Život pored drugih

Republika Srbija je u proteklih sedamnaest godina preživela raspad tri federacije i de facto, iako još ne i de jure, otcepljenje jedne od svojih pokrajina. Nakon svakog od ovih događaja dolazilo je do promene u dužini njene granice i broja pograničnih opština. Danas se pogranične opštine dele na stare i nove. Iako imaju mnogo posebnosti, one dele i niz sličnosti, uključujući i zavisnost od odnosa sa prekograničnim susedima, mogućnost da sa njima grade zajedničku budućnost u okviru projekata koje sponzoriše Evropska unija, problematiku međuetničkog suživota i podložnost svojevrsnom tipu prekograničnog kriminala.

Nove pogranične opštine su one koje to nisu bile pre raspada bivše Jugoslavije. S promenom u statusu nastupila je i promena u životu ovih zajednica. U nekima od njih pojava međunarodnih granica prouzrokovala je drastične posledice po lokalnu ekonomiju i stanovništvo.

Opština Lebane se nalazi na magistralnom putu Leskovac–Priština. Njena ekonomija je zasnovana na uzgoju jagoda, pečuraka i ranog povrća, lakoj metalnoj i tekstilnoj industriji i uslužnom sektoru za potrebe korisnika magistralnog puta.

Otkad je Kosovo postalo protektorat Ujedinjenih nacija, Lebane je postalo najsiromašnija opština u Srbiji. „Više niko ne prolazi ovim putem“, kaže opštinski menadžer Mile Stanojević. „Nekad su Albanci dolazili kamionima i kupovali robu od seljaka. Danas, odande ka ovamo, vrlo retko ko dolazi.“ Između Lebana i Kosovske Kamenice nalazi se tampon zona od dva kilometra. Jednu stranu obezbeđuju snage vojske i policije Srbije, a drugu snage KFOR-a. Da biste prešli iz jedne opštine u drugu potrebna vam je posebna dozvola a, u slučaju ulaska u Kosovo, i pratnja KFOR-a.

PO ŠUMAMA I GORAMA: Prelasci se ipak događaju. U predelu Velje glave, najisturenijeg dela ka Kosovu, tokom proteklih sedam godina posečene su sve šume. Pošto se oblast nalazi u tampon zoni, šumokradice deluju nesputano. „Oni jednostavno dođu, poseku i odvuku“, kaže Mile Stanojević, „i ti ne smeš da reaguješ“.

Iako smatra da je teško zamisliti povratak na pređašnje stanje, menadžer opštine se nada boljim prekograničnim odnosima. „Narod je ovde vredan i hoće da radi, samo što nema sigurnost u obliku plasmana robe.“ Od 24.918 stanovnika, 5887 je nezaposleno, a jedan veliki deo stanovništva je emigrirao.

Još jedna opština koja je odskora postala pogranična je Tutin. Smeštena između Kosova i Crne Gore, ona je odnedavno dobila međunarodnu granicu sa oba ova entiteta. Za razliku od Lebana, Tutin nije doživeo velike ekonomske i društvene promene. Trgovina sa Kosovom i Crnom Gorom je opstala, što zbog nacionalne strukture prekograničnih opština, što zbog dobrosusedskih odnosa Srbije i Crne Gore. Najzaslužniji za trgovinu su privatni preduzetnici, od kojih mnogi poseduju firme sa obe strane granice. U Crnu Goru i Kosovo Tutin izvozi nameštaj i poljoprivredne proizvode, a promet ljudi i robe će sigurno pospešiti i četiri miliona evra koje je preko Nacionalnog investicionog plana (NIP) Republika Srbija uložila u lokalnu putnu infrastrukturu.

Međutim, magistralni putevi Rožaje–Novi Pazar i Kosovska Mitrovica–Novi Pazar ne služe samo za plasman tapaciranog nameštaja i prehrambenih proizvoda. Koriste se i za krijumčarenje ljudi i narkotika. Opštinskim vlastima u Tutinu ova stvar je poznata, ali oni o njoj nemaju detaljnijih informacija.

