Torte, vino ili kobasice – nije svejedno

Pravna osnova za zaštitu autorskih, u početku samo književnih prava, datira još od 1710. godine u Engleskoj. Prvo suđenje zbog zaštite imena jednog proizvoda počelo je pre 145 godina. Danas se govori o zaštiti brenda. Šta je zapravo brend? Ukratko: „brend“ – od engleske reči brand – znači zaštićeno ime nekog proizvoda, neke robne marke, moglo bi se reći da je to autorsko pravo pojedinca ili grupe na određeni proizvod, recept ili čak geografsko poreklo.

Kad je još malo poznati, mladi pesnik i pripravnik pri Imperijalnom nemačkom sudu u Veclaru Johan Volfgang Gete – koji se tog posla primio nerado popuštajući navaljivanju svog oca, koji je želeo da mu sin preuzme advokatsku kancelariju u Frankfurtu na Majni – napisao roman „Jadi mladog Vertera“, što je doživeo dotle neviđeni uspeh i može se nazvati prvim bestselerom, mnogi drugi pisci su odmah napisali bezbroj varijanti na istu temu. Iz silnih imitacija, zloupotreba imena, likova i pojmova iz tog romana, autor originalnog dela, iako pravnik, nije izvukao nikakvu materijalnu korist. U današnje vreme Gete bi mogao bi da zaštiti čak i Verterovu odeću – plavi frak, žuti prsluk i čakšire – koju su mnogi u ono doba počeli da nose, i da traži novac od svakog ko ih proizvodi u komercijalne svrhe. Zakon o autorskom pravu u Nemačkoj donet je 1837, Gete je umro pet godina ranije.

ZAHER TORTA

Najstarija sudski proces zbog jednog brenda za koji znam je spor oko imena čuvene bečke „zaher torte“. To je, zapravo, jednostavna čokoladna torta sa dva sloja džema od kajsija, može da je ispeče svaka osrednja domaćica. Zaher tortu u ponudi ima gotovo svaka bečka poslastičarnica. Ko se tu i oko čega zaratio i decenijama vodio sudski spor?

Knez Meternih – Klemens Lotar Vencel fon Meternih – po kome se politika Austrougarske sredinom XIX veka pamti kao „era Meterniha“, bio je političar koji je revolucionarne 1848. godine uspeo da osamnaestogodišnjeg Franca Jozefa Habsburškog izgura za cara da bi preko njega slabašnog mirno nastavio da vlada kao kancelar. On je takođe ušao u istoriji gastronomije i to zahvaljujući zaher torti.

Knez je, naime, 1832. izvoleo narediti da mu hitno spreme neki originalni desert za važne inostrane goste. Nisu se usudili da mu kažu da je šef kuhinje bolestan, da ne može da radi jer leži kod kuće u postelji, pa je posao poveren šestnaestogodišnjem šegrtu Francu Zaheru. On je napravio tortu koja se toliko svidela domaćinu i gostima da je Meternih odlučio da naruči još jednu i odnese je u carski dvor. Tamo su takođe bili oduševljeni, pa je dvorska poslastičarnica Demel, osnovana još 1786, preuzela recept, a s njim i Francovog sina Edvarda za šegrta u svojoj pekari.

Franc Zaher je posle nekoliko godina boravka u inostranstvu u Beču otvorio delikatesnu radnju i vinaru u Vajburgase. Reklamirao se u novinama, naglasio da u ponudi ima vina koja se takođe nalaze u podrumu kneza Meterniha, ali tortu koja nosi njegovo ime nije pominjao. Međutim, njegov sin Edvard je itekako shvatio da s njom svašta može da se postigne. On je tortu usavršavao kod Demela, štedeo i 1876. otvorio hotel „Zaher“ sa poslastičarnicom, kafanom i vrhunskim restoranom u kome je počeo da nudi „originalnu zaher tortu“.

