Znamo šta nam valja činiti

Sa Ivankom Popović, profesorkom Tehnološko-metalurškog fakulteta i jednom od pokretača Inicijative “ProGlas”, razgovaramo u trenutku kada se društvo kuva od neizvesnosti. Utorak je pre podne, u njenom smo kabinetu, spolja dolaze zvuci pištaljki i vuvuzela jer se studenti vraćaju sa dvadesetčetvoročasovne blokade Autokomande. U isto vreme, režimski mediji najavljuju da će premijer Srbije Miloš Vučević podneti ostavku, što se koji sat kasnije ispostavlja kao tačno.

Razgovor ipak počinjemo nastupom predsednika, premijera i predsednice Skupštine, tokom kojeg smo čuli nekakav poziv na dijalog, ali smo već noćas imali prebijanje studenata u Novom Sadu. Dakle – da li je bejzbol palica poziv na dijalog?

“Meni se čini da sada ulazimo u vrlo osetljivu i važnu fazu ovih protesta, zato što je očigledan nemir kod vlasti”, kaže Popović na početku razgovora za “Vreme”: “Čini mi se da im je nejasno kako i na koji način da pristupe rešavanju krize, a da pritom ne ugroze podršku svojih lojalnih glasača. Tako da taj ceo nastup u nekom najjačem sastavu govori o tome da oni vrlo ozbiljno shvataju ovu situaciju.”

“VREME”: Šta možemo da zaključimo iz ovog, evidentno neiskrenog poziva na dijalog?

foto: marija janković

IVANKA POPOVIĆ: Mislim da je ponuda za dijalog premala i dolazi prekasno i na način koji je uvijen u pretnju. Govori se o mogućim pomilovanjima, pri čemu je potpuno nejasno – znajući koliko traju sudski procesi u ovoj zemlji – da će uopšte doći do bilo kakvih ekspres postupaka. Ne znam da li Vučić govori o nekim ranijim postupcima, tako da je utisak je sve zajedno bio malo slatko, malo pretnja, pa da svako nađe šta mu tu odgovara. Međutim, to je već toliko izlizano, iskorišćeno i potrošeno kao tehnika. Mislim da to neće dati rezultat i da će i njegovim vernim glasačima ukazati na to da postoji određena slabost, što verujem da ih jako uznemirava, jer kako neko uopšte može da se usudi da ih doživi kao slabe? Baš zbog takvog viđenja njih kao slabih i njihove reakcije na to, mene plaši da će doći do eskalacije, jer mislim da su se sad našli u poziciji u kojoj nisu navikli da budu i da je to za njih neprihvatljivo.

Takođe vidimo, što mislim da mora da se poveže kao jako, jako ružno, šta se desilo u Novom Sadu. U istoj noći kad imamo Autokomandu – gde je jasno da se u takvom mnoštvu niko neće usuditi da napravi incident – krajnje je kukavički i bedno da studente po ulici bukvalno love osobe za koje nije jasno ko su, osim da su to neke polukriminalni elementi. Oni pokazuju kukavičluk, jer napadaju mali broj ljudi, mirnih i nenaoružanih. A oni dolaze sa palicama i celim arsenalom različitog oružja. Osim što je to kukavički, sve te napade vidim i kao jedan mizogin čin. Jer većina tih batinaša prvo nasrće na devojke, iako je u tom slučaju još veća mogućnost da dođe do povrede i jasno je da neće biti nekog vida odbrane ili otpora od strane žrtve. Sve ovo stvara jako ružnu sliku, ali opet utvrđuje i potvrđuje uvreženu predstavu koju mi imamo o ljudima koji su osnovali Srpsku naprednu stranku. Dakle, poreklo svega ovoga je Srpska radikalna stranka i to su metode koje su njoj i te kako poznate.

