Još jedna farsa u teatru apsurda

Medijska scena Srbije devedesetih neiscrpan je resurs za razna istraživanja na univerzitetima širom sveta i to ne samo zbog jezive ratne propagande i radioaktivne nacionalne mržnje koju su odašiljali mediji pod kontrolom klana porodice Milošević. Za „više interese“ upregnuti režimski mediji su, pored opravdavanja ratnih pohoda i onečovečenja onih koji su druge nacije, žestoko udarali na opozicione stranke, njihove lidere, ali i predstavnike nevladinog sektora i nezavisnih medija koji su imali kritičan odnos prema vlasti, proglašavajući ih „izdajnicima“, „stranim plaćenicima“, odnosno ljudima koji mrze Srbiju iz dna duše i kojima treba zavrnuti uši. Osim toga, urednici su imali zadatak da sa posebnom pažnjom prate zbivanja u svetu i da lošim vestima posvećuju ogromnu pažnju – da ih ono baš „nabudže“. Poruka koja se želela poslati glasi: u Srbiji stvari ne stoje baš najbolje, ali kako je drugde, nama je još i dobro. S obzirom da je zvanična politika tvrdila da se maltene ceo svet urotio protiv Srba i Srbije, loše vesti su dočekivane sa velikom radošću. Činilo se tada da bi i informacija o početku nuklearnog rata bila dočekana feštom na ulicama naših gradova.

Nešto više od dve decenije posle Miloševićevog pada, teško da bi se moglo reći da je medijska scena u Srbiji ista kao devedesetih, bila bi to isuviše površna ocena. Neke stvari su se promenile, ali ne po pravilu nabolje, a neke baš i nisu. Retorika u većini medija je veoma slična: opet su na meti kritičari vlasti, i to, čini se, žešće nego ikada, a medijima pod kontrolom Srpske napredne stranke šefuje manje-više ista ekipa kao devedesetih, pojačana novim snagama koje do Kodeksa novinara Srbije drže koliko i do jednoslojnog toaletnog papira. I dalje se širi nacionalna mržnja, po potrebi, a svakako su svi oni nacionalistički stereotipi stvoreni s kraja osamdesetih i početka devedesetih i dalje i te kako živi. Mediji pod kontrolom vlasti nisu u vlasništvu države nego u rukama proverenih partijsko-bezbednosnih kadrova. Dok se Milošević tek s vremena na vreme pojavljivao u medijima da saopšti svoje sudbonosne poruke, Vučića u medijima ima na tone i na vagone, kao i raznih propagandnih političkih i parapolitičkih emisija, što zasigurno ostavlja veoma ozbiljne posledice na psihu nacije. Mediji u Srbiji stoga nisu samo medijski i politički, već i medicinsko-psihijatrijski problem. Teško je tačno izmeriti, ali čini se da je devedesetih u režimskim medijima opozicija imala veću minutažu nego što je ima danas, a i tada nisu postojali ovakvi tabloidi, koji bi se u normalnim društvima prodavali isključivo ispod tezge kao kakvi morbidni pornografski filmovi.

Devedesetih je postojala i veoma ozbiljna mreža nezavisnih medija, nacionalnih i lokalnih, koji su opstajali i razvijali se zahvaljujući donacijama iz inostranstva, a sada ih je – bar što se tiče klasičnih platformi – moguće nabrojati na prste dve ruke, u celoj zemlji. Nešto bolje stoje stvari na internetu, ima sjajnih istraživačkih centara i portala, ali su oni ograničenog dometa, kao uostalom i društvene mreže. Miloševićev režim nije baš najbolje razumeo vreme u kojem živi, što se ne može reći za Vučićev lukavi sistem. Nikada recimo Miloševiću ne bi palo na pamet da, kao odgovor na kritike sa zapada da su medijske slobode u Srbiji ugrožene, organizuje razne „inkluzivne“ radne grupe i komisije za rešavanje medijskih problema. I da se istovremeno sa danonoćnim, decenijskim radom na donošenju raznih strateških dokumenata i izmenama zakona, situacija na terenu neprestano pogoršava. Međunarodna zajednica pozdravlja te procese, ponašajući se kao da je katastrofalna medijska scena u Srbiji posledica neravnoteže u svemiru, a ne delovanja i jasne strategije naprednjačke vlasti.

