O Nebojši Bradiću moguće je pisati na mnogo načina i svedočiti iz nekoliko uglova: kao reditelju, jer on je to po obrazovanju, direktoru i upravniku pozorišta, budući da na tom polju postiže ozbiljne rezultate, kao piscu drama i scenarija, autoru dramatizacija i adaptatoru dramskih dela – što u njegovom slučaju podrazumeva mnogo više od onoga što podrazumevaju uobičajeni rediteljski zadaci. No, o Bradiću je moguće pisati i kao o inicijatoru ili tvorcu teatarskih festivala i manifestacija kulture, pedagogu čiji se rad ne ograničava na standardnu poziciju reditelj – glumac, nego se prenosi i na odnos profesor – student, o uredniku koji u „oskudnim vremenima“ stoji iza krucijalnih teatroloških izdanja koja se namah po izlasku iz štamparije sele u nastavne planove i programe, te o agitatoru u sferi pozorišta i kulture… Moguće je, međutim, o Bradiću govoriti i kao o nekadašnjem ministru kulture, samo što ta vrsta svedočenja u sebe uključuje sve prethodno nabrojane delatnosti.
Zbog svega nabrojanog, razmatranje tekstova koji čine knjigu Put do pozorišta, u izdanju Centra za kulturu i informisanje „Gradac“ iz Raške, jednog od „malih“ izdavača koji ispunjavaju obaveze i zadatke svojih mnogo većih kolega, podrazumeva analizu (razlaganje) onoga što je on do sada radio, ali i onoga što istrajno nastavlja da radi. Jer kao što je Bradićevo ministrovanje sublimiralo iskustava svih dotadašnjih njegovih aktivnosti, tako su i tekstovi iz ove knjige zbirka najraznovrsnijih pogleda na istu temu – pozorište. Ali su ujedno i više od toga. Na ovom specifičnom putovanju do pozorišta autor zapravo fiksira svoj weltanschaung, pogled na svet koji je, ma o čemu pisao, vazda utemeljen u teatru i uvek proizilazi iz njega.
Tako se ponovo kao tačna pokazala drevna konstatacija da smisao života nije u cilju nego u putovanju, u procesu koji nas bogati novim iskustvima i tako menja. A početak Bradićevog putovanja – barem kako to on konstatuje u uvodnoj belešci za ovu knjigu – veoma je precizno određen i smešten u 1977. godinu. Tada je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu premijerno izvedena inscenacija Nušićeve Pučine u režiji Dejana Mijača. Ovu predstavu će povesničari domaćeg teatra označiti kao jedan od značajnijih događaja u istoriji jugoslovenskog pozorišta i signifikantan primer rediteljskog teatra koji se kod nas pojavio gotovo u isti čas kad i na evropskim scenama, konkretno, režijama Pitera Bruka (San letnje noći Šekspira), Đorđa Strelera (Višnjik Čehova), Otomara Krejče (Tri sestre takođe Čehova) i Patrisa Šeroa (Rasprava Marivoa). Mijačev asistent u procesu rada na ovoj predstavi bio je Nebojša Bradić, a Pučina će, kao primer rediteljskog autorskog pečata koji određuje suštinu pozorišnog umetničkog dela, utisnuti snažan beleg u njegov pogled na teatar.
Pučina međutim nije sâm početak Bradićeve pozorišne avanture, jer asistent reditelja u JDP-u je postao kao student beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, a na teatarske staze stupa kao sin Momira Bradića, glumca, reditelja i direktora pozorišta, od kog je naučio da se za teatar valja boriti i uvek ga iznova stvarati. I baš tako – dakle kao neprestanu borbu, kao večitu pobunu i stalnu potrebu za promenom – Nebojša Bradić je definisao svoj odnos prema teatru. U ovom procesu permanentne transformacije, iniciranom nepristajanjem na ostvareno i dosegnuto, odvija se njegovo putovanje: ono je započeto iz teatra, a ka njemu je i usmereno.
Otuda je podnaslov knjige zapravo odrednica pojedinih dramskih činova, ili još preciznije – jer ovde hronologija prestaje da bude važna a radnja ne sledi znamenita Aristotelova pravila – epizoda i fragmenata slobodne dramske forme u kojoj se intimni susreti i prijateljevanja s dramskim piscima (Pekić, na primer) prelivaju u konkretne rediteljske koncepte, hodočasnički obilasci relevantnih teatarskih toponima pretvaraju u koncepcije budućih pozorišnih festivala, vlastita praksa upoređuje s poetikama slavnih pozorišnih autora, osvojena rediteljska iskustva transponuju u pedagoški angažman, a „usputne crtice“ postaju svedočanstva o autorovim razmišljanjima i osećanjima, htenjima i željama…
U tom kontekstu prvo poglavlje Putovanja do pozorišta, ono posvećeno teatru u doba pandemije kovida 19, nije puki dramatični početak knjige i horacijevsko in media res uvođenje u „priču“, nego kao – sa naše današnje tačke gledišta logičan (i nužan) – uvod, dramaturški opravdan već i činjenicom da je ovaj zbornik svedočanstava nastao u (još jednom) momentu kada je (po ko zna koji put) sudbina teatra dovedena u pitanje. (Uzgred, vreme će, čini se, pokazati koliko je Bradićeva inicijativa za održanje našeg pozorišnog života u „doba korone“, bilo značajno.)
Tako se ponovo vraćamo na konstataciju o neprestanoj borbi za pozorište, na uvek iznova formulisane (i preteći izrečene) sumnje u smisao ove umetnosti za koju se bezmalo po pravilu (olako) veli da je efemerna, te Bradićevu veru da u onome što se događa na pozornici (makar ona bila na livadi ili iskopinama rimskog grada) često ima više istine nego u onome što zovemo život.