Nažalost, još od devedestih godina vidimo potpuni kontinuitet u onome kako se stvari dešavaju u Srbiji. Zaista smo došli do podele u kojoj se ova zemlja deli na one koji smatraju da je nasilje potpuno normalan i regularan način rešavanja problema i na onaj deo javnosti koji potpuno ispravno smatra da nasilje ne može biti rešenje, nego da institucije treba da rade svoj posao. Sad imamo jedan civilizacijski jaz i mislim da nema nikakve dileme kojoj strani se treba prikloniti.

Juče još uvek premijer Vučević poziva rektore svih univerziteta, profesore, dekane, profesore i ovlašćene predstavnike studenata da kad god hoće dođu u Vladu Srbije na dijalog. Kao da opet po svaku cenu žele da isteraju na čistac studentske lidere protesta. Da li delite taj utisak i kako da im objasnimo šta je plenum i da ovo nema lidera?

Mislim da oni ne mogu da razumeju da studenti nemaju lidera i da su drugačije koncipirali svoje okupljanje. Ali isto tako mislim da se pokreće i pitanje šta je ovlašćeni studentski predstavnik. Izabrani studentski predstavnici su zapravo predstavnici studentskih parlamenata, koji mahom – čast izuzecima – brane vlast. Oni svakako nisu ti koji treba da idu na pregovore. Posebno želim da pohvalim one članove studentskih parlamenata koji su stali uz studente – to je zaista njihov posao. Ali, nažalost, previše je onih koji to nisu učinili. Tu posebno hoću da izvučem primer Margarete Smiljanić, predsednice SKONUS, čija je uloga tu mogla da bude od ključnog značaja, a koja zapravo, eto, prima Svetosavsku nagradu. Ovo je nešto što takođe stvara baš tu pogrešnu sliku u društvu i veoma mi je žao što se mladi ljudi na taj način kompromituju, jer je ipak budućnost pred njima, a oni su jako rano se opredelili za pristupe za koje mislim da nisu održivi u društvu.

Što se tiče rektora, mislim da je samo prisustvo dvoje rektora na sednici Odbora za obrazovanje u Narodnoj skupštini pokazalo šta je stav univerziteta. Ono što se čulo posle, odnosno kakav je bio odgovor pojedinih predstavnika vlasti na njihove stavove, govori o tome kako se generalno vlast odnosi prema svim nivoima obrazovanja i da neguje posebno negativan stav, skoro netrpeljivost prema visokom obrazovanju. I to pozivanje rektora na nekakav dijalog takođe je bespredmetno. Nepotrebno je i pozivanje dekana, i to iz više razloga. Prvo, rektori i dekani su stali uz svoje studente, ali nemojmo zaboraviti: rektori i dekani nisu ti koji treba da pregovaraju oko studentskih zahteva. Znači, studenti su ti sa kojima se pregovara.

A da li su Vučić, Vučević i Ana Brnabić oni sa kojima studenti treba da pregovaraju?

Naravno da nisu. Sve je postavljeno naopako. Sve je nakaradno. Prvo, studenti su bili više nego jasni u svojim zahtevima, tako da to samo po sebi ne zahteva bilo kakvo pregovaranje. Da su njihovi zahtevi bili nejasni, mogli bismo da kažemo: pa okej. Ali da ponovim – zahtevi su bili više nego jasni. Znači, ko su ljudi koji treba da budu sagovornici? To su predstavnici pravosudnih organa, tužilaštvo na različitim nivoima i, kad je već došlo do ovakve krize u društvu, zaista mislim da bi mogla i gospođa Zagorka Dolovac. Ona mora da reaguje kada imamo ovako napetu situaciju u društvu i da na taj način pokaže da sistem funkcioniše. Ali studenti su u pravu, sistem ne funkcioniše.

U petak smo imali generalni štrajk. Neki su čak koristili izraz “generalna proba generalnog štrajka”. Šta je to bilo? Pokazna vežba šta građani mogu ili nešto drugo?

