Silovanje je zločin koji je najteže dokazati. Pojedine procene kažu da na jedan prijavljeni dolazi čak 15 do 20 neprijavljenih seksualnih napada. Procedura prijavljivanja i dokazivanja za žrtve je već sama po sebi mučna i traumatična, a čitava stvar postaje još užasnija ako se slučaja dokopaju mediji, što je ovdašnja javnost samo tokom ove godine imala prilike da vidi nekoliko puta. Za to vreme, uprkos naporima nevladinih organizacija da rade na edukaciji, događa se da žrtve ponekad i ne znaju kome da prijave napad, kao što je bio slučaj sa ženom koja je pred kraj prošle godine silovana u Borči dok se vraćala sa posla.
Kada govorimo o tome kome i kako prijaviti seksualni napad, to je moguće učiniti bilo pozivom na broj 192 ili odlaskom u najbližu policijsku stanicu. Inspektor Odeljenja za suzbijanje seksualnih delikata Policijske uprave Beograd Siniša Tomić, kaže za „Vreme“ da se na teritoriji Beograda napad može prijaviti bilo kojoj policijskoj stanici, ili u samom sedištu Policijske uprave, u Bulevaru Despota Stefana (bivša 29. novembra). „Procedura je sledeća: ako stranka prijavi ovo krivično delo na teritoriji neke od beogradskih opština, na opštini gde živi ili na kojoj se delo dogodilo, kolege iz te policijske stanice su dužne da o krivičnom delu bez odlaganja obaveste kolege u uviđajnom odeljenju“, kaže Tomić: „Onda se kolege dogovaraju o prevozu žrtve, našim kolima ili na neki drugi način, do Urgentnog centra, ako je osoba povređena. Ako nema povreda, žrtva se dovozi u Policijsku upravu.“
Tomić dalje objašnjava da su policajci iz uviđajnog, takozvanog osmog odeljenja dužni da obaveste dežurnog u Odeljenju za suzbijanje seksualnih delikata, koji se odmah uključuju u slučaj: „Prisustvujemo razgovoru sa žrtvom, aktivno učestvujemo u njemu i u samom razgovoru dolazimo do osnovnih podataka, kad se desilo, šta se desilo, da li ima potrebe za pružanjem lekarske pomoći…“
PREGLED: Kada je reč o medicinskom forenzičkom pregledu, treba napomenuti da je on vrlo specifičan, da ga obavlja nekoliko lekara-specijalista i da se radi po strogim procedurama, kako bi nalazi bili validni na sudu. Kada je reč o Beogradu, obavlja se na Ginekološko-akušerskoj klinici (GAK) u Višegradskoj, a ako je reč o deci i maloletnicima, na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu. Ipak, Tomić kaže da se velika većina pregleda obavlja na GAK-u, jer ova klinika ima dvadesetčetvoročasovna dežurstva. „S njima imamo i dogovor da se veštačenja i kompletni pregledi bitni za ovo delo rade tamo.“
Međutim, pre nego što do samog pregleda dođe, potreban je nalog nadležnog tužioca i istražnog sudije, opet kako bi kasnije bio prihvaćen kao dokaz na sudu. Ovde dolazimo do prve začkoljice sa kojom se susreće žrtva seksualnog napada, jer na nalog tužioca treba čekati, a prva, nagonska reakcija napadnute žene je da se istušira i tako, nehotice, ukloni dokaze napada. Tomić kaže da je prvo pitanje koje se postavlja žrtvi kada se delo dogodilo i da li je odbacila garderobu koju je nosila. „Vrlo često žrtve odeću bace ili je operu, naravno, zbog osećaja gađenja i to je sasvim normalna i, na kraju krajeva, spontana reakcija, jer žrtve ne znaju policijske i pravne procedure. Zato je jako bitna edukacija koja može da ide kroz medije i da dâ dobar rezultat kad su ovakva dela i otkrivanje počinioca u pitanju.“
Ako je utvrđeno da žrtva nije uništila odeću, da se nije tuširala ili kupala, na forenzički pregled se čeka nekoliko sati. „Sve zavisi od toga koliko je udaljena od nas, jer ako se delo dogodilo u Lazarevcu, naravno da će procedure trajati duže, ali, ako je ovde blizu, to će biti kraće. Nažalost, čitava procedura je bolna, psihički je traumatična za žrtve, ali u cilju istrage neophodno je postaviti mnoga pitanja i zalaziti u intimne detalje, jer bez njih ne možemo da sprovedemo sve radnje do kraja.“ Još jedna otežavajuća okolnost za žrtvu je, ako se pregled obavlja preko dana, gužva na GAK-u, čekanje na red, prednost koju imaju trudnice…
Nekada je postojala mogućnost da se ovi pregledi obavljaju na Institutu za sudsku medicinu, gde su, prema Tomićevim rečima, uslovi bili mnogo humaniji za žrtvu: „Mnogo je humanije kada je žrtva u posebnoj prostoriji u kojoj lekar s njom obavlja razgovor, a onda se na tom istom mestu obavi i pregled, izolovana je i nije izložena gužvi.“ Nažalost, Institut za sudsku medicinu nema dežurstva 24 časa i nema lekara koji će tamo biti stalno, pa je zbog ušteda i troškova pregleda ova praksa prebačena na GAK.