Za razliku od Lebana, u Tutinu granice igraju kohezivnu ulogu. Otkad su se Srbija i Crna Gora razišle sredinom prošle godine, opštinama sa obe strane granice postali su dostupni mnogobrojni međunarodni fondovi za prekograničnu saradnju. U svetlu ove novine, danas se u opštinskoj upravi odigravaju užurbane pripreme za niz projekata iz ove oblasti.

Jedan od najinteresantnijih je predlog projekta za razvoj zajedničkog postrojenja za preradu glotine. Reč je o nusproizvodu malih postrojenja za preradu drveta koja se nalaze sa obe strane reke Ibar duž njenog toka kroz opštine Rožaje (Crna Gora), Tutin i Zubin Potok (Kosovo). „Ideja je“, kako objašnjava pomoćnik predsednika opštine Salih Hot, „da se taj otpad drveta na posebno mesto deponuje i potom da se spakuje i presuje u materijal za ogrev.“

SARADNJA: Za razliku od novih, stare pogranične opštine užurbano rade na izgradnji prekogranične saradnje na granicama na kojima te saradnje skoro da nije ni bilo. U pravcu prema Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji saradnja je bila zamrznuta od 1948. do 2000. U početku, razlog za to je bio sukob Komunističke partije Jugoslavije i Kominterne, zbog kojeg je Federativna Narodna Republika Jugoslavija bila ekskomunicirana iz Istočnog bloka. Kasnije je to bio sukob rukovodstva Srbije i međunarodne zajednice, zbog koga su Saveznoj Republici Jugoslaviji zavedene međunarodne sankcije.

U izgradnji novih prekograničnih veza ključnu ulogu igraju međunarodni akteri i ministarstva Republike Srbije. S međunarodne strane najistaknutija je Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj, dok je s naše strane to Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. U proteklih godinu dana ove dve organizacije su zajedno otvorile tri programa prekogranične saradnje sa Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom, a u planu za sledeću godinu su i programi sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom.

Reč je o „Susedskim programima“ koji su oformljeni s ciljem da stabilizuju spoljašnju granicu EU-a kroz uspostavljanje ekonomske, društvene i kulturne prekogranične saradnje. Oni su namenjeni zemljama koje su u procesu pristupanja EU-u i zemljama kandidatima i članicama EU-a. Kod nas, susedske programe finansira Evropska unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, a koordinira ih Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ispred Ministarstva, projektima rukovodi pomoćnik ministra Gordana Lazarević.

Programi su otvoreni za Srbiju posle samita u Solunu 2003. „Zemlje koje su odskora članice EU-a imaju kapacitet da sprovedu sve neophodne strukturne reforme“, objašnjava Gordana Lazarević. „Ukoliko se ta pomoć ne bi prelila i preko granice, došlo bi do stvaranja nove gvozdene zavese koja bi razdvajala bogatije i razvijene zemlje od onih koje nisu članice EU-a i imaju mnogo manje sredstava za razvoj.“

Danka Bogetić, projektni menadžer za lokalnu i novosusedsku inicijativu pri Evropskoj agenciji za rekonstrukciju, sumirajući svoja dosadašnja iskustva sa susedskim programima otkriva da su u agenciji očekivali da će sve ići mnogo teže i da su postojale sumnje da projekti neće moći da prođu strogu kontrolu i kriterijume. U prvom pozivu za program sa Mađarskom, prijavljeno je čak 120 projekata, od kojih je primljeno 17. U drugom pozivu, broj je pao na 118, od kojih je primljeno 18. Razlozi za mali broj primljenih projekata nisu bili kvalitativni, već finansijski. Za svaku granicu je bio namenjen budžet od samo dva miliona evra. Danka Bogetić smatra da je odziv bio izuzetan i da je Srbija dokazala da ima neophodne kapacitete da sprovodi i predvodi susedske programe, pri čemu je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom veoma doprinelo njihovoj institucionalnoj organizaciji.

PROJEKTI: „Ministarstvo je otvorilo lokalne kancelarije u Subotici, Vršcu i Nišu, gde ljudi koji su kod nas obučeni savetuju ljude iz tih regiona kako da pripreme projekte, organizuju susrete sa partnerima i ispune sve ostale obaveze koje im programi nalažu“, ističe Gordana Lazarević.