Dok novinarska i medijska udruženja, za šta im treba odati priznanje, troše kolosalnu energiju da bi, uz podršku međunarodnih organizacija, pripremili razna zakonska i podzakonska akta koja će možda nekada, u dalekoj budućnosti, imati nekakvog efekta u stvarnosti (a možda i neće), dotle vlast sprovodi pravi teror nad ono malo nezavisnih medija što opstaje: u njih upadaju razne poreske i druge inspekcije, njima je onemogućen pristup državnim, paradržavnim, ali i privatnim fondovima, njihovim se urednicima i novinarima neprestano crtaju mete na čelu, izloženi su napadima i pretnjama, onemogućava im se pristup informacijama, vlast pravi fejk kopije portala, protiv nezavisnih medija se vode sudske kampanje… Sa druge strane, vlast na raznim nivoima, na različite načine, izdašno novcem građana daruje medije pod svojom kontrolom. Bez srama i neprikriveno, novcem građana kupuje i osniva medije, kršeći čak i sopstvene zakone. Javni medijski servisi, uz tek malu ogradu kozmetičke prirode, liče na državne medije u totalitarnim društvima, a nezavisno regulatorno telo, zvano REM, odavno je pretvoreno u karikaturu…

U takvom kontekstu pregovori sa vlašću deluju kao pregovori sa Đurom, od kojeg se traži obećanje da nas više neće tući i da će nam oprostiti što nam je izbio sve zube iz vilice. Ali, sa druge strane, posao novinarskih i medijskih udruženja je da čine sve što je u njihovoj moći da poboljšaju medijsku scenu. Na kraju, zahvaljujući njima prošle godine je usvojen jedan po sadržaju odista dobar dokument – Medijska strategija. Sasvim je druga stvar što strateški dokumenti u Srbiji uglavnom ostaju mrtvo slovo na papiru, i sve se na kraju pretvori u ogromnu administrativnu zavrzlamu koja sa stvarnošću nema dodirnih tačaka.

EU DA SE UGLEDA NA SRBIJU

Vučićeva propaganda se, kao i Miloševićeva, takođe dobrim delom zasniva na lošim vestima iz sveta, koje se pretvaraju u odličan alibi za ovdašnja nepočinstva. Ovaj propagandni „trik“ ima priličnog uspeha, što je posledica i činjenice da, za razliku od devedesetih, kada smo mi bili zagledani u svoj krvavi trbuh dok je većina planete jurila brzom brzinom napred – sada odista sa svih strana sveta dolaze informacije o političkim i vrednosnim krizama, raznim incidentima. Vest da je partija koja je potomak Jugoslovenske levice iz devedesetih, tzv. Vulinov Pokret socijalista, sa velikim zadovoljstvom primila vest o nedavnom ranjavanju holandskog novinara Petera de Vrisa – bila bi tek na marginama zabeležena cinična svinjarija da nije u pitanju, samo nešto naglašena, zvanična retorika srpske vlasti.

Naime, ova partija je organizovala protestno okupljanje ispred sedišta delegacije Evropske unije povodom ovog incidenta, ali i zbog ukupnog „gušenja medijskih sloboda u zemljama EU“. Groteskno okupljanje je imalo za cilj da travestira poruke koje EU šalje Srbiji zbog stanja u ovdašnjim medijima. Tako je PS saopštio da je „bezbednost novinara u EU ugrožena“ i da bi „pod hitno“ trebalo „formirati radnu grupu koja će se brinuti o bezbednosti novinara“. Jasno se aludira na postojanje dve radne grupe koje se u Srbiji bave novinarskom bezbednošću (jednu su nezavisna novinarska i medijska udruženja napustila), a koje su dobrim delom nastale kao deo pristupnih pregovora Srbije i EU, odnosno pritiska međunarodnih organizacija. Podsetimo da se, paralelno sa delovanjem ovih radnih grupa, u Srbiji broj napada na novinare iz godine u godinu povećava. U prvoj polovini ove godine je broj incidenata doduše smanjen u odnosu na prethodnu, ali treba imati u vidu da su 2020. održani veliki protesti u Beogradu i ostatku Srbije koje su krasili napadi huligana i policije na novinarske ekipe.