Takođe, to je važno napomenuti, žrtve silovanja mogu da se jave odmah u bilo koju zdravstvenu ustanovu, koja potom obaveštava policiju, izdaje se nalog za pregled, koji se potom obavlja, ali Tomić naglašava da to ne ubrzava proceduru, jer je opet, pre pregleda, neophodno da policija sa žrtvom obavi razgovor i dobije nalog od tužioca i istražnog sudije.
U situacijama u kojima je napadnuta žena teško povređena, policija je prvo odvodi u Urgentni centar gde će biti zdravstveno zbrinuta, a potom se obavlja preliminarni razgovor, žrtva se transportuje na GAK na forenzički pregled, a onda vraća u Urgentni centar.
DOKAZIVANJE: Žrtve slučaj često prijavljuju tek nakon deset i više dana, kada forenzički pregled više ne može da dâ željene rezultate. „Ja sam radio na mnogim drugim deliktima i mogu odgovorno da kažem da je ovo krivično delo najteže dokazati“, kaže inspektor Siniša Tomić: „Poslednjih godina, otkako radimo veštačenje tragova putem DNK analiza, za nijansu je lakše, jer ranije to nije bilo moguće, pa se dokazivanje svodilo na izjavu oštećene. Jedino što smo od dokaznog materijala imali bile su eventualne povrede dokumentovane pregledom i prepoznavanja koja su vršena.“
Tomić ističe da je od velikog značaja za rad na suzbijanju seksualnih delikata i to što je pooštrena kaznena politika, čime su višestruki povratnici i serijski silovatelji na duži rok sklonjeni. Ali, ističe on, novih počinilaca uvek ima.
Užas i kompleksnost čitave tematike u vezi sa krivičnim delom silovanja, veća je utoliko što je ovo delo lakše dokazati ako je učinjeno na svirepiji način. Tomić kaže da se vrlo često ovo delo vrši uz ozbiljnu pretnju: „Zapravo, retko imamo situacije u kojima žrtva dobije neke vidljive batine. Čak ni sam čin silovanja ne može uvek da se uoči pregledom, ako je žrtva pre toga imala seksualni odnos ili je u određenom fizičkom stanju.“
Međutim, on naglašava da, bez obzira na to da li tragova nasilja ima ili nema, jako je važno da se delo odmah prijavi, jer će čak i samo iskaz žrtve na sudu time biti verodostojniji: „Kada se ne prijavi odmah, na sudu to izgleda tako što žrtva mora da objašnjava sudiji zašto je naknadno prijavila i onda se više bavimo time zašto je prijava naknadno stigla, a ne kako se dogodio zločin. Ako se odmah prijavi, iako nema vidljivih tragova nasilja, ili se radi o pokušaju silovanja ili nedozvoljenoj polnoj radnji, gde nema penetracije i nema postupka dokazivanja, onda se radi o situaciji ‘reč na reč’ i to je ono zbog čega je ovo delo najteže za dokazivanje. Ali, ne treba odustati. To što nemamo fizičke tragove, ne znači da je nedokazivo. Dakle, suština je: prijaviti bez odlaganja.“
DODATNA TRAUMA: Dodatna traumatizacija žrtve tokom istražnog i sudskog postupka nešto je o čemu se često govori i što je, nažalost, teško izbeći. U manjim gradovima situacija je nešto humanija, jer postoji jedna policijska stanica i žrtve najčešće znaju sa kim će razgovarati. U većim gradovima, gde se delo može prijaviti na više mesta, dolazi do komplikacija koje za žrtvu mogu da budu dodatna trauma: „Dok žrtva ne dođe do nas, ona ne razgovara sa ljudima koji su obučeni za razgovor sa žrtvama silovanja“, kaže Tomić: „Mi smo pokušali, i dobrim delom uspeli, da kolegama u policijskim stanicama skrenemo pažnju na to da, kada neko dođe i prijavi silovanje, oni dalje ne ispituju tu žrtvu, nego da odmah zovu kolege iz Osmog odeljenja, a oni onda nas i da mi budemo prvi koji će ostvariti kontakt sa žrtvom.“
Međutim, u praksi je stvar drugačija. Naime, da bi žrtva uopšte prijavila zločin, ona u policijskoj stanici mora da kaže šta se dogodilo. Potom istu stvar mora da ponovi inspektorima uviđajnog odeljenja. Tek na kraju s njom razgovaraju inspektori za suzbijanje seksualnih delikata, koji su najobučeniji za to, a žrtva je već psihološki iznurena, jer treći put mora da ponavlja iste stvari. „Ima žrtava koje nisu voljne ni s nama da pričaju otvoreno, a kamoli sa policajcem u uniformi ili bilo kim drugim. To su vrlo intimne stvari i žrtve se teško otvaraju“, kaže Tomić.