„Opština Vršac je realizovala ukupno pet projekata“, kaže načelnik Opštinskog veća Opštine Vršac Miroslav Stupar. „U četiri je aplikant sama opština, a u jednom je Viša škola za obrazovanje pedagoga, naš učiteljski fakultet. Nama je najinteresantniji projekat izrade studije izvodljivost za put do rumunske granice, gde bi kasnije trebalo da nastane jedan granični prelaz.“

Pored projekata koji imaju za cilj da povećaju ekonomsku koheziju prekograničnih opština, susedski programi podrazumevaju i kulturnu saradnju, obrazovnu razmenu, sportska takmičenja, saradnju bolnica, škola i opštinskih uprava i projekte zaštite životne sredine.

„Ono što mnogima nije jasno jeste to da je reč o bespovratnim sredstvima namenjenim neprofitnim projektima. Mi smo uspeli da nabavimo opreme za neke škole i laboratorije, da se u zoološkom vrtu na Paliću otvori učionica gde će đaci gledati životinje, pisati zadatke i gde će moći da dobiju i užinu. Tu je i projekat zaštite Ludoškog jezera. Hidrometeorološki zavod je dobio projekat vredan skoro trista hiljada evra za postavljanje mernih stanica i merenje zagađenja Dunava“, ističe Gordana Lazarević.

Osnovni cilj susedskih programa, po svemu sudeći, nije toliko finansijska dobit, koliko rad na razvijanju opštinskih i lokalnih struktura, kao i sticanje znanja o pripremanju projekata po standardima EU-a. „Republika Srbija je odlučno krenula da dođe do tih fondova, jer je naš motiv bio obrazovanje ljudi na lokalnom nivou, da koriste sredstva EU-a, po propisima i na način na koji je to EU propisala. Drugi motiv je da se građanima na taj način otvori mogućnost da sami traže partnere sa druge strane i da se bliže vezuju. Treći motiv je da i državna uprava mora da se promeni da bi to bilo ostvarivo“, objašnjava Gordana Lazarević.

Ovih dana okončan je prvi poziv za program sa Bugarskom i drugi poziv za program sa Rumunijom. Evaluacija je u toku. „Rezultati ovih programa pokazaće se na dugoročnom planu, kroz pet do deset godina. Pa ipak, tamo gde se ranije počelo, vidi se i uspeh. Evropa ima interes da ulaže i to je obostrana korist. Srbija ne može da bude crna rupa u Evropi“, smatra Danka Bogetić.

MANJINE: Jedna od specifičnosti života u pograničnim opštinama je i prisustvo većeg broja nacionalnih manjina. U Srbiji više od polovine pograničnih opština imaju nacionalno mešovito stanovništvo, njih 32. To znači da u tim opštinama više od pet odsto stanovništva čine pripadnici neke nacionalne manjine, ili sve nacionalne manjine zajedno čine više od deset odsto. Ta područja predstavljaju potencijalna žarišta sukoba manjinskog i većinskog stanovništva.

Potreba za regulisanjem etničkog suživota nameće se kao primarna obaveza države, i kod nas to je uređeno Zakonom o lokalnoj samoupravi. Članom 63. pomenutog zakona predviđeno je osnivanje multinacionalnih saveta u opštinama sa nacionalno mešovitim stanovništvom. Da bi se dosledno poštovao princip autonomije lokalne samouprave, pružen je fleksibilan okvir ustanovljavanja saveta. Zakon propisuje da savet treba da se bavi zaštitom i unapređivanjem nacionalne ravnopravnosti, a opštinama je ostavljena sloboda pri konkretizovanju tog delokruga rada.

