Od stalnog dopisnika „Vremena“ iz Atine
Dvadeset godina pošto je Roj Šajder demonstrirao superiornost hi–tech helikoptera nad zlonamernim masama bilo koje vrste, Olimpijske igre se pretvaraju u suprotnost onoga što za mnoge simbolizuju: međunarodno primirje u čast plemenitom sportskom duhu. Svemoćni helikopter „Plavi grom“ bio je tada mobilisan da preko filmskog platna upozori potencijalne teroriste da im planovi neće proći na Igrama u Los Anđelesu 1984.
Dve decenije kasnije, Atina zvanično poziva u pomoć „Gromovog“ mnogo većeg brata iz orbite – sistem globalnog praćenja Echelon – da zaštiti Igre i njihove poklonike od fantomske Al Kaide.
Same Igre i njihov smisao su od polovine osamdesetih prošle dug put komercijalizacije, da bi i ona danas bila potisnuta u ime bezbednosti najveće međunarodne manifestacije koja se organizuje od terorističkog napada na Njujork.
Međunarodni olimpijski komitet ionako planira da postepeno sreže preskupe i preglomazne Igre na nešto što bi bilo privlačnije za potencijalne domaćine, tako da rekordni budžet za bezbednost može ključno doprineti tome da povratak obnovljene Olimpijade u Atinu posle više od veka označi početak kraja modernih Igara, onakvih kakve znamo. U slučaju Grčke, veliko razočaranje je već gotovo opipljivo, jer očekivana turistička i ina promocija pada u duboku senku drugih pitanja na međunarodnom dnevnom redu, dok sportski susret kao da se svodi samo na povod za odmeravanja sasvim druge vrste, u kojima Grčkoj ne ostaje mnogo manevarskog prostora.
NEUTRALIZACIJA: Hronično na optuženičkoj klupi zbog terorizma, Grčka je tek prošlog leta uspela da razbije organizaciju sa najdužim „stažem“ u Evropi XX veka – „17. novembar“, i da njenim članovima sudi na osnovu antiterorističkog pravnog okvira uvedenog tokom poslednjih godina. Time je neutralisala najveći deo stalnih optužbi sa Zapada da je „nekooperativna“ i neefikasna u borbi protiv terorizma. Pod pritiskom „asimetričnih pretnji“ globalizovanog sveta i „novog Boga“ – bezbednosti posle njujorškog 11. septembra, Grčka je u obezbeđivanje Olimpijade uložila zvanično 650 miliona evra (od ukupno oko osam milijardi zvanično priznatih), i ulaže i dalje. Domaći mediji ne propuštaju priliku da ukažu da svaki „negativan“ napis u stranoj štampi košta Grčku u tvrdoj valuti, jer za posledicu obično ima nabavku sve novije, komplikovanije i skuplje opreme koja je – između ostalog – sa 1400 kamera premrežila Atinu s kraja na kraj…
Najveća i najskuplja bezbednosna operacija u istoriji modernih Olimpijskih igara (tri puta veća nego u Sidneju 2000) treba da zaštiti oko 10.500 sportista, nekoliko puta više članova proširene „olimpijske porodice“ i oko očekivanih pet miliona gledalaca. Mere, u kojima učestvuje 10.000 grčkih vojnika i 40.000 policajaca, trebalo bi da pokriju sve moguće pretnje, od hakerisanja po osetljivim elektronskim sistemima, preko kontrole hrane i bolničkih usluga do biohemijskog napada, otmice aviona ili onoga što je noćna mora za stručnjake: malih teledirigovanih modela aviona… Paralelno s tim poslom, nadležni moraju da vode računa i o grčkom pravnom okviru, i o tome kakav je, na primer, stav Organizacije za zaštitu ličnih podataka o kamerama s mikrofonima posejanim širom grada…
Insistirajući na tome da je pitanje bezbednosti Olimpijade grčko nacionalno pitanje, Atina je od početka nužno tesno sarađivala sa savetodavnom grupom eksperata iz sedam (najugroženijih) zemalja (Australija, Britanija, Francuska, Nemačka, Španija, Izrael, SAD, a nude se i Rusija i Turska). Smatrajući da je Grčka mnogo veći bezbednosni izazov nego Sidnej zbog razuđenih i dugačkih pomorskih granica, zbog blizine Bliskog istoka i Balkana, eksperti prate pripreme, savetuju, nude opremu i trening (na primer, Izraelci protiv bombaša kamikaza), ali i traže da njihovi sportisti imaju njihovo, a ne grčko obezbeđenje.
