Optužbe protiv jednog čoveka i hrabrost Milene Radulović koja je izašla u javnost naišli su na najveću podršku žrtvama seksualnog nasilja u Srbiji do sada. Međutim, povodom ovog jednog slučaja otvaraju se nova pitanja: zašto se ne veruje ženama, zašto silovane žene ne prijavljuju ili tek posle mnogo vremena prijavljuju zločin, kakav je ovdašnji obrazac shvatanja autoriteta i da li je on maska za zlostavljača. Konačno, koliko je poverenje između roditelja i dece i koji su to signali da je neko nasilnik ili da je dete žrtva
„Osam silovanja i sedam nedozvoljenih polnih radnji počinjenih nad šest žena“ zvuči kao kratka horor priča. Međutim, zna se da nije, reč je o vrlo realnoj optužbi kojom Više javno tužilaštvo tereti nastavnika glume Miroslava Miku Aleksića. Uprkos prvobitnoj informaciji da su dela počinjena od 2012. do danas, tužilaštvo je saopštilo da se Aleksiću stavljaju na teret dela počinjena od 2008. godine.
Javnost ništa o ovome ne bi znala da nije bilo glumice Milene Radulović i novinarke „Blica“ Ivane Jasnić. Milenina ispovest objavljena u subotu 16. januara izazvala je lavinu podrške za sve žene žrtve seksualnog nasilja i ohrabrila za sada još najmanje dve devojke (Saru Zeljković i devojku koja je želela da ostane anonimna) da se već u nedelju ujutru jave policiji i daju iskaz o zlostavljanjima koja su, kažu, trpele od Aleksića.
U ponedeljak uveče oglasila se i glumica Iva Ilinčić i ispričala svoje iskustvo sa Aleksićem. Uprkos sporadičnim glasovima sumnje u istinitost iskaza žrtava, te pitanjima „šta su čekale do sada“, reakcija javnosti je dominantno ohrabrujuća za žrtve. Tolika je da se već može reći kako do sada nije zabeležena, jer ove hrabre žene ne podržavaju samo javne ličnosti, feministkinje i borci za ljudska prava, već i brojni ministri i ministarke u Vladi Srbije, Fakultet dramskih umetnosti, javne ličnosti i intelektualci koji su do sada bili poznati po strogo patrijarhalnom doživljaju žene, kao i mnogi koji su u sličnim situacijama do sada uglavnom upadljivo ćutali. Taj test – da žrtvi uvek treba verovati – izgleda, društvo je ovog puta uspešno položilo. Međutim, to je samo jedan test, a ostalo je još mnogo da se nauči. Mnogi i dalje, iskreno začuđeni i bez zle namere, postavljaju pitanje zašto su žrtve godinama ćutale, gde su bili roditelji i kako ništa nisu primetili i kako je čovek koji je sada optužen za ozbiljna krivična dela uspeo da tolike godine opstane kao autoritet u pozorišnim i filmskim krugovima, ali i među roditeljima koji su žarko želeli da deca pohađaju baš njegovu školu. Takođe, prilično neosnovane optužbe čuju se i na račun javnih ličnosti koje „mora da su znale“ ili su „sigurno znale“.
Na sva ova pitanja odgovore tražimo od stručnjaka, kako bismo što bolje objasnili fenomen seksualnog nasilja, poziciju i traumu žrtve i metode kojima se koriste počinioci.
