Život i smrt opozicije u Srbiji

Danas, sedam dana docnije, većini je jasno da se nije dogodilo ništa dobro. Dok je trajala “odsudna” bitka za popravljanje izbornih uslova, vlast je bila – dobrovoljno, ali bila – naterana na određene ustupke, pet od devet lidera koalicije “Srbija protiv nasilja” odlučilo je da se obustavi radnje na poboljšanju uslova i da krene u kampanju za lokalne izbore.

Oni će docnije objasniti (Dobrica Veselinović, ZLF, 23. aprila na TV N1) da to što se krenulo u kampanju ne znači da se neće raditi na poboljšanju uslova, ali svima je jasno da se pravila igre ne menjaju dok traje utakmica. Krajem prošle nedelje, pošto je vlast odbila predlog opozicije da se donese poseban Ustavni zakon kojim bi se omogućila legalna tranzicija lokalnih izbora na svim nivoima, deo najveće opozicione koalicije odlučio je da ide na zbirne izbore 2. juna i da se takmiči u okolnostima koje ne izgledaju drugačije od onih 17. decembra prošle godine. Drugi deo koalicije, Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, Srbija centar Zdravka Ponoša, Zajedno Nebojše Zelenovića i DS Zorana Lutovca, “glasali” su da se ne ide na izbore bez promene izbornih uslova, ali su ostali preglasani.

Za izlazak na izbore glasali su Zeleno levi front Dobrice Veselinovića, Ekološki ustanak Aleksandra Jovanovića, Novo lice Srbije Miloša Parandilovića, Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića, Pokret slobodnih građana Pavla Grbovića. Posle glasanja većini se pridružila DS (poštujući princip: ako je odlučila većina i mi se slažemo) i to je sad deo istorije opozicionog delovanja u Srbiji.

PROBOJ ZATVORENIH VRATA

Ovakva odluka je brzo prostrujala Beogradom i, razume se, samo su građani njome bili iznenađeni. Koalicija koja je napravila sjajan rezultat na izborima, za sve ovo vreme nije uspela da izgradi adekvatan kanal komunikacije i sa širom javnošću i sa svojim biračima. Zato je i ova vest zvanično saopštena u debatnoj emisiji na TV N1 u petak uveče 19. aprila. Građani koji su gledali taj program, u kome je predstavljan raspad koalicije, mogli su uživo da čuju razloge “i jedne i druge strane”, kao i poziciju Ivanke Popović iz Proglasa, te Sofije Mandić, predstavnice koalicije u Gradskoj izbornoj komisiji koja je u velikoj meri učestvovala u razotkrivanju brojnih izbornih neregularnosti. Moglo je da se čuje sve ono što se inače govori iza zatvorenih vrata – to svakako nije način da se građani motivišu da budu aktivniji u političkom životu i da masovnije izađu na izbore ako do njih dođe. Naprotiv.

Od tog trenutka u vazduhu stoji samo jedno pitanje: zbog čega je došlo do ovog rascepa i kakve su njegove posledice?

ZA I PROTIV

Paralelno, vlast je bila jako zadovoljna što je posle skoro tri nedelje tvrdnji kako je nemoguće sve izbore spojiti u jedan dan, te da je to protiv Ustava pa Ana Brnabić neće to da radi i krši Ustav kao do sada – samo lagano prešla preko toga, kao da nikada niko ništa nije rekao na tu temu i krenuli su ka sednici parlamenta. Ona je tako održana 22. aprila, da bi dan kasnije i Zakon o izmeni zakona o lokalnim izborima izglasan. Time su raspisani i svi preostali lokalni izbori u Srbiji za 2. jun 2024. Ako smo se pre nedelju dana na ovom mestu bavili političkom veštinom vlasti, hajde da vidimo šta znače ovi potezi opozicije i šta donose u cilju, ukoliko se cilj uopšte zna.

Ako je nešto dobro, ukoliko tako nešto postoji iz perspektive birača koji su nedvosmisleno pokazali da žele da podrže ujedinjenu opoziciju, onda je to što u javnosti nema mnogo teških reči. Rascep je predstavljen, sa obeju strana, kao posledica različitih političkih gledanja na stvarnost u Srbiji.

1. Oni koji su za izlazak na izbore po svaku cenu (uz dva argumenta: ne sme se SNS-u sve prepustiti i lokalni odbori neće preživeti ako ne izađu na izbore) kažu da je vlast ispunila tri minimalna uslova (sređivanje biračkog spiska, jednaku zastupljenost u medijima i objedinjavanje izbora da ne bi došlo do seljenja birača) i da je to dovoljno da se “ide u borbu”; slogan je, a možda i ime ove koalicije – Biram borbu!

