"Nisam aktivista sa agendom, niti promovišem neku političku platformu. Trudim se da na duhovit način ukažem na nelogičnosti koje primećujem oko sebe. Osećam potrebu da se jasno odredim prema pojavama u društvu. Dajem sebi slobodu da koristim svoju slobodu"
U široj javnosti znan kao Milan Dog, naš sagovornik Igor Lečić Leka zapravo je multimedijalni umetnik: on je muzičar, kompozitor, dizajner, a stripom je počeo da se bavi tek pre dve godine. Međutim, upravo je sa strip tablama Milan Dog – u kojima suptilnom satirom komentariše našu nesrećnu i za ironijsku obradu pogodnu političku i društvenu stvarnost – doživeo priličnu popularnost, ne samo u Srbiji nego i diljem tzv. regiona. Zahvaljujući, pre svega, društvenim mrežama. U Novom Sadu ga međutim, pogotovo oni urbani konzervativci, još uvek prepoznaju pre svega kao muzičara koji je svirao i svira u mnogim alternativnim bendovima: Nas troje, Modern Quartet, New walking trio, Medicine man, Tripl dabl, Kurbla banda… Svega ima u tim bendovima, reći će – od elektronike, preko komercijale, pa do sešn okupljanja. Leka je jedan od kultnih gradskih likova uz pomoć kojeg se ljudi orijentišu u novosadskoj čaršiji.
Rođen je u Nišu, odrastao u Zaječaru, dokopao se Novog Sada kada je imao 15 godina i sebe smatra novosadskim lokalpatriotom. Ne bi, kaže, mogao nigde drugde da živi, bar ne u Srbiji. Radio je u Studiju M kao tonski snimatelj u muzičkoj produkciji tokom onih užasnih devedesetih, od 1998. do 2002. na lokalnom IN radiju muzički je urednik, a na Radiju Novi Sad od 2000. do 2012. vodi i uređuje emisiju „Pop ekspres“. Od 2012. godine do danas je slobodni umetnik, takoreći frilenser. Prošle godine objavljena je i promovisana knjiga njegovih stripova Ministarstvo vremena, u izdanju Bunkera.
VREME: Kako se zapravo rodila ideja da stripom počneš da komentarišeš aktuelne događaje u zemlji? Neki će reći da častan i lepo vaspitan čovek ne može sa mirom da gleda na ovo što nam rade vlasti i njeni mediji.
IGOR LEČIĆ: Politički komentar u stripu stara je i svima dobro poznata forma, ali je to u svojoj osnovi spor medij. Komentar na juče. Koristeći aplikaciju koja pretvara fotografiju u crtež, uspeo sam da „ubrzam“ sadržaj a da zadržim tradicionalnu formu. Proizvodio sam strip komentar na događaje u skoro realnom vremenu. Tu negde je dnevna politika većinski postala inspiracija, a Milan Dog je postao moj ventil za održavanje zdravog razuma. Ostalo su učinile društvene mreže. Nisam aktivista sa agendom, niti promovišem neku političku platformu. Trudim se da na duhovit način ukažem na nelogičnosti koje primećujem oko sebe. Osećam potrebu da se jasno odredim prema pojavama u društvu. Dajem sebi slobodu da koristim svoju slobodu.
Više je nego jasna aluzija tvog umetničkog imena i stripa na nekada izuzetno popularan horor–stripDilan Dog. Otkud Dilan Dog ponovo u Srbiji, sada u tvojoj izvedbi? Da li je ključan njegov zaumni karakter?
Dilan Dog je simbol istraživanja nečeg nerealnog i mističnog. Milan Dog je jednostavna metafora koja lokalizuje narativ i jasno ga stavlja van realnosti. Daje mi slobodu da u stvarnost dodam nešto neizrečeno ili da promenim kontekst nečemu izrečenom.
Prošle godine je izašla knjiga tvojih stripovaMinistarstvo vremena. Usledile su promocije i izložbe (između ostalog, i na Filozofskom fakultetu u Beogradu). Da li si ti sada etabliran autor i da li te vlast prepoznaje kao nekakvog protivnika?
Ja sam samo internet-stranica koja se malo prelila u stvarnost. Protivnik sam propagande kojom nas zatrpavaju i koja od nas i naših komšija, rođaka, sugrađana pravi neprijatelje i koja nas deli u neke odvojene, nepomirljive celine. Ako vlast mene vidi kao protivnika, onda je stanje još gore nego što sam mislio. Preispitujem više pojave nego ljude. Preispitujem više sebe nego druge. Zanima me zašto sistem ne funkcioniše. Moj humor nije oštar ni gorak, i nikada ne cilja da uvredi. A opet se ponekad neko nađe pogođen.
Pored tebe, ima još onih koji satirom i ironijom reaguju na političke i društvene anomalije u Srbiji. Može se čak reći da se, pogotovo poslednjih pet–šest godina, stvorila svojevrsna parodijska kultura otpora. Kako to objašnjavaš?
Kada se guši sloboda govora, onda poruke beže u metafore. Nije nam stran crni humor, a nove tehnologije otvorile su i nove puteve za izražavanje. To što nas je sve više, dokaz je da je i pritisak sve veći. To što sve više ljudi konzumira taj sadržaj, znači da su ljudi željni poruka koje ne stižu sa očekivanih mesta.
