Poslednji globalni televizijski fenomen je serija Squid Game, koja je za mesec dana širom sveta privukla više od 111 miliona gledalaca. Kompletan autor (kreator, scenarista i reditelj) je Hvang Dong Hjuk, za platformu Netfliks, putem koje su seriju mogli da prate gledaoci kod nas. Pošto sam prethodnog vikenda odgledao celu sezonu, potrudiću se da vam skrenem pažnju i dam preporuku, bez „spojlovanja“ vašeg ličnog gledalačkog iskustva.
Da biste razumeli suštinu Igre lignje, obratite pažnju na nekoliko elemenata.
Autor je u svojim intervjuima otvoreno govorio o kritici podivljalog liberalnog kapitalizma, koji je od 60-ih godina prošlog veka prvo od Južne Koreje stvorio desetu svetsku ekonomiju, a zatim džunglu dužničkog ropstva ogromnog broja njenih građana. Više od 400.000 ljudi duguje novac zelenašima, socijalno raslojavanje je ogromno, vrednost robe se meri desetinama i stotinama hiljada vona, a svaki otpor eksploataciji poput štrajkova radnika surovo biva ugušen.
Tako je 2009. godine nastao scenario za seriju o takmičarima koji se nadmeću za nagradu od 45,6 milijardi vona (što je otprilike 33 miliona evra). Najčešće pominjana novčanica, za puko preživljavanje tokom dana je 10.000 vona, što je manje od naše crvene hiljadarke. U misterioznoj seriji dečijih igara učestvuje 456 takmičara, od kojih na kraju ostaje samo jedan. Toliko o zapletu, da vam ne otkrivam previše.
Zanimljivo je da je pre samo 12 godina, kada je nastala, serija delovala suviše surovo i suviše apstraktno, a da je interes Netfliksa da podstakne produkciju iz ovog dela sveta deset godina kasnije bio pun pogodak. Autor je, dakle, pomalo vizionarski naslutio sve teže i zaoštrenije društvene okolnosti.
Svakako je pandemija kovida doprinela da se ovaj žanr (battle royale) još bolje razume širom sveta. Popularnost serije kod mlađe publike možda je tolika upravo zbog sličnosti sa najpopularnijim svetskim video-igrama koje koriste dramaturški oblik – „može biti samo jedan“. Za njih je TV serija u suštini ekranizovana igrica sa stilizovanim učesnicima, nivoima igre, pravilima, surovim i krvavim scenama borbe, na koje možda starija publika nije navikla.
Takođe, preteča ove serije mogu biti i japanske anime i mange koje neguju žanr borbe i preživljavanja, ali u donekle blagom distopijskom okruženju, dakle, pomalo u zoni fantastike.
Međutim, na globalnom nivou, gledaoce je, osim korone, za ovakvu seriju pripremila serija filmskih hitova poput Džokera ili korejskog hita Parazit.
Zaoštrene socijalne razlike, nejednakost u polarizovanom svetu i nepravda koja pojedinca gura u neku vrstu borbe za život, u okruženju socijalnog darvinizma. U takvim okolnostima vi živite na dug, a jedina mogućnost napretka je neka vrsta lutrije, gde ćete postati jedan od retkih dobitnika i izdići se sa dna. Međutim, globalno kockanje uništva živote, porodične odnose, ali i normalnu ljudsku komunikaciju i veru u dobrotu ljudske prirode.
U tome je upravo i najstrašniji element serije Igra lignje, jer se takmičari u šest smrtonosnih igara nadmeću u dečijim igrama poznatim i popularnim u Koreji 70-ih i 80-ih godina, u doba autorovog detinjstva. U siromašnim kvartovima u gradovima Južne Koreje, baš kao i širom sveta, deca su se igrala uz jednu zakonomernost. Što siromašniji kraj, to su igre surovije, fizički agresivnije. Ova okolnost je poznata i našim klincima, naročito ukoliko se nadmećete svi protiv svih.
Ova serija zato otkriva suptilne psihološke mehanizme manipulacije, socijalne interakcije, dinamike unutar grupe i borbe između kolektivizma i individualizma. Takođe, testira se ljudska empatija, tipovi vođstva, načini odlučivanja unutar grupe, vrste lidera i nivoi etičkog rasuđivanja. Motiv je jedan i univerzalan, novac, a pobeda moguća isključivo kroz smrt svih konkurenata. Bez obzira na mogućnost odustajanja u bilo kom trenutku, po odluci većine, igra se uvek do kraja. Ova mračna slika ljudske psihe u društvu surove eksploatacije odvija se, pomislite i to, u zemlji koja je veštački, nakon rata, podeljena na komunističku Severnu i kapitalističku Južnu Koreju. Reference na surovost oba sistema takođe su prisutne, pa u tom smislu nema navijanja za sistem, već isključivo za elementarnu ljudskost. Verovatno je zato autor serije preuzeo metaforu dečije igre kao glavnu odrednicu.
Igra je, da podsetim, u psihološkom smislu najlepši oblik dečije i ljudske socijalizacije, tokom kojeg učimo pravila, učimo se interakciji sa drugima, zdravim oblicima nadmetanja sublimišući agresiju u prihvatljivu formu, učimo se poštenju i empatiji. Umesto svega toga, igra postaje smrtonosni lavirint, sistem u kojem se krećemo poput mrava na Ešerovim slikama, sistem u kojem zabavljamo bogate, a zalog u igri su naši životi.
Nevinost dečije igre tako je postala krvavi sport u kojem smo figurice u igrici za bogate. Ova slika krvožednog sistema ponekad će vam izgledati naivno, ali milioni gledalaca širom sveta izgleda ne misle tako. Zato vam ipak preporučujem da pogledate seriju, a neposredno zatim pokušate da se prisetite neke od igara iz svog detinjstva. Proverite koliko je tokom godina postalo surovo, samoživo i razočarano to dete u vama.
