Zorana na prkosima

„Zorana Mihajlović u Vučićevoj nemilosti“, jer „previše solira“ i „nije mu odana“. „Zorana Mihajlović deo mafijaške hobotnice koja se obavila oko Vučića“; „Zašto je ministarka Mihajlović postala trn u oku saboraca“; „Vučić zahladneo odnose sa vicepremijerkom“; „Kolege iz SNS-a je optužuju da im pakuje afere u tabloidima“; „Podriva predsednika Srbije, sa ciljem da zauzme poziciju ili premijera ili predsednika“…

Ako ste pomislili da je reč o naslovima i napisima po raznim tabloidima i novinama bliskim vlasti, koji napadaju potpredsednicu vlade i ministarku Zoranu Mihajlović – u pravu ste. Ako ste pomislili da su ovi naslovi posledica sukoba sa bar dva ministra, Srpskom pravoslavnom crkvom i pojedinim poslanicima u Skupštini Srbije koji su se odigrali u poslednja dva meseca – niste u pravu. Reč je o prelistavanju štampe iz 2015. godine, i odabiru ocena koje su o Zorani Mihajlović davali „dobro obavešteni izvori“, Dragan J. Vučićević, Stanislava Pak i druge naprednjacima bliske osobe.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Ovakvi i slični javni napadi na ministarku Mihajlović „iz vlasti“ traju maltene od formiranja SNS–SPS koalicije, a sasvim izvesno se rasplamsavaju tokom 2013, sa raznim energetskim i drugim nesporazumima sa SPS-om, Dušanom Bajatovićem, Srbijagasom, predstavnicima Ruske Federacije, ministrom Bačevićem i drugima.

Tada su Bajatović i SPS, poduprti otvorenom podrškom Rusije, izašli kao pobednici u ovom sukobu. Tadašnja ministarka energetike je neprestano kritikovala rad Srbijagasa i Bajatovića i ukazivala na velike gubitke i neophodnost reforme ovog preduzeća. Epilog je bio da je u Vladi od 2014. Zorana Mihajlović bila sklonjena sa dotadašnje pozicije na mesto potpredsednice Vlade i ministarke za saobraćaj, a Ministarstvo energetike je prešlo – i još uvek je – u čvrst zagrljaj SPS-a.

Prema tome, ovaj poslednji talas kidisanja na ministarku građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, u kojem su prednjačili ministar Vulin, njegov Pokret socijalista, episkop bački Irinej i, u ovoj disciplini, neizbežni poslanik Vladimir Đukanović, nije ništa novo. Bivalo je toga i ranije, čak su i pojedini učesnici standardni, a i optužbe su konstanta: da je Zorana Mihajlović „američki čovek“ sa svim atributima i posledicama po stvarne ili fingirane srpske nacionalne interese koje sa tim idu, da će iskoristiti svaku priliku da Vučiću zabode nož u leđa, da je vlastoljubiva…

ĐUKA SMATRA DA…: Paradigma ovakvih razmišljanja jesu medijski nastupi poslanika Đukanovića; a, uprkos tome što tvrdi da je vlast cenzurisana, on sam ima svakodnevnu TV emisiju od 90 minuta, ima nedeljnu kolumnu u „Blicu“, piše blog, snima video klipove za svoj Jutjub kanal i aktivan je na društvenim mrežama. Evo jednog njegovog ranijeg razmišljanja, pre posete Brajana Hojta Jia, pre sukoba sa Vulinom i episkopom Irinejem: „Samo po sebi krajnje je kontradiktorno da neko sedi u vlasti i to u onoj izvršnoj, a da se ponaša kao opozicija, odnosno da sve čini da tu istu vlast minira kad god mu se ukaže prilika. (…) Moralno bi bilo da podnese ostavku, mada, iskren da budem, to ne očekujem od nje. No, zahtev za njeno razrešenje bio bi normalan put, jer ne može se sedeti u vladi, a ujedno raditi protiv te iste vlade i njenih članova i to zajedno sa opozicijom. Na stranu to što joj ovo nije prvi ovakav skandal koji vezuje za sebe i da je sličnih bilo na pretek zbog kojih je, po mom mišljenju, Aleksandar Vučić odavno trebalo da joj se zahvali na saradnji, ali ovo je nešto što je prešlo sve moguće granice. Ukoliko se sada ne reaguje, plašim se da će se ući u fazu da više niko neće moći da snosi nikakve konsekvence za propuste i skandale koje čini i da će sama vlast pokazati katastrofalnu slabost, odnosno sama Zorana Mihajlović će pokazati da je jača i moćnija od svih u ovoj državi.