ŠTA SE ZA SADA ZNA
Prvo – činjenice. U subotu 16. januara šest devojaka, od kojih je jedna još uvek maloletna, zaputilo se u policiju i podnelo prijave za silovanja protiv Miroslava Aleksića. Iste večeri, Aleksić je priveden. Mesec i po dana ranije, te devojke su saznale jedna za drugu. Jedina koja nije anonimna bila je Milena Radulović. Ona stupa u kontakt sa novinarkom Ivanom Jasnić, poznatom po tome što je prva razotkrila slučaj Milutina Jeličića Jutke i njegovog seksualnog uznemiravanja Marije Lukić. Milena hrabro priča svoju ispovest Ivani Jasnić, priznajući i sopstvenu ranjivost, ali i potrebu da zaštiti devojke mlađe od sebe koje tek treba da izgrade karijeru. Možda najvažniji deo tog teksta za sve žrtve ovog i sličnih dela jeste priča Milene Radulović o tome kako je traumu koju je doživela uspešno obradila uz pomoć psihoterapije. Iste večeri događa se haos na društvenim mrežama, i da, ima onih koji sumnjaju u iskaze devojaka i pitaju se zašto su ćutale. Ali važno je reći da su već tada, u prvom momentu, ipak bili brojniji oni koji su porukama pokušali da ih ohrabre i osnaže. U ispovesti za „Blic“ Milena Radulović pozvala je i druge žrtve da se jave policiji.
Tada se događa nešto što nikad ranije nije zabeleženo. Odmah po Mileninom apelu, u nedelju ujutru, na Instagramu se oglašava Sara Zeljković, jedna od bivših polaznica škole „Stvar srca“ Miroslava Aleksića: „Upravo dolazim iz policije gde sam dala iskaz sa još jednom devojkom čija će priča ostati anonimna.“
Kada se uporedi ono što su Iva Ilinčić i Milena Radulović opisale, izgleda da je Aleksić imao metodičan pristup žrtvama. Svaku je propitivao da li ima seksualne odnose, svi napadi događali su se tokom priprema za prijemne ispite za Fakultet dramskih umetnosti, u sobičku ispred kog su bili drugi polaznici, zauzeti probom ili pripremama za prijemni ispit. Sve žene koje su se oglasile kao Aleksićeve žrtve imale su oko 17 godina u vreme kada su se, kako kažu, napadi događali. I ponavljali, što dodatno otežava traumu mladih žena, ali prema Krivičnom zakonu, maksimalna kazna za silovanje je 15 godina, bez obzira na to da li je reč o jednoj ili šest žena, bez obzira na to koliko ih je puta isti počinilac silovao. Naravno, sud uzima u obzir sve okolnosti kada se utvrđuje i krivica i visina kazne, ali poenta je da ona ne može biti viša od 15 godina. Ako su optužbe protiv Aleksića tačne, to može da znači i da je „mudro“ čekao da njegove žrtve napune 16-17 godina jer su za nasilje nad osobama starijim od 16 godina kazne niže nego za mlađe uzraste.
No, vratimo se na žrtve i njihove traume: dok Milena Radulović kaže da je uspela da prevaziđe traumu, Iva Ilinčić otvoreno govori o tome kako još uvek radi na tome. „Nisam silovana, srećom, nemam takvo iskustvo, ali jesam kontinuirano seksualno uznemiravana“, ispričala je Iva Ilinčić: „Šest godina sam ćutala, negirala, nikom nisam govorila, bukvalno nikom. Bilo mi je jasno da je loše. Kada se dogodilo prvi put, rekla sam sebi: ‘Mika mi je kao otac, nemoguće da se ovo dešava i ne dešava se. A ako se dešava, onda on mene čeliči, hoće da me spremi za surovi svet reditelja, producenata.’ Pravdala sam to, odbijala da prihvatim. Ignorisala sam. A onda sam priznala sebi, što je bio ogroman korak.“ Možda najstrašniji deo Ivine ispovesti jeste deo u kom kaže: „Trajale su pripreme za prijemni. Izlazila sam iz Mikine kancelarije… Pogled mi se susreo sa devojkom koja je ulazila u kancelariju. Znale smo obe, i ona šta sam ja prošla i ja šta nju čeka tamo, ali nismo pričale. Ona ni danas nije spremna.“
U danima nakon pisanja ovog teksta (utorak uveče) šanse su da broj žena koje se obrate policiji bude veći, ali raste i spisak ličnosti koje podržavaju žrtve seksualnog nasilja.