Ta kultura otpora, sa druge strane, ne daje rezultate u stvarnosti: ove koji vladaju čini se da i ne taknu. Zašto je to tako?
Vlast veštom podelom nepravde zaravnjava tu krivu pobune i čistom propagandom je drži ispod tačke pucanja sistema. Ljudi su se saživeli sa nepravdom, i svakome je njegov problem najveći. Pitanje je do kada će moći tako.
Pa šta treba da se desi pa da se kultura otpora pretvori u otpor koji će ozbiljno poljuljati režim Aleksandra Vučića, i možda čak promeniti ovo društvo?
Treba nam „nekultura otpora“. Fali nam inspiracije i optimizma. Vetar koji će oduvati maglu sumnje, od koje ne vidimo da se sudaramo glavama. Previše je teorije, a premalo akcije.
Često se u stripu baviš našim nesrećnim medijima. Kada prođeš pored kioska sa kojih „tuku“ naslovnice tabloida ili prelistavaš televizijske kanale, kako reaguješ na to?
Imam neki filter u glavi kojim blokiram šarenilo dok šetam gradom. U kiosku tačno znam gde stoje duvan i stripovi. Domaće TV kanale preskačem koliko god mogu. Pogledam vesti i poneku informativnu emisiju. I to vreme uglavnom provedem fotografišući TV ako mi zatreba „crtež“ za strip. Većinu informacija konzumiram sa interneta. Tamo me stignu te šarene naslovne stranice, otrovni naslovi koji vode na otrovni sadržaj. Milan Dog je filter za taj sadržaj. Lični pretvarač tragedije u komediju.
Ne samo stripom, već i kroz javne nastupe podržavaš razne građanske inicijative, učestvuješ na građanskim protestima, čak i onda kada su malobrojni i izgledaju bespomoćno. Zašto je aktivizam važan i ima li nade za nas?
Ako je aktivizam podržati nekoga ko se buni zbog nečega što ga ugrožava, onda sam aktivista. Meni je to prirodno. Podržavam svakoga ko traži svoja prava i ukazuje na nepravdu. Pozivam svakog da to učini. Ima nade za nas.
Vlast je, u međuvremenu, uspela da istera na ulice i one koji su živeli u unutrašnjem azilu, koji su hleb zarađivali radeći za strane kompanije. Mislim na frilensere, kojima i sam pripadaš. Da li misliš da vlast počiva ne samo na ogromnom lancu korupcije već i zahvaljujući „ćutljivoj većini„?
Možda je izraz bliži istini „prećutljiva većina“, u koju spadamo svi. Manje ili više, svi nešto prećutkujemo. Ovde se nepravda širi polako ali nezaustavljivo, i pitanje je vremena kada ćemo svi prestati da ćutimo u istom trenutku.
Kao neko ko je na novosadskoj umetničkoj sceni, pre svega kao muzičar, prisutan dugo vremena, kao deklarisani lokalpatriotra, možeš li nam reći šta se sa glavnim gradom Vojvodine desilo u protekle tri decenije? Kroz kakve je mene prošao?
Broj stanovnika se povećao za trećinu. Taj rast nije praćen nikakvim urbanističkim planom. Padaju stare tradicionalne kuće, a na njihovom mestu izranjaju bezlične šarene zgrade sa kojih kiše spiraju farbu pa izgledaju kao da plaču nad svojom sudbinom. U ravnici, gde je pucao pogled, nastaju kanjoni prozora sa kojih komšije jedni drugima gledaju u veš koji se suši. Grad se na momenat ubrzao, ali se ubrzo zaglavio u sopstvenoj gužvi. U samom centru se za pažnju sa katedralom bori nova petnaestospratnica od stakla. U njenom korenu nalazi se fasada kuće koja je tu nekada ponosno stajala zaštićena zakonom.
Institucije koje se bave kulturom danas su konzervativnije nego što su bile pre tri decenije. Autoriteti se ponovo ne dovode u pitanje. Sa druge strane, kvantitet stvara kvalitet, pa ako zaronimo u grad, nalazimo muzičke studije u spavaćim sobama, slikarske ateljee u podrumima, grafičke studije u laptopovima. Alternativne kulturne centre u privatnim kućama. Izložbe na ulicama. Ljude koji iz iskrene potrebe nešto stvaraju. Tu živi umetnost. Grad je živ. Sve što nam treba već postoji. Na nama je da probudimo radoznalost naših sugrađana.
Za kraj, pitanje o tvojoj osnovnoj vokaciji. Ti si dizajner, muzičar i kompozitor. Može li se u Srbiji živeti od umetnosti ili se mora tražiti neka kopča sa Zapadom?
I u bogatijim društvima malo je ljudi koji žive samo od svog stvaralaštva. Niko nigde nije upisao akademiju umetnosti misleći da ima siguran posao i penziju do kraja života. U društvu kao što je naše moramo podržati ljude koji svojom kreativnošću uspevaju da se održavaju iznad linije socijalne pomoći. To je naš prosečni frilenser. Da su mi svi poznanici i prijatelji odavde otišli na Istok, to bi se zvalo „kopča sa Istokom“. Internet ubrzano briše te pojmove i menja pravila igre. Zanimljivo mi je da gledam kuda sve to vodi.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!