Mislim da je to zaista bila jedna pokazna vežba, pogotovo imajući u vidu da jedan ozbiljan generalni štrajk zahteva određenu pripremu, najavu… Generalni štrajk nije gerilski čin. Generalni štrajk je jedna vrlo ozbiljna obustava rada koja zahvata sve segmente društva i koja zahteva koordinaciju sa svim činiocima koji predstavljaju sve zaposlene u društvu. Ne kažem da do dužeg generalnog štrajka neće doći, jer mislim da idemo u tom pravcu. Ovo u petak vidim kao jedan poziv da se ispipa koliko su ljudi spremni da se angažuju. S te strane, generalni štrajk u petak bio je jako, jako uspešan. Videli smo da je veliki broj ljudi od kojih se to možda i nije očekivalo spreman da podrži studente, učini tu malu žrtvu i da se tog dana odrekne prihoda da bi podržao studente.

Mislim da je to od suštinskog značaja kada pričamo o oslobađanju od straha i o tome da smo svi zajedno u ovome. Iz tog razloga je taj izraz “generalna proba za generalni štrajk” najbolji naziv za ovaj događaj. On nas je sve ohrabrio i pokazao da postoji volja da okolnosti u kojima živimo promenimo i da konačno isteramo ovo do kraja.

U trenutku dok mi razgovaramo, napolju čujemo studente koji stižu sa Autokomande, režimski mediji najavljuju da bi Miloš Vučević mogao da podnese osvaku na mesto premijera, a dan ranije smo čuli najavu rekonstrukcije vlade. Zahtevi studenata su takvi da se, sve i da i Vučić i Vučević i Brnabić podnesu ostavke, čini da i dalje ne bi bili ispunjeni?

Čini mi se da zahtevi i dalje nisu ispunjeni. U svom obraćanju predsednik je rekao – eto, da ni on nije imao sve informacije. Po meni, to je zaokret za 180 stepeni: čovek koji je najobavešteniji u ovoj zemlji odjedanput nema informacije. Čini mi se da je u pitanju spremnost da žrtvuju druge zarad opstanka na vlasti. A mi imamo ovakvu situaciju u Skupštini, sa većinom koju ima Srpska napredna stranka i koju je dobila na način o kojem sad ne bih diskutovala. Ali svi znamo koliko je bilo izbornih nepravilnosti, tako da se ta većina sigurno može osporiti. Suština je u tome da je sasvim svejedno ko je u Vladi i ko je predsednik Vlade. Znači, mogu svi oni da daju ostavku i da se dovedu novi, to ne znači nikakav zaokret. Vučevićeva ostavka je, po meni, čin koji možda može da impresionira one koje podržavaju vladajuću stranku, ali – nikoga drugog.

Našli ste se opet na udaru tabloida jer ste upotrebili frazu “radikalski šljam”. Naime, gostovali ste uživo u programu N1 u trenutku kad je pregažena studentkinja Sonja Ponjavić. Potpuno je normalno da vas preplave emocije u trenutku – dakle, vi ste u studiju, u programu uživo, stiže informacija da se to desilo. Da li biste ponovili tu frazu?

Pa vi znate da se ja jako trudim da budem suzdržana u svojim izjavama zato što smatram da ne treba rasplamsavati strasti. Mislim da nije dobro za javni diskurs da negujemo nekakav nasilni govor. S te strane, da su okolnosti bile drugačije, nisam sigurna da li bih to rekla. Ali u situaciji kada prvi put vidim taj snimak na kojem, opet kažem, vidimo da muškarac automobilom naleće na nezaštićenu devojku koja stoji na trotoaru. To je zaista… prosto da vam stane dah gledajući to. Znate, iz same dubine izlazi reakcija koja je vezana za sve ono što ja poslednjih decenija gledam i pratim. Znam kakav je bio način ponašanja onih koji slede principe Srpske radikalne stranke. S te strane, to je bilo iskreno i iz tog razloga ne žalim što sam to rekla.

Ali zanimljivo je da ste vi govorili o vozaču tog automobila – čoveku koji je optužen za teško ubistvo u pokušaju – a režimski tabloidi i funkcioneri SNS to su izokrenuli da ispadne kao da ste sve njihove pristalice tako nazvali. Da li su se oni time zapravo razotkrili, ko su i šta su?

