Unutrašnje dete u velikom svetu

Besomučno daleko, nekih 3000 kilometara daleko od Australije, nalazi se Novi Zeland sa svoja dva velika ostrva (Severno i Južno, logično), kao izdvojeni komad britanske kulture, negde duboko u toplim morima. To je otprilike kao let od Londona do Moskve ili od Beograda do Rejkjavika, samo tri i po sata iznad okeana. Zato nije ni čudo da sve što stigne do Novog Zelanda, svaki kulturni uticaj koji dopre do te tačke na kugli zemaljskoj – tamo i ostane.

Tako je bilo i sa pankom: on se krajem 1970-ih ustoličio u tamošnjem andergraundu kao merilo po kome se meri verodostojnost. Ali dok je većina sastava na Severnom ostrvu uzimala Buzzcocks kao temelj novog zvuka koji su i sami želeli da kreiraju, na Južnom su grupe otkrile osnovne inspiracije iz kojih je nastao pank – Velvet Underground i The Stooges – pa su na osnovu tog predloška dalje same izgradile svoj karakterističan zveketav gitarski muzički izraz, dodajući uticaje The Beatles-a i The Byrds-a iz psihodeličnog perioda. Vrlo originalna do–it–yourself scena nastala je tako početkom 1980-ih u malom Danedinu (Dunedin): niskobudžetna produkcija i smrtno ozbiljan pristup pisanju i snimanju izdvojili su sastave The Chills, The Clean, The Verlaines, potom The Dead C i nekolicinu drugih.

Kad se godine 1981. u obližnjem većem gradu Krajstčerču (Christchurch) prodavac ploča Rodžer Šeperd (Roger Shepherd) odmetnuo od životne dosade sa idejom da avanturistički pokrene izdavačku kuću pod duhovitim imenom Flying Nun Records, koja će objavljivati samo omiljene lokalne bendove, sigurno nije verovao da će imati nekog većeg uspeha osim beleženja da oni postoje. Ipak, ovaj višegodišnji poduhvat sistematskog izdavanja albuma novozelandskih grupa ostavio je primetan trag u savremenoj rokenrol istoriji, pre svega zahvaljujući upornom postojanju The Chills-a i njihovom nizu autohtonih, poetskih izdanja, što su naročito inspirisale američke alternativne rokere tokom 1990-ih.

Neka vrsta pastoralnog post–new wavea, koji su stvarali Novozelanđani, bila je zapravo sasvim u skladu sa novim interesovanjem za autorski gitarski zvuk – njega su u Velikoj Britaniji tokom osamdesetih najavili XTC svojim vrlo dobrim delom English Settlement, a do vrhunca doveli The Smiths, kao i čitav niz škotskih grupa od The Pastels preko Orange Juice i Josef K do The Vaselines (važan uticaj na Nirvanu). Postavši poznat kao indie rock u engleskoj muzičkoj štampi, kao takav se dalje raširio svetom – bendovi sa Novog Zelanda bili su zapravo veoma „in“, a da nisu to znali, (baš kao i naša La Strada, sa sličnim lirskim gitarama, otprilike u isto vreme). Tu negde možemo naći i temelje kasnijeg dream–pop i shoegaze zvuka iz 1990-ih, još uvek popularnog među mladima.

Neko je rekao kako su u to doba glavni gradovi alternativnog zvuka bili: Glazgov u Škotskoj, Danedin na Novom Zelandu i Olimpija u državi Washington, SAD. Američke veličine R.E.M., Pixies, Mudhoney i Pavement citirali su takozvani „Dunedin sound“ kao očigledan uzor, što čine i sadašnji značajni autori Cat Power, Will Oldham, Yo La Tengo, Jay Reatard, Lambchop. Svakom koga zanima da istraži ovu oblast i posebno Flying Nun Records, preporučujemo da počne od Dunedin Double EP (1982, na kojoj su The Chills, Sneaky Feelings, The Stones i The Verlaines), ta da potraži slavnu kompilaciju Tuatara (1985), možda i najbolji sažetak svih skrivenih vrednosti ove scene, koja je učinila Novi Zeland važnom stavkom u paralelnoj rokenrol mitologiji (o čemu je svojevremeno nadahnuto pisao Juraj Šiftar u magazinu „Ritam“ 1989).

Čisto da shvatimo da Lorde ne dolazi niotkuda.

MNOGO MUKE OKO BUKE

Priča o grupi The Chills neizostavno se vrti oko imena Martina Phillippsa, osnivača i jedinog stalnog člana od 1980. Nivo poistovećivanja grupe sa njim toliki je da se 2019. pojavio biografski film The Chills: The Triumph And Tragedy Of Martin Phillipps, koji beleži sve epizode iz njegovog životopisa, što se uglavnom poklapa sa celokupnom istorijom novozelandskog andergraunda.