ODBIJANjE, PA PRISTANAK: Atina je dugo odbijala ovaj uporni zahtev, pozivajući se na ustavne odredbe prema kojima parlament mora da odobri prisustvo stranih uniformisanih lica u zemlji, ali nezvanično se znalo da će svako imati svoje, manje-više diskretno obezbeđenje. Upravo ovih dana napravljen je i novi pomak na tom planu, pošto američke trupe učestvuju u obuhvatnim vežbama „policijske prirode“ nazvanim „Herkulov štit 2004“. Vlada ipak nije sasvim razjasnila u kom pravnom statusu, pozivajući se na bilateralne sporazume i okvir NATO-a u skladu s kojim su vojne snage pod američkim vođstvom prošle kroz Grčku 1999. tokom napada na Jugoslaviju. Scenario vežbi „sudnjeg dana“ uključuje i otmicu aviona, pa tako i jedno od kritičnih pitanja zasnovanih na iskustvu od 11. septembra: ko naređuje rušenje otetog civilnog aviona? U ovom trenutku ta nadležnost je prvenstveno u rukama domaće političke vlasti (grčki premijer), pa hijerarhijski naniže ka vojnom nivou.
Već koliko sledeće nedelje, međutim, to se može promeniti, pošto je nova vlada premijera Kostasa Karamanlisa (Nova demokratija) odmah posle madridskog masakra podnela NATO-u zahtev za pomoć koji je već imala u fioci prethodna vlada Kostasa Simitisa (PASOK). Jedine koje se protive zvaničnom uključivanju Saveza jesu male stranke (Komunistička, Koalicija levice, Demokratski socijalni front), ocenjujući da taj poziv zloupotrebljava rašireni osećaj nesigurnosti, kao još jedan korak u ograničavanju demokratije, i da postavlja još jedan presedan u pogledu uslova za međunarodno aktiviranje NATO-a.
Strani posmatrači u Atini tumače poziv kao „potpunu predaju suvereniteta“, dok deo domaćih medija smatra da se Grčka sama nudi kao meta potencijalnim teroristima time što se i zvanično stavlja pod kišobran NATO-a, i to upravo u trenutku kada su madridski napad i njegove posledice najkorenitije doveli u pitanje američku antiterorističku dogmu zasnovanu na vojnim merama, a EU preispituje svoju strategiju. Oni podsećaju i na to da je NATO bio uključen u obezbeđivanje samita EU-a na Halkidikiju u junu, ali tada strogo podvrgnut grčkoj komandi i uz poštovanje svih procedura koje zadiru u pitanje suvereniteta.
Dok deo medija podseća na grčke „tradicionalno dobre“ odnose s arapskim svetom i na to da je uspela da se ne eksponira u dosadašnjim iračkim ratovima i palestinsko-izraelskim sukobima, bivši ministar odbrane Janis Papandoniou naglašava da formalni zahtev NATO-u „samo dodaje politički element“ pripremama koje su ionako odavno u toku. Dok teorijama zavere sklon deo opozicije sumnja u „poslednje namere“, zvaničnici uveravaju da je glavni motiv za poziv NATO-u psihološki – da bi uverio potencijalne posetioce kako je učinjeno sve što se moglo, kao i politički – jer skida sa Grčke isključivu formalnu odgovornost za bezbednost manifestacije od tolikog međunarodnog značaja.
Na tehničkom nivou, Grčka je tražila ono što nema, ili ne dovoljno: nadzor od strane letećih radara tipa AWACS za kontrolu Jadrana, Bliskog istoka i Balkana, jedinicu biohemijske zaštite (iz zemalja bivšeg Varšavskog pakta), prikupljanje i obradu intelidžensa (Echelon, između ostalog) i – Šestu flotu za nadzor s mora i avionsku podršku. Pitanja koja zasad ostaju otvorena jesu: na koga će pasti troškovi operacije (to još nije rešeno u pogledu NATO pomoći SAD posle napada na Njujork), kao i ko će komandovati i na kom nivou. Zvaničan (pozitivan) odgovor NATO-a očekuje se do početka aprila, a s njim verovatno i odgovori na neka od pitanja.