Da u pitanju nije tek nekakav performans, smišljen samo u glavama aktivista minorne stranke, potvrđuje skorašnja izjava premijerke Ane Brnabić, koja je – takođe se pozivajući na holandski incident i neke druge napade na novinare u EU – izjavila da su novinari u Srbiji „bezbedniji nego u nekim zemljama EU“. Njena poruka otprilike glasi: kod nas stanje nije baš najbolje i ima prostora za rad raznih radnih grupa i komisija u nekoliko sledećih decenija, ali je drugde još i gore. I to u onim zemljama koje „Srbiji sole pamet“. Zaboravila je, naravno, jednu notornu činjenicu – da u Srbiji novinare ne ugrožava nikakva vremenska nepogoda već konstante optužbe i prozivke predstavnika vlasti, između ostalog i Ane same.

Generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Tamara Filipović odbacuje tezu da su novinari u Srbiji bezbedniji nego u nekim zemljama EU. Naprotiv, ona kaže da Srbija u tom pogledu „beleži najgori bilans među zemljama Zapadnog Balkana već godinama unazad. Bez obzira na to što ove godine beležimo manji broj incidenata učinjenih na štetu novinara u odnosu na prošlu godinu – situacija i dalje nije dobra. Od početka 2020. do 10. jula te godine ubeležili smo 87 incidenata dok ove godine za isti posmatrani period beležimo oko 60. Godinu dana nakon protesta gde su novinari i drugi medijski radnici bili mete i policije i demonstranata, mi i dalje nemamo epiloge teških fizičkih napada na novinare, pa ni onih koje je učinila policija, iako je po našim saznanjima unutrašnja kontrola u toku već mesecima unazad. Taj podatak meni govori da država ipak nije snažno opredeljena da unapredi medijske slobode“, kaže Tamara Filipović za „Vreme“.

Bivši predsednik NUNS a Slaviša Lekić kaže da je izjava Ane Brnabić prepuna „paušalnosti, proizvoljnosti i gluposti. Vlast je uspela da kreira ambijent u kojima se takozvanim, režimskim medijima koji objavljuju šta im ‘padne na pamet’ sve toleriše, dok, na drugoj strani, ono malo profesionalnih medija koji pamet, etiku i novinarski kodeks ‘zloupotrebljavaju’ u korist istine – sankcioniše: targetirajući ih kao nepodobne, plaćeničke i, neretko, izdajničke. I zato ova vlast, sem za stolom koji krase državna i zastavica Evropske unije, nikad neće ni biti spremna da nešto menja u medijskoj sferi. Ako izuzmemo malo kozmetičkih korekcija“, kaže Lekić.

Za pravnicu Vesnu Rakić-Vodinelić medijske slobode i položaj novinara su „evidentno daleko lošiji u Srbiji nego u EU. Provladini tabloidi u Srbiji odista mogu da pišu šta hoće i samo utoliko je premijerka u pravu kada govori o postojanju medijskih sloboda u našoj zemlji. Ako i budu osuđeni na novčane kazne, što je retko, kazne su niske. Pritom, te kazne se plaćaju iz budžetskih sredstava koja se tim medijima dodeljuju zato što su po volji vlasti. Konačno, te kazne plaćamo mi – građani Srbije. Naši tabloidi služe divljem, vanpravnom progonu protivnika režima i za to ostaju nekažnjeni“, kaže Rakić-Vodinelić.

DA LI JE VREME ZA RADIKALNIJI PRISTUP?