Međutim, već na početku javili su se problemi koji koren imaju upravo u zakonu, odnosno u nesaglasnosti njegovih odredaba. Dok se u prvom članu naglašava da bi u savetu trebalo da budu zastupljeni predstavnici svih nacionalnih i etničkih zajednica iz pojedine opštine, kasnije se pominje kriterijum od jednog procenta koji nacionalne zajednice moraju preći da bi imale svog predstavnika u savetu. Praktično, taj problem najčešće pogađa romsku zajednicu, jer u mnogim opštinama njihov broj ne zadovoljava postavljeni kriterijum, iako su mu veoma blizu. U najboljem slučaju, Romi tada mogu dobiti status posmatrača, bez mogućnosti aktivnog učešća u radu saveta.

Drugi problem predstavlja to što zakonom nije određeno ko bi trebalo da pokrene inicijativu za osnivanje saveta. To i sve ostale pojedinosti koje se odnose na izbor predstavnika, rad saveta i njegovu nadležnost, u potpunosti su poverene lokalnim samoupravama i trebalo bi da se nalaze u statutima opština, a to nije uvek slučaj.

MEĐUNACIONALNI SAVETI: Stalna konferencija gradova i opština (SKGO) u saradnji sa OEBS-om i Institutom za otvoreno društvo iz Budimpešte napravila je projekat podrške opštinama u kojima je ovaj savet već osnovan ili tek treba da se osnuje. Ono što je pokazao njihov izveštaj, četiri meseca po završenom projektu, nisu preterano pozitivni rezultati. Kao generalni zaključak izdvaja se da je teško zainteresovati opštinsko rukovodstvo za ovakve projekte.

Čak i ako bismo zanemarili da je osnivanje ovih saveta zakonska obaveza, jasno je da je potreba za ovakvim telima realna, jer napetost u opštinama sa nacionalno mešovitim stanovništvom postoji, i ukoliko se na tom planu ništa ne preduzima „postoji opasnost da običan sukob na pijaci preraste u međuetnički konflikt“, napominje Aleksandra Milić, pravni savetnik SKGO-a.

Uprkos mišljenju da su konflikti manje izraženi na severu nego na jugu Srbije, u ovom slučaju se pokazalo drugačije: „Mi smo doživeli da je predstavnik mađarske nacionalne zajednice iz Subotice bio jako neprijatan, i izražavao je oštre nacionalističke stavove. Saradnju članova saveta otežava i onemogućava to što su predstavnici srpske zajednice, kao i predstavnici mađarske i hrvatske nacionalne manjine prilično ekstremni u svojim zahtevima“, kaže Aleksandra Milić. Tako, dok je u Subotici situacija bila napeta, na jugu Srbije, u opštinama Preševo i Medveđa, obuka je protekla u savršenom redu. Situacija je bila potpuno veštačka: „Ljudi na jugu Srbije su prošli dosta treninga i naučeni su šta treba da kažu. Sve međuetničke tenzije, koje postoje, zataškavaju se i guraju pod tepih. U Medveđi se na obuci povodom osnivanja saveta jedan od učesnika hvalio kako je stanje u opštini divno i krasno, a drugi mu je na to odgovorio – Lažeš, Milorade, lažeš!.“

Miroslav Stupar, načelnik Opštinskog veća Opštine Vršac, o multinacionalnim savetima u toj opštini kaže: „Tu inicijativu SKGO-a mi smo prihvatili i odgovorili na nju, tako da smo u skupštini jednoglasno usvojili pravila i način ponašanja svih funkcionera i javnih ličnosti, kao moralni kodeks kojim ćemo se služiti.“

Jednu od svetlih tačaka predstavlja opština Sombor. Osim uspeha u ekonomskim i kulturnim prekograničnim projektima, nacionalne zajednice dobro sarađuju i na lokalnom nivou. Lokalne vlasti su na predlog članova međunacionalnog saveta sprečile gašenje, a zatim i privatizaciju jednog mađarskog časopisa, na taj način što je opština preuzela troškove njegovog finansiranja.

POGRANIČNA POLICIJA: Za razliku od multietničkih problema sa kojima se susreću opštine u radu sa savetima za međunacionalne odnose, pogranična policija u svojim redovima ima pored Srba i Mađare, Bugare, Bošnjake, Rumune, Rusine, Slovake, Hrvate, Crnogorce i Albanace. Kod njih ne postoje problemi na nacionalnoj osnovi. Pogranični policajci koji čuvaju granice na liniji od preko dve hiljade kilometara često su i sami deo lokalnog stanovništva.