Ipak, on ističe da Odeljenje za suzbijanje seksualnih delikata ima uigran tim: „Tačno znamo ko će razgovarati sa žrtvom ako je u pitanju starija ženska osoba, ko ako je u pitanju dete, a ko ako je, na primer, žrtva muškarac. Imamo razne profile ljudi u odseku i uvek vodimo računa ko razgovara sa žrtvom.“
Tomić kaže i da je u ovom odeljenju praksa takva da nastoje da već tokom prvog kontakta sa žrtvom iscrpe sve važne podatke i detalje, kako bi ona što pre mogla da uđe u proces oporavka: „Ako imamo DNK tragove, nije neophodno da je povlačimo dalje, da daje opis ili da ide na prepoznavanje. Takođe, događa se da žrtva ne želi dalje, od sramote ili traume, da učestvuje u postupku. Njena izjava i lekarski nalazi se evidentiraju i ona više ne mora u tome da učestvuje, jer se ovo delo goni po službenoj dužnosti.“
Nažalost, u nekim situacijama mediji mnogo odmažu istrazi, jer objavljuju neproverene ili netačne informacije: „Događa se da čak i pre nego što žrtva ovde dođe na ozbiljan razgovor, mediji već objave nešto, a mi žrtvi moramo da objašnjavamo da nismo dali te podatke i da oni nisu tačni“, kaže Tomić.
Policija, kada je reč o suzbijanju seksualnih delikata, ima razvijenu saradnju sa nevladinim sektorom. Prema Tomićevim rečima, ta saradnja je dvosmerna, bilo da zahvaljujući nevladinim organizacijama neki slučajevi budu prijavljeni, bilo da policija sa organizacijom uspostavlja kontakt zbog resocijalizacije i psihološke pomoći žrtvi: „Upućujemo žrtve da se jave bilo nevladinim organizacijama, psiholozima, centrima za socijalni rad, Viktimološkom društvu. Koliko god možemo, trudimo se da žrtvama pomognemo, bez obzira na to da li je delo izvršeno ranije ili je tek prijavljeno. Naravno da bi ta saradnja trebalo da bude bolja, ne samo između policije i nevladinih organizacija, nego pre svega između policije i lekara koji vrše preglede, jer i tu ima raznih situacija. Ono što je u našoj moći, što čak i ličnim poznanstvima i zalaganjem možemo, to činimo.“
Na kraju, treba napomenuti da ionako sumorna priča o dokazivanju silovanja ima još jednu tamnu stranu – lažno prijavljivanje. „Imamo taktike koje koristimo prilikom razgovora, preko kojih možemo doći do saznanja da li neko ima pobude da lažno prijavi delo i da lažno prijavljuje lice“, kaže Tomić. „Međutim, kada neko dođe i prijavi silovanje, mi ga uvek posmatramo kao žrtvu, iako kasnije tokom razgovora može da se ispostavi da je prijava lažna. Ne smemo da reagujemo ishitreno, izjavu te osobe moramo uzeti u obzir, ali, naravno, moramo je upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja, da je to krivično delo. Uglavnom pustimo lice da ispriča svoju priču i kasnije proveravamo verodostojnost izjave. Način na koji to radimo je: lekarski pregled, uzimanje bioloških tragova i DNK analiza, uz odobrenje tužioca uzimaju se telefonski listinzi, i ono što je najvažnije – uzimaju se izjave ljudi bliskih licu koje je prijavilo krivično delo i koji možda imaju saznanja o kretanju lica koje je podnelo prijavu i lica koje je prijavljeno. Onda se sklapaju kockice i tako dolazimo do jasnije situacije.“
Međutim, Tomić naglašava da je kod sumnje na lažnu prijavu potreban ogroman oprez istražnih organa, jer, i kada se silovanje zaista dogodi, žrtve ga prijavljuju naknadno, kada povrede već zacele i nema više nikakvih tragova: „Žrtvi je tada jako teško objasniti da nismo svemogući i da ne možemo da dokažemo to krivično delo, i to je vrlo bolno i traumatično, kada ništa ne može da se uradi.“