„Zlatni period“ njihovog stvaralaštva počinje sabranom kolekcijom ranih singlova Kaleidoscope World (1986), odakle su najpoznatije naslovna numera i Pink Frost, svakako jedna od najupečatljivijih rokenrol kompozicija svog vremena, sa klasičnim motivom neželjenog ubistva ljubavnice iz strasti. Odlični debi Brave Words (1987) utro je put za istinsko remek-delo Submarine Bells (1990), jedino koje se probilo u globalnu distribuciju – odatle potiče i usamljeni doprinos svetskim top listama, zarazno bezbrižni singl Heavenly Pop Hit, ali i mnoštvo drugih stvari što ovde uživaju u svojoj perfektnoj jednostavnosti. The Chills su za trenutak bili viđeni kao podmladak nadirućeg alternativnog roka, žestoko spremnog da promeni dosadne i predvidljive tokove popularne muzike, no, umesto da se presele u SAD i unovče svoje umeće, Martin Phillips i družina rešili su da ostanu svoji na svome i nastave da prave umetnički verodostojnu muziku, bez najminimalnijeg kompromisa sa tržištem. Sledeći proizvod, Soft Bomb (1992), uprkos svojoj ambicioznosti i lepoti, nije imao ko da prodaje čak ni u Americi.

Otad je počelo dugotrajno potucanje The Chills-a od nemila do nedraga, koje je dovelo do gubitka svih članova, osim Phillippsa, te zabeležilo par usputnih izdanja u formi njegovih solo projekata pod imenom grupe, sve dok se posle godine 2010. nije ustalila sasvim nova postava. Ona je dosad potpisala tri „povratnička“ albuma: Silver Bullets (2015), Snow Bound (2018) i Scatterbrain (2021) – svaki sve bolji, a ovaj poslednji i najuspešniji (ako je 4. mesto novozelandske liste neko merilo uspeha). Upravo je ova mini-renesansa, čiji je vrhunac najnovija ploča, skrenula poslednjih par godina pažnju na neprolaznu vrednost šake alternativnih bendova sa kraja sveta.

BAJKE ZA NEODRASLE

The Chills su sa Scatterbrain (Fire) snimili jedan od umetnički najkompletnijih albuma ove godine – bajkovita toplina ove ploče nadilazi uobičajene pojmove kojima barata savremena produkcija, ali je sasvim uobičajena za izdanja sa njihovim potpisom. Oni pletu svoj univerzum oko intimnog doživljaja sveta, u kome glavnu ulogu igra stalna začuđenost nad onim što se dešava oko nas. Ovaj uber–introspektivni koncept zapravo ih čini tako značajnim i dragim svima koji su imali sreću da ih otkriju. Radi se o estetici bliskoj estetici našeg Aleksandra Zografa, pošto se oslanja na onirična iskustva i sudara se sa izobličavanjima stvarnosti, viđene kroz oči nevinog posmatrača. Bez Martina Phillippsa u ulozi našeg unutrašnjeg deteta izgubljenog u velikom svetu, ne bismo imali važan oslonac među značajnim savremenim rok autorima.

Scatterbrain (u prevodu „dekoncentrisan“) zato otvara tipičan hit u prepoznatljivo začudnom stilu Monolith, sa naučnofantastičnom temom, a tu je i slična, jednako zabavna Little Alien – razigrane gitare, kaskade klavijatura, gudači, pa čak i duvači, sa lakoćom pretvaraju melodije u mantre. Pitanje smrtnosti, koje dominira u većini pesama, kao što su Hourglass, Destiny, Caught In My Eye, You’re Immortal i naslovnoj, verovatno je pokrenuto stalnom Martinovom bolešću (hepatits C), ali nijednog trenutka nije tretirano depresivno, već ako je moguće afirmativno i pomirljivo, kao susret sa životnom izvesnošću. Njihovim rečima: „Sudbino, imaj saosećanja!“ (Destiny). Jednako lekovita je i Safe And Sound, koja gradi „kućicu“ gde se možemo sakriti od svih nedaća, uključujući aktuelnu pandemiju. To je glavni trik grupe The Chills – pesme su im uvek utešne i u njima postoji samo dobro.

The Chills žive u svetu čuda koji postoji u našim bićima i koji zajedno sa njima pohodimo u Worlds Within Worlds – ali im je sve jasno što se tiče potpune ravnodušnosti realnosti prema našoj sudbini, kako nam demonstrira dramatična finalna Walls Beyond Abandon, gde smo sučeljeni sa groznom mogućnošću da bajke ne mogu da reše sve. Scatterbrain se tako završava trijumfalnim simboličnim prihvatanjem stvarnosti uprkos njenoj ledenoj odurnosti: jednom moramo odrasti, ali to ne znači da treba da prestanemo da budemo to što jesmo.

Isto kao Dinosaur Jr, o čijem smo poslednjem albumu Sweep it into Space pisali na ovim stranama, i The Chills su stvorili svoj autentičan svet, koji plovi kroz vreme prateći nas. Ova dva značajna benda alternativne rok generacije nastavljaju da rade i potpisuju dela koja ulepšavaju muziku današnjice stvarajući albume trajne vrednosti, kakvi se ne sreću svaki čas.

„Godine prolaze / samo ako ih brojimo“

(The Chills, Hourglass)