Proces demilitarizacije granice završen je u januaru ove godine i sada granice Srbije čuva isključivo policija. Srbija je poslednja zemlja u regionu koja je vojnike zamenila policajcima ali, kako tvrdi zamenik načelnika Uprave pogranične policije major Rade Krunić, „to je urađeno brzo i efikasno“. Od vojske su preuzeti mali broj kadrova, manji deo opreme i objekti. Modernizaciju policije finansirali su MUP i Evropska agencija za rekonstrukciju, i u tu svrhu izdvojeno je oko 12 miliona evra. Proces demilitarizacije je urađen po modelu zemalja iz okruženja, na primer Mađarske, koja ima približno istu dužinu granice kao Srbija, ali znatno više angažovanih pograničnih policajaca. Sada granicu čuvaju profesionalni policajci na graničnoj liniji, ali i na putnim pravcima, linijski i dubinski – za razliku od vojske koja je bila odgovorna za uski pojas od 100 metara uz liniju granice. Osim nove nadležne službe, novi su i psi koji se koriste na graničnm prelazima, smešteni u karaulama, specijalno obučeni za pretragu terena i otkrivanje droge, ljudi i eksploziva.

Pri preuzimanju poslova čuvanja granice krenulo se od onih starih – sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom, dok područje rada na granici sa Makedonijom otežavaju nerazvijena infrastruktura, nedostatak puteva, struje i vode. Novoformirana granica je sa Crnom Gorom, gde ranije nije bilo vojnih jedinica.

Granicu godišnje pređe 38 miliona putnika, doleti 38.000 aviona, prokrstari 30.000 brodova, prođe 1,9 miliona teretnih i 8,5 miliona putničkih vozila. U tom prometu putnika i vozila vrši se ilegalan prenos robe i ilegalan prelaz ljudi. Na granici se najčešće zaplenjuju droga, vatreno oružje, cigarete, falsifikovana dokumenta i novac, a otkrivaju se i pokušaji ilegalnog prelaska granice. Prošle godine je podneto 37 krivičnih prijava protiv lica koja su trgovala ljudima i 79 prijava protiv osoba koje su krijumčarile ljude, a u prihvatilište za strance je radi prinudnog udaljenja smešteno 288 stranih državljana.

Suočavanje sa ovakvim problemima važan je segment rada pogranične policije i zato je za upravljanje granicom integrisan rad više službi. Pogranična policija je nadležna za bezbednost, Uprava carina za prekogranične finansijske tokove, Ministarstvo poljoprivrede za promet bilja, Fitosanitarna i veterinarska služba u slučaju uvoza biljaka i životinja. Saradnja se ostvaruje između različitih službi unutar zemlje, ali i sa susednim zemljama. Granični prelaz ima usklađeno vreme sa susednom policijom. O modernizaciji pogranične policije govori i podatak da prema granici sa Mađarskom, u regionalnom centru Subotica, funkcioniše termovizijski sistem za nadgledanje granice. Ovaj sistem omogućava otkrivanje ljudi skrivenih u vozilima i nepogrešivo otkriva čoveka u bilo koje doba dana ili noći. Ovakav skup i efikasan aparat koriste i policije zapadnih zemalja. Iz uprave pogranične policije napominju da se, pored pomenute tehnike, kontrola pojačala i korišćenjem baze podataka Interpola. Sve u svemu, izgleda da će naši sugrađani u pograničnim opštinama moći makar mirno da spavaju.

Granični prelazi

Srbija se zvanično graniči sa osam zemalja. Ima 51 granični prelaz, od kojih su devet carinski punktovi, osam malogranični prelazi, a 34 puni granični prelazi. Zemlja ima dva granična prelaza s Makedonijom, tri s Crnom Gorom, pet s Bugarskom, pet s Mađarskom, šest s Kosovom, osam s Bosnom i Hercegovinom, osam sa Hrvatskom i deset sa Rumunijom.