Kuća za Tolstoja

„Deco, koji je to veliki praznik u nedelju?“, pitala nas je vaspitačica Marija Deman u vrtiću u Baču negde u maju 1974. Digao sam ruku i ispalio: „Kirbaj u Selenči!“ Vaspitačica se zasmejala, pa onda uozbiljila i rekla: „Ne, nego 25. maj, Dan mladosti, rođendan našeg druga Tita!“ Za mene, dečaka od šest godina, kirbaj (seoska slava) u Selenči, čisto slovačkom mestu nadomak Bača bio je najveći spektakl u toku godine: živopisni festival bolja, ukusa, mirisa, zvukova…

Bezmalo pola veka kasnije, vozim bicikl po Vojvodini i već na prvi pogled primećujem – slovačka mesta, kako ona veća, opštinski centri poput Bačkog Petrovca ili Kovačice, tako i sela poput Luga, Slankamenačkih Vinograda, Selenče, Kisača, Kulpina, Belog Blata, Lalića ili Padine – uređena su čak i kad su siromašna. Svaka kuća je okrečena u neku od živih boja karakterističnih za Slovake – od svetloplave do tamnozelene, drvoredi su besprekorni, krošnje lepo podšišane, stabla okrečena u belo do pola… Izgledaju onako kako bi cela Vojvodina trebalo (mogla?) da izgleda.

Pre nekoliko godina stojimo na prijemu u Srpskom narodnom pozorištu povodom Dana grada 1. februara, kada je 1748. carica Marija Terezija Novom Sadu (pro)dala status grada. Prijatelj iz Beograda se rukuje sa nama: Robert Čoban, Pavel Surovi i Petar Mudri. „Čoban, Surovi i Mudri? Jel’ vi to mene zezate?“, pitao je Beograđanin nenaviknut na vojvođanska prezimena i kolorit.

MEDVEĐEVA, KOTEKOVCI, MIČATEK

Pavel Surovi, poslanik u Skupštini Vojvodine iz Kisača moj je domaćin u ovom bačkom selu naseljenom većinom Slovacima. Pavel je nedavno u Kulturnom centru Kisač organizovao izložbu fotografija slovačkih narodnih nošnji provokativnog naziva „Corona“ (ova reč na slovačkom kao i na mnogim drugim jezicima znači – kruna). Pavel mi priča o istoriji Kisača i vojvođanskih Slovaka o kojima se neopravdano malo zna. Čuo sam priču o doktoru Milošu Krnu, rodonačelniku bankarstva u Vojvodini za vreme Austrougarske i prijatelju i saradniku Jaše Tomića, čoveku koji je prvi na ovim prostorima organizovao „bankarske prezentacije“. Prvi put saznajem i za legendu o vanbračnoj deci grofa Rudolfa Koteka, čije potomke u Kisaču i dalje, 99 godina od grofove smrti, zovu „Kotekovci“. I najzad o Zuski Medveđovoj, slikarki iz Bačkog Petrovca koja je u međuratnom periodu vodila ekstravagantan život nalik onom Fride Kalo, volela je i muškarce i žene, bila prva žena akademska slikarka u vojvođanskih Slovaka, za vreme Drugog svetskog rata otišla je u Slovačku gde je 1985. i umrla, a njeno ime nosi galerija slika u Bačkom Petrovcu.

foto: wikipedia

Šetamo živopisnim kisačkim ulicama koje nose imena slavnih ličnosti iz slovačke istorije i lokalnih učesnika partizanskog pokreta. U centru sela, između Slovačke evangeličke i Srpske pravoslavne crkve, nalazi se spomenik Kisačanima palim u Narodno- oslobodilačkoj borbi, u svetloplavo ofarban stub, bez ikakvih ideoloških obeležja ili skulptura na njemu. „Nekada je na vrhu stuba bila zvezda ali su je demokrate skinule posle Petog oktobra!“, pojašnjava Surovi. Odmah pored, u dvorištu Doma zdravlja nalazi se nešto što biste tu najmanje očekivali – nadgrobni spomenik. Reč je o grobu Jana Branislava Mičateka, slovačkog prosvetitelja, učitelja koji je iz Slovačke došao u Kisač 1863. zatekavši nepismene pastire i ratare. Mičatek je decenijama vodio dnevnik, pisao je kratke pesme koje su bile domoljubne i satirički usmerene protiv tadašnjih mađarskih vlasti u Austrougarskoj. „Mičatek je otac savremene slovačke zastave i grba koje je kasnije preuzela Matica slovačka. On je zajedno sa Jašom Tomićem, dr Milošem Krnom i svojim sinom Ljudevitom Mičatekom držao govore po Bačkom Petrovcu i Novom Sadu na predizbornim skupovima i agitovao protiv ugarske vlasti“, priča Pavel i objašnjava da je njegova ćerka Eržika Mičatek bila jedna od vodećih ženskih aktivistkinja u Kraljevini Jugoslaviji koja se izborila za pravo sluškinja da se obrazuju na specijalnim kursevima vikendom, u slobodno vreme. Njegov sin Ljudevit bio je jedan od predsednika Velike narodne skupštine koja je u Novom Sadu 1918. donela odluku o prisjedinjenju Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji.