foto: nenad đorđević / fonet

Ovo je i udarac za samu premijerku, jer u vladi koju vodi drži osobu koja radi protiv te vlade. Prema tome, ako se utvrdi da je zaista Zorana Mihajlović ugovarala sa opozicijom metode kako da napadaju njenog kolegu u vladi, pa i samu vladu i premijerku Brnabić, a izostane li bilo kakva reakcija u smislu njenog razrešenja iz vlade, plašim se da će to biti jasan znak da se nekima u ovoj državi dopušta da rade šta god im padne na pamet i da su jači od sistema. Inače, za mene ona više nije deo vlasti, a verujem i za veliki broj mojih kolega. Što se mene tiče, stavljam znak jednakosti između nje i recimo Aleksandre Jerkov. Obe su politički protivnici aktuelne vlade i Srpske napredne stranke.“

Ovako je pisao poslanik Đukanović 13. septembra, u vezi sa sukobom Mihajlovićeve i ministra Đorđevića oko Zakona o rodnoj ravnopravnosti. U kolumni u „Blicu“ od 26. oktobra, Đukanović kaže da je suština posete Brajana Hojta Jia, zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, bila da Zorana Mihajlović treba da preuzme vođenje države: „Prevedeno na prost jezik, Vučiću, tebe rušimo; Zorana, ti si naš glavni favorit da vodiš državu.“ Pominje se do kraja kolumne i standardni nacionalistički narativ: Zorana Mihajlović i slični će Srbiju da konfrontiraju sa Ruskom Federacijom, da priznaju nezavisnost Kosova, učlane Srbiju u NATO, revidiraju Dejtonski sporazum, ukinu Republiku Srpsku, priznaju da su Srbi počinili genocid u Srebrenici…

Prema tome, da li je ovo suština napada na ministarku Mihajlović? Bilo bi preterano ovo nazvati razlikom u ideologijama, jer – u smislu koherentnih ideja, vrednosti i ciljeva – naprednjaci nemaju ideologiju (izuzev ako se osvajanje i ostanak na vlasti, i sve materijalne pogodnosti koje uz to idu, ne podvedu pod jedinu ideju, vrednost i cilj naprednjačke „ideologije“). Ali, jeste razlika u svetonazoru – uprkos tome što Zorana Mihajlović svako malo ima ritualne „izjave ljubavi“ Aleksandru Vučiću, njegovoj mudrosti, državništvu, veličini, a što je obavezni program u javnosti za sve naprednjake – primetno je da se, sa zdravorazumske tačke gledišta, izjavama za koje eks radikali i eks julovci „gone“ Zoranu Mihajlović nema mnogo toga dodati ni zameriti.

foto: tanjug

„Politika Srbije je vrlo jasna i to je put u EU, bez obzira na bilo čiju percepciju o tome“, rekla je Zorana Mihajlović nakon sastanka sa Jiem. „Svi su nam potrebni kao prijatelji – i SAD, i Rusija, i Kina, i Britanija i Nemačka. Ali takođe niko od nas ne može dobiti blagoslov ako nas sklanja sa evropskog puta“, rekla je kasnije, za „Novosti“, na šta su je napali Đukanović, Vulin („Da o Srbiji odlučuju predstavnici bivšeg režima, nisam siguran da se kao 2008. godine ne bismo preko noći, a bez otpora, našli u nekoj drugačijoj državi. Voljom naroda i na sreću Srbije oni ne odlučuju, baš kao što ne odlučuju ni neki članovi sadašnje vlasti poput Zorane Mihajlović“), ali i aktuelni Šešeljevi radikali.