Svom dotadašnjem gazdi Demelu bio je zabranio da prodaje tortu sa takvim imenom. Demel tu zabranu nije hteo da poštuje pa se Edvard obratio sudu. Vlasnici firme Demel i Hotela Zaher su se menjali, ali sudski proces je trajao još šest decenija. Pravosnažnu presudu je doneo Trgovinski sud tek 1936. Austrijski Trgovinski sud odgovara našem Privrednom sudu, koji izriče konačnu presudu po pitanju patentnog i autorskog prava ukoliko se jedna od stranaka žali na presudu nadležnog nižeg suda. Pred sudovima je „brend“ izjednačen sa autorskim pravom. Sve u svemu, hotel „Zaher“ je dobio pravo da peče i prodaje „originalnu zaher tortu“ koja se na glazuri označava okruglim čokoladnim pečatom, ima dva sloja džema, jednu neposredno ispod glazure, drugu u sredini torte, dok se Demelova varijanta zove „Demelova zaher torta“, ima samo jedan sloj džema i to neposredno ispod glazure, a overava se trouglastim pečatom. Taj kompromis je i dan-danas na snazi. Probao sam je na oba mesta, lično dajem prednost torti u kafani hotela „Zaher“. Kod Demela ponekad naručujem sendviče i sladoled.

Detalji recepta torte u hotelu „Zaher“ ostali su tajna. Tamo se ne kupuje čokolada, već se neposredno od proizvođača u Africi naručuje kakao, pa čokoladu za tortu i posebno za glazuru sami prave. Takođe kupuju zrele kajsije i kuvaju svoj džem. Imaju i posebnu prodavnicu zaher torte, u kojoj torte različitih veličina mogu da se kupe spakovane u specijalnoj drvenoj kutiji. Divan poklon za ljubitelje slatkiša, ali đavolski skup. Dok sam bio na privremenom diplomatskom radu u Bonu, austrijski kolega, savetnik za kulturu, kada bi išao u goste, nije donosio buket cveća već originalnu zaher tortu u reprezentativnoj kutiji.

DAVID PROTIV AMAZONA

Pred sudovima se raspravljalo i raspravljaju se ne samo proizvođači slične robe, nego i u ime potrošača mali proizvođači sa proizvođačima na veliko. Tako je nedavno neprofitna organizacija sa sedištem u Berlinu „Foodwatch“ prijavila sudu u Minhenu džinovsku organizaciju Amazon koja odbija da saopšti odakle potiču namirnice koje nudi na veliko u posebnim pakovanjima, a neposredno isporučuje na kupčevu adresu, na primer i paradajz, sveže povrće, voće, meso. Amazon, koji je počeo kao konkurencija i ponegde grobar malih knjižara i izdavača, svoje namirnice nudi pod logom „amazon fresh“, a pošto kupuje na veliko i ko zna gde, može da ih nudi po cenama daleko nižim od lokalnih piljarnica, koji su zakonski obavezne da saopšte od koga i kada su nabavili robu. Za mesto tužbe je izabran Minhen jer Amazon to čini tek u nekoliko gradova u Nemačkoj, pa je valjalo sprečiti njihovu rabotu na vreme.

Bio je to junački čin, jer ta firma, jedna od najbogatijih na svetu, može da plati najskuplje advokate i branila se na svaki mogući način. Isticala je, na primer, da baš zbog toga što kupuje na veliko i ugovore zaključuje naknadno, ne može da unapred kaže da li će paradajz, da bi svakako bio svež, u poslednjem trenutku uzeti iz Belgije, Španije ili Maroka. Međutim, na osnovu nemačkog zakona koji važi za sve radnje sa namirnicama, spakovana hrana mora da se obeleži poreklom i datumom pakovanja, meso veoma konkretno imenom klanice ili osnovnog proizvođača. Viši sud u Minhenu je u drugoj instanci pravosnažno presudio da sve što važi za druge važi i za Amazon, a ako to dovede do isticanja roka namirnica, pa se neke količine moraju baciti, to spada u poslovni rizik. Posle toga je zapaženo da ništa ne mora da se baci jer može da se pokloni specijalnim prodavnicima koje jeftino prodaju ili besplatno dele namirnice kojima za dan ili dva ističe rok.

