Sa studentima do Novog Sada: Uputstvo za hodanje

Uskoro će studenti opet na pešačenje. Prvog novembra Novi Sad čeka tužna godišnjica pada nadstrešnice i verovatno najveći protest koji je taj grad ikad video.

Iz Beograda će pešačiti hiljade studenata. Osamdesetak kilometara, dva dana hoda. Kada su to prvi put radili, kao reporterka ih je pratila naša Katarina Stevanović. I opet će.

Sitna žena, rekao bi neko, ali Katarina je naša maratonka. Neustrašiva pride, što se ne završi uvek baš najbolje po nju – ne tako davno pisala je kako je teško povredila ruku na vojnoj obuci za reportere.

Kako se sada priprema za novo pešačenje? Kaže, prvo čeka – vremensku prognozu. „Ako bude hladno, poneću rezervne patike ili cipele za kišu, svakako kabanicu, rezervni par pantalona, majice, jaknu. Možda i rukavice budu potrebne, šal, kapa.“

Nikako starke

Teško je hodati i sa malim rancem, a kamoli sa većim. Ali, neko bi trebalo da automobilima prati kolonu i ponese stvari. „Svakako mi trebaju eksterna baterija, punjač, laptop zbog posla“, ispričala je Katarina za naš njuzleter Međuvreme.

A fama oko obuće, čarapa, žuljeva? „Prošli put sam išla u patikama u kojima inače trčim duge distance u zimskim uslovima, zbog klizanja, pa nisam imala problem. To ili cipele za planinarenje. Ali, neki krenu u starkama ili sličnim patikama – a to je užas.“

Pamučne čarape, nekoliko komada, onda gelovi za hlađenje mišića, hanzaplasti za žuljeve, lekovi za bolove… to će sve biti u Kaćinom rancu.

„Neko ko se aktivno bavi planinarenjem ili pešačenjem možda kaže da preterujem, ali ne hodaju samo utrenirani. Jeste to 80 kilometara, neko bi rekao ništa za dva dana, ali nije baš da je ništa.“

Prošli put se noćilo u Inđiji, a izgleda da će i sada. Možda opet u šatorima. Katarina kaže da je rezervisala hotel – ovog puta je noć dvadeset evra skuplja. Biznis je biznis.

Osluškivanje kolone

Šta je sa novinarskim poslom? Izazov je naših dana da se bude blizu, ali da se ne učestvuje nego izveštava, da se pita.

„Prošli put sam trčala s jedne na drugu stranu kolone, provodila vreme u grupama, prisluškivala o čemu ljudi razgovaraju dok hodaju, a ne samo kad im se predstavim kao reporterka, da bih uvidela punu sliku. Trudiš se da budeš svestan da si na poslu i da nisi deo kolone, već da objektivno izvestiš o tome što se dešava“, priča Katarina.

Kaže, ipak je „strefila emocija“ kad je prošli put ušla u Novi Sad. Sećate se, bilo je to vreme dočeka, suza. „Srećom imam urednike koji čekaju moje izveštaje, pa mogu da izbace patetiku, ako je bude.“

Opet se ne boji

Katarina je imala bliski susret sa policijom, isto u Novom Sadu, na protestu početkom septembra. Tada se gradom cedio jači suzavac. Iako je imala novinarsku legitimaciju, policija je držala petnaest minuta na zemlji. Neki su dobacivali razne gadosti.

„Vreme“ je tražilo hitnu reakciju nadležnih – uzalud. Možda pak Kaći nije uzalud ona vojnička obuka…

„Ne pribojavam se“, kaže ona. „Ovog puta ću imati i svu opremu – reporterski prsluk kao i prošli put, ali i šlem, ako krenu kamenice, i fiziološki rastvor ukoliko bude suzavca.“

Na kraju kaže da će ovo biti dobra prilika da se uporedi atmosfera u odnosu na šetnju od pre devet meseci, da se oslušne i izvesti.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!