Zločin koji se isplatio

Devedesete godine prošlog veka, kada je Srbijom vladao Slobodan Milošević, ostaće upamćene kao vreme zločina sa blagoslovom države. Dok su u Bosni i Hrvatskoj paravojne jedinice pod patronatom Resora državne bezbednosti sejale smrt, u formalno mirnodopskoj Srbiji su, pod dirigentskom palicom iste službe, padale glave u mafijaškim obračunima. Eksplozija u fabrici „Grmeč“ u Zemunu, u kojoj je 23. juna 1995. godine poginulo jedanaestoro ljudi ne spada ni u jednu od te dve kategorije, ali jasno ocrtava kriminalnu prirodu režima i nekažnjivost onih koji su u tom zločinu učestvovali.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je 12. juna ove godine presudu u korist Mihajla Mučibabića, oca jednog od poginulih u eksploziji, koji je tužio državu Srbiju zato što je propustila da sprovede blagovremenu i temeljnu istragu o ovom slučaju, i dosudio odštetu od 12.000 evra. Mučibabić, nažalost, nije dočekao strazburšku pravdu – umro je nekoliko meseci pre presude. Većina odgovornih za smrt inženjera Vojislava Mučibabića i još desetorice radnika „Grmeča“ ne samo da su živi i zdravi, nego im, kao što ćemo videti, odlično ide, a neki se ne ustežu da preko medija dele lekcije i za zločin okrivljuju poginulog inženjera i kritikuju njegovog oca, koji je do poslednjeg daha tražio pravdu za svog sina.

Krenimo redom: eksplozija koja je te junske večeri zatresla Zemun i raznela jednu od proizvodnih hala „Grmeča“ od početka je bila obavijena velom tajne. Da nije reč o običnoj nesreći bilo je jasno ne samo po tome što je mesto tragedije odmah bilo blokirano jakim policijskim snagama (čak ni istražnom sudiji nekoliko sati nije bilo dozvoljeno da priđe), već i zato što su među prvima u „Grmeč“ došli tadašnji načelnik DB-a Jovica Stanišić u pratnji neizbežnog Franka Simatovića. Sem toga, u „Grmeču“ tada nije trebalo da bude ništa eksplozivno: pogon koji je odleteo u vazduh služio je za proizvodnju podnih pločica. I dok je vlast na sve načine pokušavala da zataška šta je to puklo i zašto, u javnosti su se množile spekulacije da je reč o nekakvom tajnom oružju donesenom iz Bosne („Naša Borba“) ili čak o pokušaju proizvodnje atomske bombe (NIN).

I dok je zvanična istraga tapkala u mraku, „Vreme“ je u seriji tekstova otkrilo šta se zaista dogodilo: Državna bezbednost je, po direktnom naređenju Stanišića, a pod rukovodstvom njegovog pomoćnika Radoslava Lukića, pokušala, sasvim mimo zakona, da u „Grmeču“ pokrene proizvodnju kompozitnog raketnog goriva radi izvoza u Libiju, koja je u to vreme, kao i Srbija, bila pod međunarodnim sankcijama. Izvoz je trebalo da ide preko privatne firme „JPL sistems“, čiji su vlasnici bili Radislav Čobanin i Branislav Jojić. „Grmeč“ je odabran jer je jedini u Srbiji (osim vojske) posedovao dvovaljak, mašinu koja žitku eksplozivnu smesu pretvara u konačan proizvod koji je nalik plastičnoj foliji. Kako se ideja zasnivala upravo na tome da se vojska, tj. namenska industrija koja je jedina ovlašćena za proizvodnju ovakvih materijala, u ovom unosnom poslu zaobiđe, angažovani su civilni stručnjaci, uključujući Mučibabića, koji je bio stručnjak za polimere, ali nije imao nikakva iskustva sa eksplozivima. Lukić, poznat i kao „Drug Lule“, angažovanim inžinjerima i radnicima rekao je da je reč o poslu od vitalnog nacionalnog interesa, od koga zavisi ishod rata u Bosni, jer je tamošnjim Srbima ponestalo raketnog goriva, što je bila čista laž. Proizvodnja je trebalo da se obavlja van radnog vremena, u strogoj tajnosti, ali već prilikom prvog pokušaja, smeša („premiks“) u kojoj je glavna supstanca bila izuzetno nestabilni amonijum-perhlorat je eksplodirala. Treba reći još i to da ni „Grmeč“ ni „JPL sistems“ nisu bili registrovani za proizvodnju eksplozivnih materija i da pogon u „Grmeču“ nije ispunjavao nijedan od niza bezbednosnih kriterijuma za tu vrstu delatnosti.