Meni se čini da jesu. Jer zašto u pojedinačnom činu sebe prepoznati? Nisam nikog šire odredila. Mislim da je to bio propust sa njihove strane na koji su se upecali, ali to je nešto na šta ja zaista ne mogu da utičem. Ako se prepoznaju u tome, to govori mnogo više o njima nego o nama.

Kad već pominjemo propuste sa njihove strane, od kako su ovi protesti počeli, utisak je da ova vlast daje autogol za autogolom. Imali smo verbalne napade, blokade su i počele jer je jedan član veća opštine Novi Beograd fizički napao studente Fakulteta dramskih umetnosti, onda crtanje srednjeg prsta. A sve to dolazi od političke partije koju suštinski vodi Vučić, čovek kojeg smatramo majstorom propagande, spin doktorom. A sad, odjednom, autogol za autogolom.

Mene je iznenadila nesposobnost vlasti da reaguje na ono što se dešava. I to jeste velika razlika u odnosu na ono kako su oni do sada kontrolisali javni život. Čini mi se da je to tako jer su dozvolili da ih emocije vode. Kod njih vidimo mnogo nekontrolisane ljutnje. Ti potezi su toliko brzopleti i nepromišljeni da se postavlja pitanje jesu li usaglašeni sa savetima koje dobijaju od svojih eksperata za PR. Mislim da nisu usaglašeni, ali pretpostavljam i da naš predsednik sve ovo shvata vrlo lično. Zato misli da je potrebno i da lično donosi odluke o tome kako će se reagovati. Ne mogu da verujem da će to dovesti do konstruktivnog ishoda.

I evo, upravo dok mi razgovaramo u vašem kabinetu, čujemo studente koji se vraćaju sa dvadesetčetvoročasovne blokade Autokomande. Šta su nam studenti pokazali u ponedeljak?

Prvo, pokazali su dostojanstvenost u svom protestu, da se ne plaše, ali i da su spremni da idu do kraja. Ja verujem da će ovo što se u noći između ponedeljka i utorka desilo u Novom Sadu biti motiv da se nastavi, jer svaki napad na studente i studentkinje samo daje sve veću snagu protestima. Ne ispunjava se ključni i prvi zahtev – da se procesuiraju oni koji studente napadaju se. Naprotiv, zaoštrava se situacija, sve je više onih koje treba procesuirati.

foto: marija janković

Blokada Autokomande je bila zaista spektakularna i mislim da je to nešto što će obići svet. Takođe ono što je vrlo bitno: sada je jasno da studenti otvaraju vrata svojih protesta celokupnom građanstvu i da su vrlo svesni toga da samo zajedno možemo da napravimo određene promene u društvu i da se napravi pritisak na sistem da do te promene dođe.

Studenti su bili vrlo jasni o tome šta i kako. Sad je na nama da nastavimo i omogućimo da se to što su studenti započeli iznese, da zajedno s njima iznesemo to do kraja. Dakle, kako god bilo, uvek se vraćamo na to da je sve do nas.

I s obzirom na to da je sve do nas, u istom danu smo čuli osudu protesta i od Ričarda Grenela i od Marije Zaharove. Da li nam to pokazuje da je ovo autentično naš, samonikli protest, uprkos tome što vlast tvrdi da je finansiran sa Zapada, a studenti–redari uporno insistiraju da se sklone i ruske i EU zastave. Je li uopšte bitno gde su ovi protesti u ideološkom smislu?

Ovo nisu ideološki protesti. Ovo su zaista protesti koji govore o sistemu i o tome da pravna država mora početi da funkcioniše. Studenti ne traže ništa što je izvan zakona i Ustava ove zemlje. U tom smislu nema nikakvog ideloškog aspekta, a izjave gospodina Grenela i gospođe Zaharove upravo pobijaju sve tvrdnje vlasti da je ovo nekako uvezeno sa strane. Ovo nije ničije osim naše, u tome i jeste posebna vrednost onoga što se dešava. Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na takve izjave. Sigurno je i da će biti predstavnika drugih zemalja, ali oni imaju svoj interes i zastupaju ga kroz izjave koje daju. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život. Mi znamo šta nam valja činiti i treba toga da se držimo.