Kada je reč o funkcionisanju škole Miroslava Aleksića, javnost sada uglavnom zna sve: sa roditeljima nije komunicirao, decu je kažnjavao i fizički (stajanje u ćošku, umivanje), vređao ih ako su puniji, nazivao slonicama i glupanderima, časovi su počinjali čitanjem „očenaša“. Pojavile su se ovih dana teze kako će nam religija doći glave, ali iz svih ispovesti koje su ovih dana preplavile internet, pre će biti da je to bila molitva Miroslavu Aleksiću, a ne bogu, jer stepen kontrole nad životima dece i mladih sa kojima je radio, njihova emotivna vezanost za njega („on mi je drugi otac“), reči kojima sada opisuju tu grupu („sekta“, „kult“) zaista mogu da potkrepe ovu tvrdnju. Zna se i da su devojčice morale da nose suknje, dečaci pantalone, a obavezne su bile i cipele, nipošto patike. Čitala se jedna knjiga nedeljno po Aleksićevom izboru, jedna od „Mikinih zapovesti“ bila je da je on uvek u pravu. Dakle, deci i mladim ljudima, pod izgovorom da je to za njihovo dobro, poništavao je ličnosti oblikujući im i duh i telo po svojoj volji. Aleksić je isprva bio učitelj glume u Dečjoj grupi Radio Beograda, a onda je osnovao svoju privatnu školu. Iza njega je 40 godina ovakvog rada sa decom. Mnogi od njih su danas poznati i zreli ljudi, koji tek sada, čini se po izjavama, postaju svesni da su bili zlostavljani.
Međutim, ima nešto u Aleksićevom metodu što mu je zapravo došlo glave. Jedna od njegovih zapovesti bila je da u grupi nema zaljubljivanja jer to kvari drugarstvo. Mnoge javne ličnosti ovih dana pričaju kako su ostajale u grupi zbog prijateljstva sa drugom decom. Milena Radulović je istupila u ime drugih devojaka, nakon ispovesti Ive Ilinčić rekla je da jedna bez druge ne bi mogle. Nikola Đuričko izjavio je: „Ko dirne u naše sestre, dirnuo je u nas.“ Izgleda da je, pokušavajući da napravi kult podanika i slepih obožavalaca, Aleksić nehotice stvorio mrežu prijateljstva i solidarnosti među njima, te da upravo ta mreža daje snagu žrtvama da izađu u javnost ili odu u policiju, ispričaju svoje priče i pokušaju da dobiju pravdu.
PRIRODA TRAUME
Da ponovimo – seksualno nasilje je komplikovan fenomen koji ostavlja duboke traume. Zato žene ćute.
„Žrtva koja viče, svađa se, razbija, koja je besna, ima veće šanse da obradi traumu i da se brže oporavi od one koja se povuče u sebe“, kaže za „Vreme“ psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. Traumatsko iskustvo ovog tipa je vrlo ozbiljno i duboko, kaže ona, jer dolazi od ljudi u koje imamo najveće poverenje: „Ne postoji ništa strašnije od toga da seksualno nasilje nad tobom počini neko ko je član porodice ili neko ko ti je gotovo član porodice, što je u ovom slučaju učitelj i to posebno ugledan i poštovan, osoba od najvišeg poverenja i za dete i za roditelje.“
Ona objašnjava kako je ćutanje žrtava ili odluka da se oglase posle dužeg vremenskog perioda potpuno očekivana i uobičajena jer je to najdublja povreda poverenja u ljude i ozbiljna povreda doživljaja sigurnosti i bezbednosti: „Poverenje u ljude i bazična sigurnost su osnovne ljudske potrebe, jednako kao hrana i voda.“
