Ova knjiga se sastoji od nekoliko naučnih studija i istraživanja, ali se čita brzo i lako kao uzbudljiv roman. Autorka stavlja u zajednički okvir skup različitih pojava koje obeležavaju naše vreme i određuju pozorišnu umetnost, ali čiju međusobnu povezanost ne uspevamo da uhvatimo. A šta se to zapravo dešava? Izbezumljujuća trka koju trče glumci, reditelji, dramaturzi, plesači, direktori pozorišta – apsolutno svi bez izuzetka. Glumci koji bi trebalo da se bave tumačenjem dramskih likova jure sa probe na snimanje TV serija ili žive na ivici egzistencije. Reditelji isto tako. Umetnici na vaninstitucionalnoj sceni umesto da se bave pozorišnim istraživanjima, popunjavaju gomile formulara, a zatim svoj rad prilagođavaju tim formularima. Upravnici pozorišta se bore sa komplikacijama koje su produkt protivurečnih propisa, političkih trzavica na lokalu i nedostatkom para, te im pravljenje repertoara i briga o ansamblu dođe kao čista razonoda. Umetnici koji dignu glas protiv neke očigledne nepravde budu „sklonjeni“ ili ako uspeju da sačuvaju angažmane, optuženi da izigravaju buntovnike kojima odlično ide u ovom sistemu. Svako od nas se suočava sa ovim problemima i obično ih definišemo kao krizu pozorišta, gubitak pravih vrednosti, zanemarivanje kulture i obrazovanja u doba tranzicije… Irena Ristić tvrdi da su sve ovo samo različite emanacije jedne iste činjenice: neoliberalni kapitalizam (zlo)upotrebljava ljudsku kreativnost radi povećanja dobiti i sprečava da se organizujemo u zajednice koje bi se mogle odupreti eksploataciji. Živimo u sistemu koji je građane ubedio da je ovakav život neminovnost te oni provode dane u kukavnom dovijanju kako da se prilagode nametnutom obrascu. A kako je sve počelo?
Počelo je „krađom“ pojma kreativnost. Kreativnost je, zaista, jedan od najviše upotrebljavanih pojmova u savremenom društvu i primenjuje se na sve i svašta, ali se suštinski svodi na veštinu prilagođavanja (radi preživljavanja) ili na sposobnost proizvodnje tj. kreiranja dobara za potrebe tržišta. Takođe, prednost se daje individui, a zamagljuje se značaj zajednice koja podržava onog koji stvara. Ako makar malo razmislimo, shvatićemo da je u realnom životu zaista tako. Koliko puta ste u medijima slušali o izvanrednom srpskom naučniku (umetniku) i imali osećaj da se taj čovek pojavio niotkud, da je samonikao i da je uspeo uprkos svemu oko sebe? Ovakvim medijskim predstavljanjem kreativnog pojedinca zamagljuje se činjenica da je kreativnost imanentna ljudskom biću i da joj je potrebna kontinuirana podrška da bi mogla da se razvija. Ako se pravilno neguje, kreativnost se unapređuje sa godinama, ili zakržljava ako se ne podstiče. Ali najvažnije od svega je da smisao kreativnosti nije da se nešto proizvede već da svet učini boljim mestom za ljudski život – zahvaljujući svojoj kreativnosti, čovek može da zamisli ono što ne postoji umesto da se prilagođava postojećem. Suštinska razlika između istinski humanog i demokratičnog društva i sistema neoliberalnog kapitalizma jeste u tome što neoliberalni kapitalizam rado koristi humanističke ideje ako utvrdi da je na njima moguće zaraditi jer je profit, a ne čovek, ono što ga interesuje. Složićemo se svi da smo ovu lekciju dobro izučili u Srbiji.
U poglavlju „Mala vrata“, po kome je knjiga i dobila naslov, autorka navedene teze detaljno obrazlaže objašnjavajući nam kako je neoliberalni kapitalizam ušao na mala vrata u naše živote. Čitajući njenu knjigu, počinjemo da prepoznajemo različite mehanizme koji nas teraju da učestvujemo u igri u kojoj možemo biti samo gubitnici. Međutim, ova temeljna analiza nema za cilj da samo konstatuje problem već i da sugeriše moguće rešenje. Irena Ristić smatra da društveno ustrojstvo možemo da promenimo ako promenimo način na koji gledamo na pojam kreativnosti. Akcenat treba premestiti sa adaptivne na transformativnu funkciju kreativnosti zato što kreativnost može da promeni svest. Prvi uslov da bismo izvršili promenu je da možemo da je zamislimo. Takođe, da bi se promena dogodila, potrebno je da se kreativnost sa nivoa usamljenog (kreativnog) pojedinca podigne na nivo zajednice. Pomaka nema ako je pojedinac sam i izolovan, jer kapitalizam upravo na takvima najbolje zarađuje.
I tu dolazimo do onoga zbog čega je pozorište zaista važno – pozorište ima moć da izolovane pojedince poveže u zajednicu. Treba se okrenuti neposrednoj zajednici, to jest onima koji nas okružuju, sa kojima stvaramo pozorište i za koje stvaramo pozorište. To je, naravno, veoma teško i Irena Ristić to najbolje zna – ona je jedna od osnivačica družine Hop.La! i članica Združene akcije „Krov nad glavom“. U svojoj knjizi ona veoma hrabro i posvećeno iznosi saznanja o izazovima aktivističkog rada. Kada umetnici organizovani u aktivističke grupe naprave stvaran i kvalitativan pomak, neoliberalni kapitalizam grabi novostečenu vrednost. Uspešne tehnike i metode pozorišta za zajednicu koriste se za socijalni inženjering. To se postiže na taj način što se umetnici guraju ka tome da primenjuju pozorište u socijalnom radu i čak se time uslovljava finansijska podrška umetničkim aktivističkim grupama. U našoj praksi nezavisnih pozorišnih inicijativa to je zaista tako – one opstaju zahvaljujući tome što svoje umetničke ciljeve prilagođavaju projektnim zahtevima finansijera i to je uobičajena praksa.
Onaj ko nema stalne prihode suočen je sa stalnim strahom za egzistenciju. Neoliberalni kapitalizam se hrani strahom građana, pa je tako „utisnuo“ i strah od zajedničke (društvene) svojine (poglavlje „Strah od zajedničkog“). Veoma je inspirativna priča o tome šta se dogodilo kada su umetnici u jednom profesionalnom pozorištu od dela rediteljskog honorara napravili budžet zajednice. Ideja da nešto nije moje ili tvoje već zajedničko mnogima je „zamirisala“ na društvenu svojinu i socijalizam i odmah su na površinu isplivale nepravde i lične frustracije. Posebno je zanimljiv (i drugačiji od svega što se kod nas piše o pozorištu) blok pod nazivom „Ljubav u pozorištu“ u kome autorka (po obrazovanju rediteljka i psiholog) istražuje kako se razvijaju međuljudski odnosi tokom proba i igranja predstava. Rad u pozorištu menja one koji u pozorištu učestvuju, ali može da promeni i čitavo društvo pod uslovom da shvatimo da imamo kapacitet za radikalnu imaginaciju. Pozorište može biti put za konstruisanje zajedničkog shvaćeno ne kao stanje već kao radikalni politički proces, zaključuje Irena Ristić na kraju ove inspirativne knjige, koju će rado čitati ne samo njeni studenti na FDU već i svi oni koji su spremni da zamisle promenu.