TERANSKA POBEDA HRVATSKE

Volim da pijem vino teran. U Srbiji ne uspevam da ga nađem u vinotekama, uglavnom molim da mi se donese koja boca kad neko dolazi iz Slovenije. Italijani ga zovu Terrano, ima ga i pod imenom Terrano del Carso, zapravo to je podvrsta loze refosko. Uspeva na kraškim područjima, na podlozi koju zovu zemlja crvenica.

Između Slovenije i Hrvatske došlo je do suđenja pred Opštim sudom Evropske unije na osnovu slovenačke tužbe da hrvatski vinari svoje vino ne smeju nazivati teran jer je to isključivo slovenačko vino – današnjim, meni mrskim rečnikom, slovenački brend. Posle tri godine sud je presudio u korist Hrvatske. Slovenačka ministarka poljoprivrede Aleksandra Pivec je komentarisala: „Odluku suda treba poštovati, ali je ona štetna za naše proizvođače sa kraškog terana koji se boje da će hrvatski teran preplaviti slovenačko tržište“.

Zašto se toga boji ministarka zemlje koja je članica EU, znači, valjda, treba da se zalaže za slobodno tržište? Potrošač, kupac vina u Sloveniji, kao svuda na svetu, odabraće vino koje mu više prija, a obratiće pažnju i na cenu. Proizvod vinove loze ne zna za granice između država. Kras je isti i s jedne i druge strane, isti su i klimatski uslovi, naravno, različiti iz godine u godinu. Ja sam u Istri pre mesec dana svake večeri pio teran – istarski teran – cene su bile različite, ukus različit u nijansama. Mislim da dobar teran, kao većina crvenih vina, dobija na kvalitetu tek od pete godine posle berbe. Teran je različit kao što rizling može da bude veoma različit, takođe prokupac, kadarka, svako vino. Iskusni enolog će, naravno, mnogo bolje od mene uspeti da razlikuje nijanse možda čak i između istarskog i slovenačkog terana (da li samo u zavisnosti od toga ko je naručilac njegove ekspertize?).

foto: modridirkac

JEDNE SU KRANJSKE

Mala Slovenija bori se za zaštitu imena nekih svojih proizvoda. Rat sa Austrijom oko imena kranjskih kobasica je dobila. Ja se ponovo slažem sa presudom suda, jer od detinjstva volim kranjske kobasice, a „prave“ kranjske kobasice se stvarno razlikuju od proizvoda koji se kod nas prodaje pod tim imenom, ne liči na original čak ni kod mog mesara na Dušanovačkoj pijaci koji ih lično pravi, dok njegove „zanatske viršle“ liče, gotovo da su identične, sa austrijskim.

Priča se – možda je samo legenda, ali tako lepa da ću je prepričati – da je car Franja Josip I, vozeći se u kočijama prema Opatiji, usput ogladneo i naredio da se stane kod prve gostionice na koju naiđu, a to je bio Marinšek u selu Naklo kod Kranja. Pitao je šta ima da se jede, a krčmar se izvinjavao:

„Samo obične kolbase, veličanstvo.“

„Svejedno. Dajte!“

Caru se toliko sviđalo da je rekao:

„To nisu obične kobasice. Gde smo mi? Aha, znači, to su kranjske kobasice.“

Carevo se ne poriče. Franja Josip se, dakle, ne pominje samo kao potpisnik ultimatuma Srbiji kojim je počeo Prvi svetski rat i kao vladar zemlje koju su nazivali tamnicom naroda, nego i u pričama o gastronomiji, na primer i da je voleo govedinu spremljenu kao tafelšpic i desert kajzeršmarn, kod nas nazvan carske mrvice. To nisu „brendovi“ jer Austrija ne brani da ih svako koristi kako hoće. Ipak, tvrdim da se pravi, originalni tafelšpic isključivo može dobiti kod Plahute u bečkom kvartu Hicing sasvim blizu carskog dvora Šenbrun, ulica Auhofštrase 1.

