Umetnost je subverzivna za tirane

U zgradi bivše lisabonske Nacionalne užare (Cordoaria nacional) početkom juna otvorena je izložba „Rapture“ (ekstaza) kineskog umetnika Ai Wei Wei-ja. Izložba je bila najavljena kao najveća retrospektiva ovog umetnika do sada. Sama zgrada užare u lisabonskom Belemu je spektakl svoje vrste. Dugačka je oko četiri stotine metara, a široka nepunih pedeset, prostire se uz reku Težo, a njena unutrašnjost je najvećim delom samo jedna prostorija. U zgradi i danas borave, duboko utisnuti, tragovi ranijih epoha. Njena struktura, odsjaji, mirisi, ožiljci na betonskom podu zrače ritmom nekih drugih vremena i dinamika. Užara je osnovana u drugoj polovini osamnaestog veka, proizvodila je konope, jedra i zastave kojima su opremani portugalski brodovi. Od 1998. godine koristi se kao izložbeni prostor, najčešće za izložbe upućene širokoj publici.

Ai Wei Wei (1957), umetnik i aktivista, danas je jedan od najglasnijih krtičara prilika i hijerarhija moći u Kini. Njegov otac, Ai King, bio je jedan od najznačajnijih kineskih modernih pesnika. Iako lični prijatelj Mao Cedunga, bio je osuđen na prevaspitavanje u radnom logoru. U jednom od intervjua koje je dao povodom lisabonske izložbe, Ai Wei Wei kaže: „Rano sam shvatio da je svaka umetnost subverzivna za tirane.“ Njegovo delovanje i umetnička praksa ne idu uz dlaku državnim strukturama moći u Kini, te je Wei Wei bio hapšen i proganjan. Dve hiljade jedanaeste godine uhapšen je pod izgovorom da je počinio „ekonomske zločine“ i držan je u strogom pritvoru 81 dan, a protiv njega nije podignuta optužnica. Ta drama je predmet monumentalnog rada S.A.C.R.E.D (2013) prikazanog na izložbi. Ai Wei Wei je napustio Kinu 2015. godine i nakon toga živeo u Nemačkoj i u Ujedinjenom Kraljevstvu, da bi se ove godine preselio u Portugal. „U Portugalu se osećam komforno. Komfor nije nešto što je moguće realistično opisati. Ili se osećaš komforno ili se ne osećaš komforno. Ovde postoji specifičan ritam i stil života koji mi se veoma dopada.“ Toplina, uravnoteženost, produktivnost koja proizilazi iz umerenog ritma, uživanje u kontrastima su nešto što krasi način života u Portugalu, a što je, pretpostavljam, nedostajalo Ai Wei Wei-ju u prethodnim sredinama.

Brazilski kustos Marselo Dantaš (Marcello Dantas) uključio je u izložbu osamdeset i pet radova, od kojih su neki, poput autoportretne skulpture Figura bez mozga isklesane u pluti, imali u Lisabonu svoju svetsku premijeru. Hiperrealistična skulptura u prirodnoj veličini sa šupljom lobanjom kritički je osvrt na to kako bi idealno projektovani umetnik (sa stanovišta vlasti) trebalo da izgleda. Wei Wei se u svojim radovima veoma često okreće tradicionalnim materijalima i tehnikama, npr. oslikavanju kineskog porculana, izradi skulptura od pruća, poludragog kamenja ili mermera. On te tehnike koristi kao vid kritičke oštrice pokazujući u kolikoj je meri masovna proizvodnja (naročito u Kini) zapravo proizvodnja besmisla. Izradom, na primer, tipične kutije od stiropora za pakovanje hrane u mermeru u prirodnoj veličini, Wei Wei zapitkuje kako je došlo do toga da drevna kineska civilizacija danas kao jedan od „znamenitih“ tragova za sobom ostavlja stiropor. Iskorak u korišćenje plute kao materijala za skulpturu omaž je Portugalu kao jednom od najvećih svetskih proizvođača plute. Takođe, reč je o svojevrsnom putokazu ka korišćenju održivih prirodnih materijala.

Rad S.A.C.R.E.D (2013) sastoji se od šest sivih velikih kontejnera raspoređenih u prostoru. U svakom od njih inscenirana je situacija koja prikazuje sliku iz života u pritvoru. Figura Ai Wei Wei-ja je uvek u društvu dva agenta, oni su tu dok on radi, jede, spava, dok se tušira, čak i kada odlazi u toalet. Posetiocu je na svakom kontejneru ostavljen prozor kroz koji može da voajerski posmatra „dešavanje“ u zatvoru. Za kineske vlasti, to je i hiperrealistično ogledalo besmisla totalitarizma, opresije i torture, a koje kroz rad Ai Wei Wei-ja postaje vidljiv velikom broju zainteresovanih umetnika, aktivista, publike širom planete.

Kustos je iskoristio duže stranice zgrade za „dokumentarističke“ radove. Na jednoj strani je sabrano mnoštvo fotografija počev od Ai Wei Wei-jeve mladosti, boravka u Njujorku, a zatim i novijih radova u mediju fotografije gde se umetnik „potpisuje“ srednjim prstom podignutim uvis. Na drugoj podužnoj stranici zgrade su video-radovi, mnogi od njih takođe nastali beleženjem Ai Wei Wei-jevih dogodovština sa kineskim vlastima. Centralno mesto na krajevima objekta zauzimaju dve ogromne skulpture što referiraju na užase koje proživljavaju izbeglice transportujući se plovilima raznih vrsta diljem svetskih mora. Jedna od njih je ogromna crna gumena skulptura na naduvavanje, koja opet samim medijem i mogućnošću da se izduva i spakuje kritikuje pristup ovim problemima. Slična scena izbeglica na brodu otelotvorena je i ogromnom skulpturom od pruća.

Izložba ponajviše tera na razmišljanje o statusu umetnosti i umetnika danas. Opaska Ai Wei Wei-ja da je svaka umetnost subverzivna za tirane jeste nešto što na koncu visi kao izvod iz današnje planetarne situacije. Iako u pojedinim radovima ima i svojevrsne komercijalizacije aktivizma od samog umetnika, ipak njegov podignut srednji prst uperen prema svakoj vrsti institucionalne moći deluje lekovito.