2. Oni koji kažu da se na izbore ne izlazi jer izbora ni nema pošto se ništa nije promenilo, biračima i građanima poručili su da je počinjena krađa narodne volje; izbora neće biti dok se na tu krađu ne reaguje iz institucija – tužilac da istraži, a druge institucije da sprovedu preporuke ODIHR-a.

Prvi kažu da nema drugog načina da se stvari promene osim na izborima, a drugi to ne demantuju nego smatraju kako bismo, da bi se to dogodilo, morali da imamo koliko-toliko uređen izborni proces jer je prethodni pokazao razmere i oblike izborne krađe.

Posle više od 30 godina, srpska opozicija je na istom mestu na kom je bila 1990. godine – postavlja pitanje da li idemo kroz institucije ili idemo kada institucije naprave uslove da se takmičimo u iole ravnopravnoj borbi. Vlast u Srbiji se dva puta u tom periodu značajno menjala: na izborima i uz narodni ustanak 2000. i 2012. na izborima, civilizovano.

ISKUSTVA I ĐILAS

foto: marija janković

Promena 2000. godine se ne bi dogodila bez pritiska ulice jer je sve bilo neregularno, a 2012. godine sadašnji predsednik Srbije Vučić je na slobodnim i fer izborima došao na vlast sa svojom SNS i nije mu bila potrebna nikakva podrška ulice ili nekoga sa strane. Ako bismo sledili ove primere, možemo zaključiti da ako nema uslova – onda će ulica i svet morati da podrže opoziciju (kao 2000), a kada se dosegne neki nivo političke i demokratske kulture, onda se vlast menja na civilizovan način, u institucijama države.

Ovi koji danas agituju za izbore – a to je važnija tema od toga kako je došlo do toga da se koalicija pocepa – treba da kažu građanima i biračima na koji način će braniti izbornu volju. Ili da javno saopšte da su prethodna četiri meseca utrošena na glupu priču i da nikakve krađe na izborima nije bilo. Odnosno – sve je to bio politički manevar koji je služio da dovede do lokalnih objedinjenih izbora 2. juna ove godine. Iz tog tabora nema tih objašnjenja. Oni su sada na nekoj vrsti talasa jer su se oslobodili najomraženije osobe u koalicinim redovima – Dragana Đilasa. I to je još pre tri nedelje napisao član ZLF-a i profesor Pravnog fakulteta Svetislav Kostić. Partija se tada od njega ogradila iako se sad vidi da odluka nije doneta 19. aprila nego mnogo ranije. I to nije ništa strašno, samo je pošteno to ispričati i objasniti svoje razloge.

Za sad, ova nova koalicija, pretek od “Srbije protiv nasilja”, ne daje objašnjenja na tu temu: oni se pozivaju, populistički, na “slavne dane naše prošlosti” i prizivaju u sećanje birača slavna izginuća 1914. i 1944. godine. Videćemo da li će ta “emotivna argumentacija” biti narednih nedelja proširena i na poraz na Kosovu 1389. godine, omiljenu poštapalicu svih populista u Srbiji.

Na drugoj strani je “omraženi” Đilas, za koga sada saznajemo da ipak ne odlučuje o svemu, kako su govorili ovi iz vlasti (“Đilas koalicija”, “Đilas opozicija”), ali i mnogi njegovi saborci kada mu okrenu leđa. Ako je ova, ključna odluka, doneta tako što je presudio Miloš Parandilović, onda je teško verovati u sve one mitske priče o tome da “ne da Đilas” ili “rekao Đilas”, “odlučio Đilas”.

Čak i u vreme kada je bio na vlasti u Beogradu, Đilas je voleo da pravi oko sebe što veći blok, dovodi u vlast i one koji mu za većinu nisu bili potrebni i sada je takođe radio na tome da se napravi što šira koalicija. Sam je početkom marta govorio o potrebi da se napravi još jedna korak, da se i desna koalicija Nada priključi jednoj listi, pozovu i neki koji su ostali ispod cenzusa, a sve u kontekstu stvaranja velike “antivučić liste” na koju su morali svi koji su opozicija.

