale jednu od tri banane na kojima piše a), b) ili c) – njihov bi skor bio 33 odsto. Ako bismo, dakle, potpuno nasumično odgovarali na pitanja, onako, otprilike, kako bismo pogađali tačne odgovore da je tekst ispisan na japanskom slikovnom pismu, „tačno“ bismo odgovorili na trećinu pitanja. Test je – bez previše udubljivanja, doduše (ali to je već njegov problem) – uradio i potpisnik ovih redova koji sebe, iz nekog razloga, smatra natprosečno obrazovanim. Da ne okolišam: moj skor je bio tek nešto niži od skora koji bi postigao prosečni šimpanza. Test sam, dakle, uradio lošije od majmuna. Silno sam se uvredio. Ne znam doduše, zbog čega tačno i ko me je to uvredio, ali samo što nisam bacio knjigu. Smogao sam, ipak, snage da joj se vratim i da, na sopstveno iznenađenje, utvrdim kako sam test, u stvari, uradio natprosečno dobro. Bio sam, otprilike, u ravni obrazovanog Šveđanina i Norvežanina, dok sam obrazovane Engleze, Nemce i Japance – o Amerikancima i Francuzima i da ne govorim – ostavio daleko iza sebe. Mađare sam, recimo, urnisao. Oni, u proseku, jedva da su tačno odgovorili na 2 odsto postavljenih pitanja. Još jednom: test su rešavali, pre svega, profesori univerziteta, lekari, bankari, novinari, političari i raznorazni stručnjaci, dakle svet koji, po definiciji, ima povlašćen pristup znanju. Ako neko i dalje ne veruje neka uzme knjigu ili pokuša da odgovori na sledeće pitanje: „Procenat svetskog stanovništva koje živi u ekstremnom siromaštvu u poslednjih 20 godina se: a) gotovo udvostručio; b) ostao je manje ili više isti; c) gotovo se prepolovio?“ Potpisnik ovih redova, recimo, nije dao tačan odgovor. Oprezno sam, kao levi liberal koji nije gadljiv na kapitalizam, zaokružio odgovor pod b). Iz ekstremnog siromaštva je, međutim, od 1997. do 2017. godine izašlo, otprilike, pola milijarde ljudi, a ako je 1800 godine 85 posto ljudi na pleneti živelo u ekstremnom siromaštvu danas je taj procenat – nije greška – 9 posto od ukupnog broja stanovnika Zemlje.
Hans Rosling je uporan čovek koji veruje u nekoliko najobičnijih svari na svetu: zdrav razum, proveravanje podataka i brojeve, da bi odmah dodao, vrlo elegantno, kako se svet ne može razumeti pomoću brojeva, ali se ne može razumeti ni bez njih. On, jednostavno, nema poverenja u neproverene i nepotvrđene podatke, naročito one koje mu podastiru masovni mediji, a kada do podataka dođe, on ih ne tumači pre nego što primeni nekoliko vrlo jednostavnih metodskih preporuka: stavi podatke (brojeve) u određeni kontekst, uporedi ih sa brojevima iz prošlosti, malo razmisli o dobijenim podacima i odmakne se od onoga što svi misle, a onda izađe sa šokantnim zaključcima. Da svet nikada u svojoj istoriji nije bio bolji nego što je danas, na primer, a često nam prikazuje da se, iz određenih perspektiva, čak i vrlo crni periodi istorije mogu posmatrati malo drugačije kada se primene izvesne metodske preporuke. Za svoje tvrdnje uvek, bez razlike, nudi jasne kriterijume. Ako bismo se na trenutak obratili filozofiji rekli bismo da se Rosling oslanja na brojeve i zdrav razum, a suprotstavlja se brojevima i opštem čulu (sensus communis). Veruje, naime, brojevima koji se uvek smeštaju u jasan okvir. Broj bez okvira je opasan. Recimo, nema čoveka koji neće zanemeti pred činjenicom da je 2016. godine umrlo 4,2 miliona beba. I samom Roslingu se prevrnula utroba pred tim, potvrđenim brojem: „To je potpuno stravično, a još je stravičnije kada znamo da su gotovo sva ta deca umrla od bolesti koje se lako mogu sprečiti“. Ali njemu, lekaru koji je godinama radio u ambulanti u Mozambiku i koji se nagledao najneutešnijih mogućih prizora, broj kao takav, bez poređenja, ne znači previše. Rosling, naime, ima snage da se odupre užasu koji izdvojeni broj ume da proizvede. Veličina tog broja drugačije se doživljava kada se uporedi s prethodnom godinom kada je umrlo više beba, pa s brojem umrlih beba dve godine ranije kada je umrlo 300 hiljada beba više, a kada se uporedi s pedesetim godinama prošloga veka kada je broj umrlih beba bio 14,4 miliona, odjednom se 4,2 miliona ne čini tako velikim brojem. Naravno, dodaje Rosling, svakog minuta nastavljamo da se borimo protiv umiranja beba, ali ta borba je mnogo efikasnija ako imamo precizne podatke, ako znamo na šta se i na koji način usredsređujemo, umesto da proizvoljno lupetamo vođeni opštim čulom. Opšte čulo je, naime, ono kad svi znaju o čemu je reč, kada nema nikog ko bi uradio drugačije. A u stvari to da svi znaju kako stvari stoje – da je, na primer, terorizam najveća opasnost savremenog sveta – uglavnom je glupost jer izražava samo našu mnjenje, ali ne i stanje stvari. Utoliko je Roslinga naročito šokiralo neznanje ljudi koji bi, po definiciji, morali da vladaju suvim podacima: političari, recimo, koji, ispostavilo se, donose odluke oslanjajući se na predrasude i mnjenja, ili ljudi koji brinu o tržištu i koji blagog pojma nemaju o tome kako stvari stoje izvan njihovog uskog vidokruga.
Možda je jedini problem dragocene Roslingove knjige to što koristi psihološke modele za objašnjenje, pa govori o instinktu straha, instinktu veličine, instinktu negativizma, instinktu jaza, ali to, zapravo nisu objašnjenja nego alati koji su mu dostupni. Bilo bi, razume se, previše tražiti od ovog upornog, duhovitog i vrednog lekara da, posle svega – naravno da je u vreme epidemije ebole odjurio u Liberiju, u Tanzaniji je, pokušavajući da pomogne ljudima na kraju sveta, jeo pečene pacove i nepečene larve, u Hudiksvalu (Švedska) umalo nije, pokušavajući da ga spase, ubio pilota čiji se avion srušio u more, a i to samo kada se nije lečio od jednog od svojih kancera – ovlada i filozofskom aparaturom, ali je, utoliko više, upravo na filozofima da njegove uvide, rezultate istraživanja, a naročito metodologiju, promisle i zahvate pojmom. U međuvremenu se od Roslinga možemo učiti nepotkupljivosti, disciplini i žestokoj odbrani ideja prosvećenosti: svet je bolji pre svega i iznad svega zato što smo mnogo obrazovaniji i mnogo solidarniji nego što smo, kao čovečanstvo, ikada u istoriji to bili. Šokantan zaključak, zar ne?