Preporuka
Filmski nekrolog za sve naše roditelje
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red
fotografije: marko ercegović
Autorski projekat Nataše Rajković, Ivana Penovića i glumačkog ansambla, Dubrovačke ljetne igre; predstava je deo projekta "Port of Dreamers" sufinansiranog sredstvima programa Evropske unije "Kreativna Evropa"
Predstava Van sebe, prva festivalska premijera ovogodišnjeg, sedamdeset drugog izdanja Dubrovačkih ljetnih igara, podeljena je u dva dela. Ivan Penović je reditelj prvog dela, koji se odvija u prostoru Lazareta, a Nataša Rajković je rediteljka drugog dela, koji se odvija na plaži Komarda.
U Lazaretima se nalazimo u prostoru nekadašnjeg karantina, u jednom od unutrašnjih dvorišta tzv. badžafera, prostorā između hala koje čine ovaj kompleks. Smeštamo se zbijeni u tom dvorištu, gledalište je puno, publika prati predstavu sa maskama, i u tom kontekstu osetite kako vaskrsava, ponovo izranja njegova stara namena – karantinska. A mi jesmo okruženi pandemijom koja nas je žestoko uzdrmala u protekle bezmalo dve godine. U tom osećaju cikličnosti vremena počinje predstava.
Ključna tema ovog autorskog projekta jesu migracije, koje su ovde posmatrane u najširem kontekstu, onako kako o njima govori Umberto Eko: kao prirodni fenomen. U nekom najširem smislu, migracije su, kako kaže Nataša Rajković nakon predstave, napuštanje zone komfora, koje može biti prinudno ili dobrovoljno, i gotovo svi ih na neki način imamo u iskustvu: selidba je migracija, čak i posmatrano iz tako širokog diskursa, i odlazak iz emotivne veze je migracija. Iz tog, veoma širokog konteksta polazi predstava. Da bismo razumeli Drugog potrebno je da preispitamo sopstvena iskustva, poručuju nam autori, jer često u svom iskustvu imamo ono kroz šta drugi prolazi, a da toga nismo svesni.
%20Marko%20Ercegović%20(11).jpg)
Kako stoji i u programskoj knjižici predstave, dramaturška okosnica prvog dela predstave su radionice za migrante koje govore o besmislu pokušaja da se drugi i drugačiji kontekstualizuje birokratskim rečnikom. Penović se, u duhovitom, na trenutke urnebesnom ključu, poigrava idejom nefunkcionalnih radionica, stvara pred nama čitav jedan svet koji otvara glumac Pavle Vrkljan kao veoma napet mladić koji vodi radionicu za migrante. Upoznaćemo dalje majku i kćerku, Makedonke na letovanju u Dubrovniku, Dalmatinca koji drži turističku agenciju u kojoj radi devojka izbegla iz Bosne i Hercegovine… Dramaturgija je fragmentarna, skokovita, puna inverzija koje oblikuju i pojačavaju pažnju gledalaca. Ivan Penović se publici obraća kroz komediju, koja je pomalo farsa a pomalo tragikomedija, ali ne samo da vas, služeći se furioznim tempom igre i vremenskim inverzijama, saučesnički uvodi u priču, nego vas kroz smeh pozove da priču dobro čujete i prepoznate sebe u njoj. Definišući jasno vreme događanja priče, a to je sada, i prostor u kojem se dešava, a to je Dubrovnik, Penović govori i o mogućnosti da migracije posmatramo kao nešto što jača naš integritet, iako su gotovo nužno, kao većina promena, i one stresne, čak i ako su dobrovoljne, a pogotovo ako su prinudne.
Vrlo jasno upoznajemo naše junake koje igraju Suzana Brezovec, Nikša Butijer, Nataša Kopeč, Romina Tonković i Pavle Vrkljan, i oni to čine do te mere precizno, spontano i ubedljivo da donose potpuno zaokružene likove koje imate osećaj da dobro poznajete, i još vam je i drago što ih znate. Poseban je Ivo kojeg igra Nikša Butijer, na jedan način osovina priče, sasvim autentičan junak ljudske komedije u koju smo svi upleteni. Butijer svog junaka, Dalmatinca iz zaleđa, igra toliko duhovito i dobrohotno da je u svojoj dobronamernosti i nespretnosti gotovo jurodiv.
Drugi deo predstave, koji je režirala Nataša Rajković, igra se na plaži Komarda, do koje iz Lazareta dolazimo lako, a naši nas junaci dočekuju u crvenom čamcu. Dok se smeštamo u improvizovano gledalište, saznajemo da su tim čamcem krenuli na izlet. More je prilično nemirno i talasi ne štede publiku. U kontekstu same priče i slike, tačnije plana kojem pripadamo zajedno sa čamcem i ljudima u njemu, drugi čin je jedan od boljih primera izvrsnog, učinkovitog ambijentalnog teatra.
%20Marko%20Ercegović%20(48).jpg)