Novinarska i medijska udruženja poslednjih desetak godina, pa i duže, veoma aktivno učestvuju u izradi raznoraznih važnih dokumenata i zakona koji bi trebalo da odrede i, kako se to kaže, unaprede našu medijsku scenu. Postoji bezbroj raznih grupa i komisija u kojima sede njihovi članovi, a teme o kojima se raspravljaju godinama su iste. Sve liči na „Dan mrmota“. Ne samo šira javnost nego čak ni mnogi medijski profesionalci njihov enormni angažman uglavnom me primećuju. Razlog za to leži u činjenici da pregnuća udruženja, nažalost, nemaju praktične rezultate: pozicija profesionalnog novinara u ovoj državi gora je nego ikada. Medijski zakoni i podzakoni idu drumom, a medijska stvarnost – šumom. U državi gde su institucije pretvorene u pomagalo stranke na vlasti, a zakoni služe „za protivnici“ – naivno je očekivati da se medijska scena kreira u nadležnim institucijama i u skladu sa zakonima, a ne na mestima gde je koncentrisana vlast i moć, i gde se donose sve odluke, uprkos zakonima. Naivno je takođe očekivati da će Vučić odustati od stroge kontrole medijske scene, koja predstavlja osnovnu polugu njegove vladavine, pa čak i po cenu odustajanja od evropskih integracija.

Naprednjaci su mnogo toga naučili iz medijskih zakona koji su usvojeni avgusta 2014. godine, zbog kojih je Srbija dobila visoke ocene od relevantnih međunarodnih institucija. Popela se tada naša zemlja na svim komparativnim listama koje mere medijske slobode u svetu. Pouka glasi: doneseš zakone, dobiješ aplauz na otvorenoj sceni, a onda ih izvrneš ruglu. Samo naivni i neupućeni mogu da misle da je ovakva naša medijska scena posledica zakonskih rešenja. Istu fintu su pokušali da izvedu i sa Medijskom strategijom, koja ih praktično ni na šta ne obavezuje. Karakteristika ove vlasti je da procese beskrajno komplikuje, odnosno kupuje vreme dok pritom „na terenu“ radi šta joj je volja.

Novinarska i medijska udruženja su još 2018. godine poslala dopis međunarodnim organizacijama u kojim se navodi da „vlast u Srbiji želi da proces izrade Medijske strategije prikaže kao ogroman korak napred i da će njime želeti da u senku baci sve druge probleme na medijskoj sceni“. Oni su tada zahtevali da paralelno sa procesom izrade Medijske strategije „država ubrzano reši seriju medijskih problema u postojećem zakonskom okviru“. Međutim, dok su trajali pregovori države i udruženja, vlast je novcem građana kupila dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, predstavnici vlasti su napadali i pretili nezavisnim novinarima, spaljena je kuća novinara Milana Jovanovića i desile su i brojne druge medijske pizdarije. Udruženja su zbog toga početkom 2019. godine suspendovala pregovore sa vlašću, ali su ostali u radnoj grupi za izradu Medijske strategije, koja je usvojena početkom prošle godine.

U Medijskoj strategiji, rekli smo već, ima sjajnih detalja, ali je problem da li će oni i na koji način zaživeti u stvarnosti. Ona predviđa izmenu brojnih zakona koji određuju medijsku scenu, ali je ključno pitanje da li se izmenama zakona vlast može naterati da poštuje zakone. Kako stvari stoje, očigledno ćemo se namučiti da dođemo i do kvalitetnih zakonskih rešenja. Nedavno je objavljeno da Radnu grupu za izmenu krovnog medijskog zakona, Zakona o javnom informisanju i medijima, čini čak 35 osoba, i da u njoj apsolutnu većinu imaju predstavnici vlasti i takozvanih GONGO organizacija, nereprezentativnih novinarskih i medijskih udruženja. Smisao izmena zakona, prema Medijskoj strategiji, upravo je suprotan interesima vlasti i njihovih medija i organizacija, pa će biti zanimljivo gledati kako će teći rad ove 35-glave radne grupe. Iako vlast pokušava zbrzati donošenje nacrta zakona tokom letnjeg perioda, računajući na nespremnost udruženja, po svemu sudeći će ovo biti naporan, dug proces koji će nastaviti da iscrpljuje njihovu energiju. Neki smatraju da bi udruženja trebalo da odrede svoje crvene linije, radikalizuju stav i eventualno prestanu da sarađuju sa predstavnicima vlasti, ali to – koliko god zvučalo primamljivo – svakako nije pitanje koje treba lomiti preko kolena.