TUŽILAC OD POVERENJA: Istraga o ovom osetljivom predmetu poverena je tadašnjem zameniku okružnog javnog tužioca u Beogradu Vladimiru Vukčeviću, koji je kasnije postao specijalni tužilac za ratne zločine. Vukčević je očigledno opravdao ukazano poverenje jer tokom prvih šest meseci nije preduzeo nikakvu radnju, a prve svedoke je saslušao tri godine nakon eksplozije. U jednom od zapisnika iz istrage, čiji faksimil objavljujemo, sugerisao je istražnom sudiji da od DB-a zatraži mišljenje da se plan za proizvodnju goriva proglasi za državnu tajnu „s obzirom da se država u to vreme nalazila u ratnom okruženju“. Tim je faktički učinio ključne dokaze nedostupnim sudu i de facto pomogao Stanišiću i Lukiću, ali i JPL-u, da se oslobode odgovornosti. I zaista, istražni sudija je 9. juna 2000, na Vukčevićevu inicijativu, izuzeo zapisnike sa saslušanja Stanišića i Lukića iz predmeta i zapečatio ih kao državnu tajnu (oznaka tajnosti važi i danas). Tri dana kasnije, Vukčević je odustao od gonjenja i podizanja optužnice, a Mučibabić i nekolicina članova porodica drugih nastradalih su osumnjičene za eksploziju tužili kao privatna lica. To suđenje je završeno 3. oktobra 2000. (obratite pažnju na datum) skandaloznom presudom sudije Živote Đoinčevića koja je glasila da je „posao rađen na osnovu odluke na nivou Predsednika Republike i načelnika DB“, pa stoga niko ne treba da odgovara.

Viši sud je u decembru 2000, nakon petooktobarskih promena, oborio Đoinčevićevu presudu povodom „Grmeča“ i naložio ponovno suđenje. Taj se predmet vukao trinaest godina i završen je presudom da za eksploziju niko nije odgovoran, jer se „ne može sa sigurnošću utvrditi šta je uzrok paljenja premiksa u dvovaljku“. Sud je bio presudio da nema dokaza da su Radislav Čobanin, direktor JPL-a, kao ni Rajko Unčanin, direktor „Grmeča“, bili svesni rizika koji nosi proizvodnja raketnog goriva u fabrici koja nije predviđena za to. Apelacioni sud je 28. marta 2014. ovu presudu potvrdio.

U međuvremenu, avgusta 2007, videvši da u Srbiji neće doći do pravde, Mihajlo Mučibabić je podneo tužbu sudu u Strazburu, tvrdeći da su njegovom sinu prekršena prava iz tačke 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život), jer država nije sprovela efektivnu istragu o njegovoj pogibiji. Presudom od 12. jula ove godine, sud u Strazburu je presudio da „nedostatak prilježnosti istražnih organa budi sumnju u to da su radili u dobroj veri“, te da istraga nije bila ni temeljna ni pravovremena, i naložio da se Mučibabiću isplati odšteta.