KAD PATRIJARH ŠALJE KOD PSIHOLOGA: „Pustite žene da rađaju onda kada one to hoće“, sažeto je glasila izjava Zorane Mihajlović na izjavu mitropolita Amfilohija da su „Srpkinje postale majke čedomorke, koje u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini, Hitler i Broz, i ovi ovde na Kosovu i Metohiji“, i izjavu patrijarha Irineja da su „naše matere dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu“. Ova izjava Zorane Mihajlović bila je povod da joj Irinej bački poruči da je „otuđena od crkve svojih predaka“, da „ne raspolaže nikakvim kriterijumima na osnovu kojih bi meritorno mogla da procenjuje sadržaj i vrednost patrijarhovih poruka“, te da, ako je tako, „onda bi joj umesto pomoći duhovnika dobro došla i pomoć nekog trezvenijeg političara, a po potrebi i psihologa“.

Osim ovog različitog svetonazora, deluje i kao da su ova komešanja proizvod transmisije sukoba interesa SAD i Rusije na ovom terenu, naravno, na veoma, veoma niskom nivou. S ovim u vezi, treba primetiti da su se „patriote“ u aktuelnoj vlasti munjevito prešaltale sa Kosova, kao centralne teme svog patriotizma, na Rusiju: što više voliš Rusiju i Putina, to si veći Srbin. Oni koji su ostali u opoziciji, poput Dveri, i DSS-a, ako još postoji, daleko su više koncentrisaniji na Kosovo.

Međutim, tu je još faktora: ovi sukobi, kao i prethodni (Mihajlović/Đorđević, Mihajlović/Ana Brnabić oko čuvenog nošenja transkripta intervjua ambasadoru Čepurinu), mogu se čitati i u najboljoj tradiciji „bespartijskog pluralizma“ koji je razmatran kao opcija u Srbiji pred pad Berlinskog zida, odnosno jednopartijskog pluralizma kojem se danas teži. Ukratko – sukob različitih struja zarad „mesta broj 2“ unutar partije koja bi htela da ostane jedina, tako što druge partije proguta a preostale uništi. Ovo može dovesti i do novih „redovnih“ vanrednih parlamentarnih izbora, bez ikakvog racionalnog razloga. Privatna država – privatni i izbori.

ROĐENA IZ INTERESA: Po rečima Đorđa Pavićevića, vanrednog profesora Fakulteta političkih nauka, ovi sukobi su konstanta, naročito sa Vulinom i Đukanovićem: „Samo je pitanje oko čega će taj sukob da ispliva i da bude vidljiv. Sad je bilo sa Hojtom Jiem. Moguće je da se oni oko tog pitanja dublje ne slažu, ali ne verujem da će zbog toga doći do nekih većih potresa. Imaju oni malo jači integrativni faktor, a to je vlast. Pitanje je koliko su ti sukobi politički inspirisani, a koliko nekim drugim stvarima, saradnjom ili nesaradnjom sa drugim akterima – ukratko rečeno, da li je neko nečiji čovek“, kaže Pavićević.

„Osnovni uzrok sukoba ne leži u personalnim odnosima, odnosno značaju ličnosti bilo Zorane Mihajlović, bilo ministra Đorđevića i drugih koji se pominju u tim svađama, već leži u činjenici da je SNS na izborima od 2012. naovamo zapravo pokušao i uspeo da zahvati od biračkog tela kao buldožer, i sleva i zdesna“, kaže za „Vreme“ analitičar Cvijetin Milivojević. „Kao rezultat toga, imate neverovatan skup ljudi u vladi koji predstavljaju sve i svašta. Imate i Zoranu Mihajlović, koja se često ponaša kao prefinjeni, umiveni NATO lobista, a na drugoj strani imate niz ljudi koji su otvoreni rusofili, koji čine sve za vojno, političko i svako drugo približavanje Rusiji. Onda je i logično da ti ljudi koji su predstavnici stranih interesa uđu u sukob – ja govorim vrlo direktno, za Zoranu Mihajlović mislim da je predstavnik stranog interesa, i to ne briselskog, nego američkog interesa u Srbiji.“

I Milivojević i Pavićević su primetili „preumljenje“ poslanika SNS-a i šefa delegacije Narodne skupštine Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a Dragana Šormaza. Podsetimo, Šormaz se u utorak zapitao: „Šta će vatrogascima iz Rusije diplomatski status u Srbiji?“, i rekao da je, po njegovom mišljenju, „ovo što se traži za Humanitarni centar u Nišu potpuno nelogično, nepravno i ne treba da se tome izađe u susret“.

„Kao i u svakoj vlasti, postoje direktno inkorporirane transmisije centara moći izvana, koji nisu političari po vokaciji, nego su službeno u SNS-u i predstavljaju te centre moći. Jedan od njih je Šormaz – ne zaboravite njegov put, on je bio rusofilski jastreb DSS-a, a sada je američki jastreb SNS-a. To je nenormalno, osim ako vam to nije službeni zadatak“, kaže Milivojević.

Na opasku novinara da bi to onda moglo da se kaže za celu Srpsku naprednu stranku, sa Vučićem na čelu, Milivojević kaže: „Apsolutno, ja pišem i govorim o tome. Mene Vučić nije fascinirao zaboravom svog prethodnog života i stavom da smo svi mi magarci koji nismo promenili mišljenje, a on jedini pametan jer jeste. Vi ne možete od jastreba rata postati jastreb mira. Možda postoje neki razlozi za tu njegovu promenu stava, ja ostavljam otvorenu dilemu i prostor da je reč o nekoj uceni, mi ne znamo o čemu je reč. Na kraju krajeva, ne zaboravite, predsednik SRS-a je odležao 12 godina u Hagu zbog ratnog huškanja, njemu tamo nije dokazan nijedan zločin. Njegova desna ruka bio je Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srbije, a njegova leva ruka generalni sekretar SRS-a, današnji predsednik Srbije. To je Šešelj rekao u Hagu: ‘Ako se meni ovde sudi zbog huškanja, ne zaboravite da sam imao levu i desnu ruku.’ Prema tome, nemam dokaze, i ne mogu da tvrdim, ali možda je upravo reč o tome – potreba tog nakaradnog dokazivanja.“

Milivojević se osvrće na još jedan mogući uzrok sukoba unutar vlasti – a to je goli, materijalni interes: „Ne zaboravite da je Zorana Mihajlović ‘rođena’ u interesnom udruženju koje se zove G17+, koje nikad nije bilo politička stranka, već lobi grupa, kokus grupa, PR agencija, nazovite je kako hoćete. To je bila lobi grupa koja je imala neke svoje klijente, to nema veze sa politikom, okretanjem ka ovoj ili onoj zemlji. Setite se prodaje NIS-a – Zorana Mihajlović je direktno zastupala jednu kompaniju koja je htela da kupi NIS, i ponašala se kao direktan lobista te kompanije. Dakle, ne antiruski lobista, što sada govore nacionalisti, nego lobista konkretne kompanije koja je htela da kupi NIS. Radila je protiv interesa Gaspromnjefta, i drugih kompanija koje su tada bile zainteresovane za NIS. Prema tome, ako imate takav bekgraund, onda nema razloga da se sa time ne nastavi dalje“, zaključuje Milivojević.