Izvršni direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine Veljko Milić kaže da „civilno društvo može da menja institucije samo učešćem u njihovom radu. Naravno, ukoliko se pokaže da je to učešće iluzorno, novinarska i medijska udruženja treba da ga preispitaju. Novinarska i medijska udruženja nemaju drugu adresu, niti postoji bolji način za promene u medijskoj sferi od ovog postojećeg. Ministarstvo kulture i informisanja je vodilo proces donošenja Medijske strategije i Akcionog plana za njenu primenu na dobar način, pa sam stava da treba pružiti šansu i Radnoj grupi za izmene Zakona o javnom informisanju i medijima, koja je takođe pod okriljem ovog ministarstva. Izazov će predstavljati to što nova radna grupa broji 35 članova, ali hajde da joj damo šansu“, kaže Milić za „Vreme“.

Tamara Filipović podseća da su udruženja već povukla jedan od radikalnijih poteza kada su izašla iz Radne grupe za zaštitu i bezbednost novinara, zbog toga što njeni članovi nisu želeli da se izjasne o napadima na portal Krik.

„U dijalog sa državom uvek ulazimo jer su u pitanju zakoni i strategije koji treba da osiguraju da naše koleginice i kolege rade u bezbednom i podsticajnom okruženju. Mi drugu državu sem ove nemamo. Međutim više puta je naša dobra volja, vreme, energija i znanje zloupotrebljeno i međusobno poverenje je dosta narušeno“, kaže ona.

Slaviša Lekić je kao predsednik NUNS a takođe vodio pre par godina teške pregovore sa vlastima. „Mi smo tada imali vrlo skučen izbor: ne sesti za sto da debatujemo sa egzekutorima slobode govora, časno priznati poraz i povući se iz radnih tela ili voditi dijalog sa ljudima iz Vlade Srbije od kojih debelo zavisi budućnost vaše profesije. Smatrao sam da je neodgovorno, koliko god to bilo neprijatno, povući se iz te debate sa predstavnicima države, jer dijalog sa istomišljenicima uglavnom ne vodi ničemu. I dalje mislim da nisam pogrešio. Opet, kakvi su danas rezultati tih pregovora, kakve posledice: od petnaest hiljada novinara, napravite anketu, možda najviše stotinak njih šta je to Medijska strategija, a svega deset njih i na koje će sve medijske zakone ona uticati. To je rezultat tog dijaloga. I mi opet danas imamo debatu sa državom o istim stvarima o kojima smo debatovali onomad: s tim što smo u ono vreme o tim stvarima razgovarali sa premijerkom, ministrom kulture, ministrom za lokalnu samoupravu i ponekim državnim sekretarom, a danas se pregovara sa Oliverom Zekić i predstavnicima nekakvih opskurnih paranovinarskih udruženja“, kaže on.

Vesna Rakić-Vodinelić pak smatra da su pregovori sa vlastima pokazali svoju „nedelotvornost“. Ona kaže da se surovi odnos prema medijima ne menja pisanjem strategije. „Verujem da učešće novinarskih udruženja toj očiglednoj farsi daje neki oblik drame. A to je samo prikrivanje praznine čitavog tog procesa, u kome nema gotovo ničeg izuzev uzaludnosti. Samo promena ove vlasti ili njeno uljuđivanje, a za to ne vidim mnogo šansi, može da upristoji položaj medija i novinara“, zaključuje ona.