Nataša Rajković govori (najpre) o dve stvari: polazi od teze da smo svi na određeni način iskusili migracije, da je nužno da to iskustvo osvestimo kako bismo razumeli druge migrante iz kojeg god konteksta da dolaze, i da se razumeti možemo ako drugog pažljivo slušamo i sa njim saosećamo. Drugi deo predstave takođe je dramaturški fraktalan, odvija se u slikama i monolozima. Rediteljka slika čoveka savremenog sveta koji je napet, istrzan zahtevima vremena i društva, ali još se ne predaje, za njega još ima nade, a nade ima i u njemu, čak i kada je u središtu oluje, poručuje nam autorka. Nataša Rajković kroz svoje junake progovara o interpersonalnim odnosima, o emotivnom iskustvu onih koji odlaze iz poznatog sveta i jezika, govori o načinu na koji se čovek sa tim iskustvom nosi i načinom na koji to iskustvo na njega utiče i menja ga, govori o jeziku kao identitetu i kao domovini. Opet, i to sa autorkom, nakon predstave konstatujemo da smo na polju potrebe za reintegracijom identiteta (o kojoj sam pisala u kritici predstave 64 Ateljea 212, objavljenoj u Vremenu broj 1582). U melanžu sačinjenom od ljudskih odnosa, preplitanja narativa na dubrovačkoj plaži koja gleda u luku, nespretnog udvaranja, saplitanja naših junaka po čamcu, sliku će potpuno jasnom, i to na više razina, učiniti monolog koji Romina Tonković vrlo dirljivo izgovara na samom kraju: „Zato sada, dok još imam široku sliku pred svojim očima i vidim čak i male detalje na njoj, ja je želim s vama podijeliti. Ja je želim opisati. Jer ako neki ljudi mogu te užase preživjeti i živjeti, pa onda valjda možemo mi u to gledati, o tome pričati, suosjećati i pomoći nekako. Slika je na prvi pogled šarena, ima oku ugodnu kompoziciju. Prevladava morsko plava boja i u središtu nje je čamac, pun ljudi koji se šarene. Izdaleka u perifernom vidu izgleda veselo. Izgleda kao slika s ljetovanja. Ali nije. Na toj slici je 19 ljudi, neki imaju narančaste prsluke za spasavanje, a neki ne. Neki imaju crne kolute za plivanje, žute… Neki ljudi nemaju. Obučena žena u crno… muškarac bez kose… dječak… Na toj slici je 19 ljudi i baš nitko od njih nema osmijeh na licu, zapravo nema opušteno lice.“
Dok nas talasi šibaju, u gledalištu sasvim jasno osvešćujemo da mi možemo biti u tom čamcu i da nas od sirijskih ili drugih migranata zapravo deli neopisivo malo.
Kostim i scenografija Ane Mikulić jasno slikaju kontekst predstave kao i ličnosti naših junaka, dok svetlo Elvisa Butkovića daje predstavi naročitu atmosferu pripovesti. nadnaravan ton.
%20Marko%20Ercegović%20(3).jpg)
Biti van sebe jeste vrsta stanja savremenog čoveka, gde god se on nalazio. Ova predstava govori i o potrebi da čovek u sebi nađe uporišnu tačku, a znamo da onaj ko dobro poznaje svoje korene može ići slobodno gde god mu je volja. U ovoj predstavi se na ozbiljan i temeljan način govori i o empatiji, upravo kroz priču o procesu koji se naziva zamor empatije i deo je procesa prihvatanja drugog. Empatiji se prilazi celovitim pogledom, dubokouvidno.
Umberto Eko je tačno predvideo da će Evropa trećeg milenijuma, ona koju živimo, biti poput latinoameričkih zemalja po mešavini rasa, kultura i jezika, i da to ni jedan rasista niti reakcionarni nostalgičar, kako kaže Eko, neće moći sprečiti.
Sa svom svešću o fundamentalizmu, rasizmu, netoleranciji… Predstava Van sebe odlučno i komunikativno pokušava da podseti da spasavanjem Drugog spasavamo svet. Nužno je videti osobu i naučiti brinuti i o njenom interesu. Osim toga, potrebno je prihvatiti da se uloge i perspektive danas, u trećem milenijumu, neobično lako menjaju. Bez obzira na to da li smo za to spremni ili ne.
* Posebno ću pomenuti veliku spretnost i profesionalnost PR-a Dubrovačkih ljetnih igara Karle Labaš, sa kojom je uvek zadovoljstvo sarađivati, a samim tim i biti gošća Igara.
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red

Narodno pozorište je pozvalo publiku na svoje predstave od 7. decembra, ali nije obavestilo da li je zgrada ponovo bezbedna, da li su otklonjene sve opasnosti od požara zbog čega je bila zatvorena više od dva meseca

Završen je 18. „Mali Joakim“ iako se do skora činilo da ove godine neće biti održan. Srećnom kraju najviše su se radovala deca, publika Narodnog pozorišta u Leskovcu

U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna

Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve