Znanje nikad ne gubi vrednost

Što više poslovne prakse

Opšte zapažanje je da su stečena znanja uglavnom neupotrebljiva u praksi Mladima treba ponuditi što više prakse u realnom poslovnom okruženju. Školstvo je devalvirano i priznavanjem raznih privatnih fakulteta

Aleksandar Kampfer, korisnik stipendije bezmalo sve vreme školovanja, diplomirao je 2000. na Fakultetu za fizičku kulturu Univerziteta u Beogradu. Nakon studiranja vratio se u rodni Vršac i već šest godina radi kao direktor hotela „Srbija“ koji je deo hotelskog lanca „Eix Hotels“ sa Majorke.

„VREME„: Koliko stipendija pomaže tokom školovanja?

ALEKSANDAR KAMPFER: U vreme kada sam ja studirao, bila je veoma značajna i mnogo mi je pomogla. Trošio sam je na udžbenike i rekvizite, i dobrim delom da finansiram studentska putovanja.

Da li ti je ova pomoć bila motiv da budeš bolji i nadalje ispunjavaš uslove za konkurs?

Da. Osim što mi je omogućila da investiram u svoje školovanje, osećao sam stalnu obavezu da se dokažem i prema Fondaciji i da budem jako dobar student.

Šta prepoznaješ kao najveći problem studenata u Srbiji?

Opšte zapažanje je da su stečena znanja uglavnom neupotrebljiva u praksi; mladima se daje lažan uvid u vrednost njihovog obrazovanja, ali u praktičnom smislu znanje i veštine koje oni donose su nedovoljni da bi samostalno radili. Kada dođu kod nas, sve uče praktično iz početka. Mladima treba ponuditi što više prakse u realnom poslovnom okruženju. Školstvo je devalvirano i priznavanjem raznih privatnih fakulteta.

Gde želiš da gradiš svoju budućnost?

Budućnost gradim i želim da gradim u Srbiji jer se ovde najbolje osećam, ovo je moja zemlja i jako je volim, a i moja porodica se dobro oseća sa mnom ovde. Svake godine nekoliko nedelja provodim radeći u Španiji pa imam dobar uvid gde smo to mi. Ono što mi se posebno dopada u zapadnoj Evropi je stabilnost u poslovnim odnosima, visok stepen odgovornosti, jasna vizija i individualan pristup pojedincu, pun uvažavanja, gde se kvalitetan saradnik oseća kao član porodice i zato bezrezervno daje svoj maksimum, gde je borba za opstanak zamenjena osećajem pripadnosti i lojalnosti. Voleo bih da doprinesem u stvaranju takve svesti i društveno-poslovnog okruženja u kome bi naši stručni ljudi, i naša zemlja sa svim potencijalima koje ima, stvorili efikasniji i produktivniji sistem. Voleo bih da budemo uspešna i ponosna zemlja u kojoj mladi teže da ostanu, dokažu se i grade svoju budućnost.

Šta bi poručio sagovornici?

Da kada neko misli da ne može više – da zna da sigurno može, i kada misli da ne može bolje – da zna da uvek može i mora bolje.