Đilasove ideje nisu prošle, on je još jednom omanuo kao sa nekadašnjom koalicijom “Savez za Srbiju”, koji se raspao i pre nego što je došao u situaciju da trči na izborima. On očevidno nije uspeo da “bude Đinđić”, koji je 2000. uspeo da se nametne i da dovede koaliciju DOS – koja je bila još komplikovanija od ove – do pobede nad Miloševićem.

foto: strahinja aćimović / tanjug

KAKO KO, ALI SVI BI MOGLI IZIĆI

Sada ćemo da vidimo, kad već nije Đinđić, da li je Vuk Drašković, koji je uvređen napustio DOS i zapečatio svoju političku karijeru. Paraleno, Đilas i Ponoš moraju da se odluče, baš kao i koalicija Nada – Miloš Jovanović i Vojislav Mihailović – da li će ostati na stanovištu da njihovi lokalni odbori idu na izbore, a da oni u Beogradu ne rade ništa. Takođe i da li će oni kao lideri, na primer, ići u kampanju u Nišu ili Valjevu da bi pomogli svojima na lokalu govoreći da u glavnom gradu Srbije nema uslova za izbore. Čini se da ne postoji dobar način da se ova kontradiktornost predstavi građanima kao nešto normalno i uobičajeno u politici.

Iako je rano za prognoze, jasno je da se ova nova koalicija okuplja oko Zeleno levog fronta koji je u poslednjih osam godina kroz inicijativu Ne davimo Beograd stekao određeni status u glavnom gradu, ali nema neku razvijenu mrežu po čitavoj Srbiji. Njihov način nikada nije bio “hajde da sad nešto promenimo” nego su se trudili, od 2018. godine, da “uđu u institucije” (što je bilo simpatično kada su izgledali kao grupa pankera i skvotera) i to sad, prvih dana kamapanje tako izgleda: idemo, borimo se, pa šta bude – kao, ne može da bude lošije od ovoga. Recite to “belim listićima” iz 2012. godine.

Oni su, sami za sebe, “plitak politički potok” za ovakvog Vučića uprkos njegovoj međunarodnoj ranjivosti sa kojom se on bori i trudi se da je pretvori u svoju prednost na domaćem terenu. Pored njih, tu je Miroslav Aleksić koji je pokazao snažan “politički nerv”, jer se u manje od godinu dana “otarasio” i Vuka Jeremića i Dragana Đilasa, a sada ćemo da vidimo da li je sposoban za neko veliko delo – pobedu na nekom nivou u Srbiji. Ovoj “inicijativi” mogao bi da se priključi Savo Manojlović, koji stoji i izdaleka kibicuje, namiguje, pa da vidimo da li će se ovoga puta naći na nekoj listi. To je opet “ideološka svaštara” i ne razlikuje se mnogo od Vučićeve “političke hrestomatije za sve i svakoga”, što je nekako u kontri sa onim za šta se deklarativno zalažu lideri ZLF.

Sve ovo gore predstavljeno govori dve stvari. Prva – da će na kraju svi ići na izbore. I druga – da ovoga puta cilj nije pobeda nego samo “da kažemo da nas ima”.

Sve to ne vodi do nekih važnih promena koje bi deo građana mogao da traži i očekuje i koje bi mogle da nateraju vlast da možda brže nego što je zamislila opet ide na izbore za parlament. Odustajanjem od pritiska na vlast da poboljša izborne uslove, deo opozicije je olakšao Vučiću i njegovoj ekipi koji ako za Banjsku nema šta da kaže, onda za izbore može da objasni da su “ovi iz opozicije i sami odustali od priče o izbornoj prevari”. To je jednostavan indikator da se pokaže kome odgovara ovakav sled događaja na opozicionoj sceni.

Biračima koji su poverovali da su pobedili u decembru sada se nudi da se bore i govori im se da je najvažnije boriti se. To je dobra motivaciona stvar, ali u ovakvom političkom kontekstu izgleda kao trošenje dragocenog vremena. Na kraju, i uprkos izrečenim odlučnim stavovima, svi na opozicionoj strani imaju vremena – malo, ali imaju – da se okupe i probaju da ne bace uzalud još jedan “lažni” izborni ciklus.

I zato se možda predsednica parlamenta Ana Brnabić slatko i toplo nasmejala dok je u plenumu slušala šta govori Radomir Lazović iz ZLF, koji je rutinski govorio glasno (nije ponavljao frazu “Šta je, bre, ovo!?”), glumio Čerčila i pretio vlastima da će na kraju svi da završe u zatvoru. Prvi put to nije izgledalo nimalo uverljivo jer je upravio stigao sa sastanka sa onima koje bi da hapsi i sa kojima se dogovorio oko izbora. I zato ga je Ana toplo, majčinski pogledala i kratko prokomentarisala uz osmeh: “Veoma emotivno, Lazoviću”.

A svi znamo da ovde ništa odavno nije smešno.