Sigurno je da se kranjska kobasica prvi put pismeno pominje u jednom kuvaru na nemačkom jeziku iz 1896. godine. U Sloveniji je zaista precizirano da se za nju uzima 68 odsto meso od svinjskog vrata, 12 procenata slanine, ostatak može da bude govedina. Meso i slanina se naseku na sitne komade oštrim nožem – nikako mašinom! – smesa se posoli, začini (u tim začinima je tajna), napuni u creva, po par na vrhu nabode na malu drvenu čačkalicu, lagano dimi iznad plamena od bukve dok kobasice ne budu napola sasušene, zatim ih treba naglo ohladiti ledom. Na kraju se svaki par kobasica poveže kanapom, omota trakom i snabde žigom. Svakako komplikovana procedura koja poskupljuje proizvod.

Austrija je smatrala da je kranjska kobasica nastala u doba kad je oblast Kranjska u Gorenskoj bila deo Austrougarske i da zbog toga ima pravo da je smatra svojom. Slovenija se nije složila, naglasila „nekad bilo, sad se pripoveda“, sada je Slovenija nezavisna, suverena država, članica EU, koja ima pravo na svoje klobase.

Rešenje do koga se u vansudskom procesu došlo u Briselu, austrijski ministar Nikolas Berlakovič nazvao je kompromisom. Slovenci su se sa osmehom složili, oni su smatrali da su pobedili. Ime „kranjska kolbasa“ je zaštićeno, Austrija zato može da proizvodi kobasice kezekrajner (Käsekrainer), slične kranjskoj, ali uz dodatak sira, što, naravno, menja ukus. Ja više volim original bez sira.

foto: wikipedia.org

OD LEBA ŠTRAUSA DO NOVOG PAZARA

Mnoge velike, svetske firme ne bave se takvim sitnicama iako često govore o „pirateriji“. Kada krojači u Novom Pazaru nabave na hiljade onih malih krokodila koji označavaju poznati francuski brend, preciznije logo firme Lakost, koji i Novak Đoković nosi na teniskim turnirima, pa ih zašiju na lokalno proizvedene majice slabog kvaliteta i prodaju po Srbiji, holding Lakost u Švajcarskoj samo odmahne rukom. Ali, ne daj bože da Novopazarci pokušaju da sa svojim piratskim proizvodima uđu u neki veći trgovinski lanac.

Ja nikad nisam shvatio zašto su tvrde, neudobne pantalone, po svoj prilici korisne za radove u poljoprivredi, zbog čega se kod nas s pravom zovu farmerke, postale visoka, skupa moda. Video sam u Njujorku kako u automobil marke linkoln ulazi milioner na čijoj impozantno velikoj zadnjici samo što iz šavova ne puca neki poznati brend farmerki.

Farmerke širom sveta zovu džins. Već je i samo ime tog proizvoda nastalo kao zabuna, zapravo je iskrivljeni izgovor imena italijanskog grada Đenova, koji je u srednjem veku imao jaku trgovačku flotu, a za mornare je izrađena posebno čvrsta plava odeća koja može da izdrži sve vremenske neprilike. Pantalone za mornare su prethodnice modernih farmerki, u Ameriku su nekako dospele zajedno sa emigrantima iz Italije, baš kao i mafija.