Protesti će nekako morati da se završe. Nezahvalno je pitati za bilo kakva predviđanja. Međutim, verujete li u studente da su u stanju da smisle dobru izlaznu strategiju kada za to dođe trenutak?

Naravno da o izlaznoj strategiji razmišljaju mnogi. I to je prirodno, jer je u početku bilo straha da studenti možda neće imati snage da duže iznesu proteste. Ali mi smo videli snagu studenata i njihovu upornost, koja je, to moramo da kažemo, podsticana time što se događaju incidenti i fizički napadi na njih. Toj upornosti doprinelo je i, najblaže rečeno, nekorektno ponašanje vlasti i pristalica vlasti. To ih je osnažilo, a osnažila ih je i masovna podrška građana. Sada imaju kontinuitet i nameru da se nastavi. Ono što verujem da svi žele, a studenti pogotovo, jeste da sistem proradi. Zato verujem da je izlazno rešenje koje traže vezano za zakonite mehanizme. To znači da niko ovde ne govori ni o kakvom nasilnom svrgavanju sa vlasti niti o bilo kakvom drugom nelegalnom pristupu. Zapravo takve pristupe pothranjuje samo vlast, kroz sopstvene činove nasilja primenjuje takvo rešenje.

Što se studenata i građana tiče, znam da će se sve raditi u okviru zakona. Nažalost, ne mogu da očekujem da će se tako ponašati i vlast – plašim se da će pokušati da zloupotrebi zakone i propise, kao što je to do sada već činila. Pokušaće bilo kroz onaj lažni referendum, bilo kroz pozivanje na izbore pod nepromenjenim izbornim uslovima ili možda čak i posezanjem za vanrednim stanjem. Ali mislim da su to sve represivni načini koji mogu samo da pogoršaju postojeću situaciju.

Dakle, poziv na izbore pod ovakvim izbornim uslovima smatrate merom iz korpusa represivnih metoda? Vučić je do sada, kad god naiđe kriza, uvek posezao za izborima. A jasno je kao dan da je sada jako važno odoleti pozivu na izbore. Ako to uradi, pogotovo sad, posle Vučevićeve ostavke, šta se dešava dalje?

Ostavka premijera ne znači nužno izbore. Ako ima tako snažnu većinu, Vučić može da rotira igrače kao šahovske figure, pošto je on, je li, veliki šahista. Ali zaista smatram da mi imamo na delu zloupotrebu izbora radi održavanja na vlasti. To jeste represivno, tu nema dileme. Ako je predsednik ubeđen u popularnost i legitimnost svoje stranke, onda nema nikakvog problema da se održe fer, transparentni i slobodni izbori. Ali on mora da poseže za raznim represivnim merama i marifetlucima. Zato je jasno da on ne veruje da ima većinu i da hoće da zloupotrebi zakon.

Svako ko želi da otvori svoj um i sagleda šta se ovde dešava vrlo jasno vidi da imamo partiju koja nije spremna da preda vlast. Svaki član vlade se zaklinje da će poštovati zakone i Ustav, a sve što mi ovde vidimo jeste da svi ti službenici aktivno krše zakone naše zemlje.

Dakle, ako govorimo o nekom patriotizmu, kad stavimo njih na jednu stranu i ono što studenti čine na drugu, jasno je da su studenti na strani ove zemlje i njenih zakona. Opet kažem, toliko je jasno dokle smo došli da verujem da samo velikim i masovnim odzivom na ulicama možemo da isteramo stvari do kraja. To će dovesti onda do adekvatnog ishoda, ne ulazići u tehničke aspekte izlazne strategije studentskih protesta.