foto: wikipedija

KRNO, BRNA

Šetamo dalje do Slovačke evangeličke crkve, pored koje je trenutno park na čijem mestu se nekada nalazila krčma „Velika Bistrica“, u kojoj se skupljala slovačka elita tog doba. Na crkvi se nalazi zapis na latinskom iz 1795. o strašnoj suši koja je bila tih godina i ratovima koji su se u Evropi vodili. Prelazimo put i stižemo do Nazarenske crkve iz 1910. Pavel mi priča o „Kovačičkom procesu“ iz 1907. koji je pokrenut kao epilog pokušaja mađarizacije Slovačke evangelističke crkve i zamene slovačkog jezika kao jezika bogosluženja mađarskim jezikom. Tada je uhapšeno 97 vernika u Slovačkoj evangelističkoj crkvi koji su se opirali službi na mađarskom jeziku, dok je svešteniku zabranjen rad, a oni su četiri godine kasnije, kao epilog, oslobođeni optužbi. Krno i Mičatek su optužene vernike besplatno zastupali i ušli su u svetske udžbenike za odbranu ljudskih prava.

Za Miloša Krna vezana je još jedna interesantna priča. Naime, lični lekar Lava Nikolajeviča Tolstoja u Jasnoj Poljani tokom poslednjih sedam godina piščevog života bio je Dušan Makovicki, Slovak po nacionalnosti, čija je sestričina Olga bila udata za Miloša Krna. On je posetio Jasnu Poljanu tokom 1907. godine i prema navodima poznatog novosadskog publiciste Triva Militara, Tolstoj je Krnu izrazio želju da obiđe slovenske zemlje i narode. Krno ga je tom prilikom pozvao da obiđe Slovačku, a na putu za Balkan da bude njegov gost u Novom Sadu. Tolstoj je tokom tih razgovora prihvatio njegov poziv i obećao da će sa svojim lekarom Makovickim doći u Novi Sad. Tri godine je trajala intenzivna prepiska između Tolstoja i Krna, kao i Makovickog i Krna, u kojoj je pripremljen plan za piščev odlazak iz Rusije. Dušan Makovicki je u međuvremenu nekoliko puta dolazio u posetu kod svojih rođaka u Novi Sad. Za čuvenog pisca, u dvorištu porodične kuće u Šafarikovoj 35 (u to vreme Tekelj Imra ulica), sagrađena je jedna manja, trosobna kuća, nazvana „Ruska kuća“ u kojoj je trebalo da provede neko vreme Lav Nikolajevič Tolstoj. Osim velikog poštovanja za piščevo delo i rad uopšte, Miloš Krno je znao da bi činjenica da Tolstoj dolazi Slovacima imala veliki odjek. Samo najuži krug njegovih prijatelja bio je upoznat sa planom dolaska Tolstoja, jer je postojala bojazan da ga mađarske vlasti osujete. Tolstoj, međutim, ipak nije došao u Novi Sad, sprečila ga je smrt. „Ruska kuća“, nažalost, danas više ne postoji.

Pored Nazarenske crkve ispred kuće građene u bauhaus stilu, kakvu očekujemo svuda samo ne u malom slovačkom selu u Bačkoj, dočekuje nas antikvar Miroslav Brna, čovek koji je opremio brojne salaše i restorane širom Vojvodine, i čiji su predmeti „igrali“ u mnogo filmova. Miroslavljev otac bio je akademik Jan Brna, prijatelj Josipa Broza i ministar poljoprivrede i šumarstva Jugoslavije 1962-63. Miroslav je rođen u dvorcu Eugena Savojskog u Tikvešu, koji je koristio kralj Aleksandar I Karađorđević, a na upravu njegovom ocu dao ga je lično Tito. U mnoštvu „starudija“, pažnju mi privlači agitpropovski plakat štampan pred parlamentarne izbore u Kraljevini SHS 8. februara 1925. godine. Na plakatu su kao „Turci“ prikazani predstavnici svih stranaka – osim Narodne radikalne stranke. Tako su turban na glavi dobili Srbin demokrata Ljuba Davidović, Hrvat Stjepan Radić, Musliman Mehmed Spaho, Slovenac Anton Korošec, tu su i Trocki, Kemal-paša Ataturk i tada već mrtvi car Franjo Josif. Jednom rečju: sve strani plaćenici i domaći izdajnici. Naslov plakata je „Srpskom narodu pred novim Kosovom“. Potpisnik je „Srbinko Nemanjić“. Prošlo je 95 godina, a kao da se ni jedan dan nismo pomaknuli od tada.