Nemački Jevrejin Leb Štraus, rođen 1829. godine, uputio se 1847. ka Americi jer je čuo da su se neki ljudi obogatili kopajući zlato. Promenio je svoje ime u Levi Štraus, nastanio se u San Francisku i otvorio prodavnice za potrebe kopača zlata svuda gde su im bila radna mesta. Za njih je, udružujući se sa pet godina mlađim letonskim Jevrejinom Jakobom Jufusom, smislio i posebnu odeću. Jakob je u Americi uzeo ime Jakob Devis, bio je krojač, kreirao specijalne pantalone, ukrasio ih, šavove učvršćivao nitnama i time udario temelje velikom svetskom modnom uspehu koji će potresti dotadašnje pojmove o odevanju. Tada njih dvojica još nisu shvatili šta su napravili. Hteli su samo da onim jadnim avanturistima koji su u mukama tragali za zlatom prodaju otporne pantalone, koje su kasnije vredele kao čisto zlato.

Poslovni talenat, razumevanje šta će uskoro da se traži na modnom tržištu, pokazali su i prosti krojači iz Novog Pazara. Što su umeli letonski šnajder i nemački trgovac, umeli su i oni. Dok su se u Beogradu prvi nosioci čudnih, plavih pantalona ponosno šetali Knez Mihailovom, pa Jugosloveni počeli masovno da odlaze u Trst i vraćaju se sa pet, šest farmerki navučenih jednih preko drugih ne bi li tako zavarali carinike, na jugu Srbije nabavljali su slične štofove i dali se na posao. Za autorska prava, za zaštitu brenda, nisu nikad čuli. Na vrhuncu uspeha proizvodili su samo u Novom Pazaru 16.000 farmerki dnevno. Malo ko je precizno zagledao da li je natrag na visini opasača sašivena mala kožna značka koja je overavala originalnost proizvoda Levi-Strauss. Kod njih, naravno, nije. Ubrzo je konkurencija stigla iz Kine. I tamo su prepoznali svetski uspeh odeće pogodne za kopače zlata i farmere. Ne znam zašto smo poenglezili ime poljoprivrednika u farmere, koje Banaćani poštuju kao pavore. Vreme današnje: moje unuke se čude zašto ja ne nosim ništa slično.

VREMENSKI OGRANIČENA PRAVA

Da ne dužim više sa primerima. Žig, oznaka geografskog porekla, patent, industrijski dizajn, logo, posebni znak marke može da se zaštiti kao i autorska i srodna prava, ali u tu svrhu treba ih detaljno opisati, što mnoge prosto mrzi. Nikola Tesla nije voleo da gubi vreme prijavljujući svoje jedinstvene, genijalne pronalaske kao patente i zbog toga gubio neprocenjivo mnogo novaca. Prezirao je Ajnštajna jer je kao mlad čovek radio u patentnom zavodu. Uvođenjem interneta nastao je potpuni haos na polju zaštite proizvoda, pa tako i vina, kobasica ili pantalona za pavore.

Ja u tom pogledu mnogo toga ne razumem. Autorsko delo pisca, na primer, po prvom engleskom zakonu bilo je zaštićeno samo 10 godina; takozvana Bernska konvencija, kojoj su pristupile gotovo sve demokratske zemlje 1866, propisivala je 50 godina; univerzalnom konvencijom, autorska prava zaštićena su sedamdeset godina posle smrti autora u korist zakonitih naslednika. Autorska prava Ive Andrića poseduje njegova zadužbina, ali ne i pravo da odluči da li je bio srpski, hrvatski, bosanski ili univerzalni pisac.

Zašto baš sedamdeset godina i zašto uopšte vremenski ograničeno? Nasleđivanje firmi vremenski i geografski (nacionalno) nije ograničeno ničim. Zašto je autor pisanog dela – ili muzike, ili fotografije – manje zaštićen od pronalazača nekog motora? Tim pitanjem, doduše, napuštam vulgarne svakodnevne proizvode i borbu za njihova imena i stojim na obali okeana autorskih prava koje je neizmerno, pogotovu od kada postoji internet. U njemu bih se udavio, pa odustajem.