Nakon što je ova presuda objavljena, a priča o „Grmeču“ se ponovo aktivirala u medijima, javnosti se obratio i netom penzionisani Vučković, razljućen komentarima o svojoj ulozi u tom slučaju. On je gostujući na Televiziji N1 prošle nedelje za eksploziju okrivio – pokojnog Mučibabića (sina) za koga je rekao da je, kao i cela ekipa, „znao šta radi i bio svestan rizika“. „Ružno je da kažem, pošto je čovek mrtav“, rekao je Vukčević i nastavio da okrivljuje inženjera („Upravo on je kriv“, ponovio je nekoliko puta). Nije propustio da omalovaži ni oca, za koga je rekao da je „sve vreme pokušavao da dokaže da je za eksploziju kriv neko drugi, a ne njegov sin“ i da nije hteo da primi (mizernu) novčanu nadoknadu od države („Sam je odbio to“). Vukčević je negirao je da je opstruirao istragu i pokušao da omalovaži presudu iz Strazbura („Taj sud uopšte nije ulazio u meritum, nego je samo dosudio odštetu zato što je dugo trajalo“). O ulozi DB-a nije hteo da govori, pozivajući se na državnu tajnu, ali je rekao da je DB „strogo vodio računa da se nešto ovako ne dogodi“.

GDE SU, ŠTA RADE: Dvadeset i jednu godinu nakon eksplozije, tužilac Vukčević, kao što smo rekli, uživa u zasluženoj penziji. Sudija Đoinčević, koji je doneo prvostepenu presudu, 2003. godine je tokom akcije „Sablja“ uhapšen pod optužbom da je dobijao novac od Zemunskog klana, kao i neovlašćenog držanja tri pištolja. Kasnije je oslobođen zbog nedostatka dokaza u prvom slučaju, dok je u drugom prvostepeno osuđen, ali je viši sud naložio ponovno suđenje, pa je slučaj na kraju zastareo. U međuvremenu je i on otišao u penziju.

Rajko Unčanin je napustio „Grmeč“, ali je kasnije postao predsednik Skupštine akcionara „Galenike“. U međuvremenu je pretrčao iz Socijalističke partije Srbije (gde je bio potpredsednik) u Srpsku naprednu stranku i postao savetnik kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a sem toga predaje ekonomiju na Megatrendu.

Radislav Čobanin i Branislav Jojić su nakon JPL-a nastavili da se bave proizvodnjom i prodajom raketnog goriva, s tim što su firme koje su osnivali često menjale imena. Vlasti SRJ su 2002. godine obaveštene od strane Sjedinjenih Američkih Država da su njih dvojica uključeni u ilegalan izvoz za potrebe raketnog programa Iraka i Libije, ali koliko je poznato, nisu snosili nikakve posledice. Nisu snosili posledice ni 2008, kada je u njihovoj novoj firmi „EdelPRO“ u Bubanj Potoku ponovo eksplodiralo raketno gorivo (jedan mrtav, tri teško povređena). U međuvremenu su dobar deo svojih poslova legalizovali, pa sada razvijaju srpske krstareće rakete za „Jugoimport“. Čobanin, sem toga, ima veliku farmu u Vojvodini i često u medijima promoviše povratak selu i zdravom životu. „Radislav Čobanin je primer kako se u zemlji Srbiji mnogo toga može postići i steći poštenim radom“, rečeno je u nedavnom prilogu RTS-a.

Nakon što su u prvom stepenu oslobođeni, Jovica Stanišić i Franko Simatović u Beogradu čekaju obnovljeno suđenje za ratne zločine pred Haškim tribunalom, koje treba da počne u februaru 2017.

Stanišićev nekadašnji pomoćnik Radoslav Lukić Lule se nakon penzionisanja zaposlio kao šef obezbeđenja jedne velike zapadne firme. Pre šest godina je pronađen mrtav na klupi u Košutnjaku, sa prostrelnom ranom u glavi i „škorpionom“ u ruci. Istraga je utvrdila da je reč o samoubistvu.