Posebno je pitanje šta je sadržaj traume. Tanja Ignjatović to opisuje ovako: „Sadržaj traume je povreda koja stvara intenzivne emocije, koje te preplavljuju, a ne možeš da govoriš o njima. Nemaš reči. Sve što kažeš, nije to što osećaš. I ako nešto izgovoriš, to nije to. Taj doživljaj emocija je toliko snažan da za njega nemamo reči, nijedna nije dovoljna da dočara kako se osećaš.“ Tanja Ignjatović dodaje da takvo stanje prati utisak da drugi ne vide kao onoliko strašno i povređujuće kao što to vidi osoba koja prolazi traumu. Druga osoba može da poveruje, ali ne može da razume, nastavlja ona, jer se žrtvi silovanja zapravo poremetio čitav svet: „Dakle, nije taj događaj samo napad na telo, nego napad na integritet, ruši se cela predstava o sebi, ne znaš više gde su tvoje granice, i telesne i psihološke, misliš da svako može da prodre u tebe u svakom smislu, potpuno si ranjiva i nezaštićena.“
Reakcija žrtve na traumu zavisi od mnogo faktora, uključujući uzrast, ko je osoba koja čini nasilje, šta je tačno uradila, jer je seksualno nasilje ogroman broj radnji, od pogleda, verbalnih radnji, do silovanja. Ne sme da se zaboravi kako nasilnik kontroliše situaciju, a ne žrtva. Nasilnik je taj koji „režira ambijent“, on ne počinje od silovanja, već tako što priprema žrtvu da postane ono što njemu treba – dobrovoljna žrtva. „Dakle, da bude uhvaćena u mrežu tih njegovih zloupotreba u kojima on uvek može da kaže kako ga je zavodila, izazivala, ili laže“, kaže Tanja Ignjatović i dodaje da se u Aleksićevom slučaju sve događalo dok su ispred bila druga deca: „Mogli su roditelji da sede ispred, a da on isto ovo uradi.“
Neke žrtve reaguju promenom u ponašanju, međutim, nema pravila. Tanja Ignjatović ističe kako je teško prepoznati znake traume, jer u ogromnom broju slučajeva žene prosto blokiraju to iskustvo (postoje neurološke studije koje objašnjavaju taj fenomen) i nastave da se ponašaju kao i ranije, ali u sebi preživljavaju pakao svaki put kad se pojavi okidač koji ih podseti na traumu.
foto: printscreen
NE, NISU SVI MORALI DA ZNAJU
Ovaj slučaj otvorio je brojna pitanja o kojima bi čitavo društvo moralo da razmisli, ali i da bude spremno na to da nema jednostavnih odgovora. Jedno od njih je ono koje se sada provlači po medijima i društvenim mrežama: da li je beogradska kulturna čaršija znala i kako roditelji nisu ništa primetili?
Dramaturg Ivan Lalić i nekadašnja sekretarka za kulturu Beograda Gorica Mojović među prvima su javno rekli da nisu iznenađeni. Lalić je čak i upotrebio reč „znao sam“. Međutim, svako mora da se zapita šta znači to „znao sam“. Jer, ne, nije Ivan Lalić znao da je Miroslav Aleksić silovatelj. Znao je za njegovu sadističku crtu pošto je kao predsednik Sindikata dramskih umetnika 2001. godine inicirao Aleksićevu smenu zbog psihičkog maltretiranja glumica. „Bili smo na ivici fizičkog sukoba“, kaže Lalić i dodaje da je tada postojala ekipa „Mikinih pulena“ spremnih da ga brane: „Ali zaista, zaista, oni moraju sada da progovore, nije na meni da ih prozivam.“
Dramska spisateljica i profesorka na FDU Biljana Srbljanović oglasila se više puta ovih dana i rekla da se deca koja su prošla školu Mike Aleksića ne upisuju samo na glumu nego i na druge smerove, poput njenog – dramaturgije. Biljana Srbljanović kaže da je oduvek gajila odvratnost prema Aleksićevim metodama jer su joj dolazili „programirani“ studenti. Međutim: „Nikada nisam pomislila da to ide toliko daleko, do seksualnog nasilja.“
U tome su saglasni i Ivan Lalić i Gorica Mojović. I ruku na srce, mora se biti pošten i uzeti u obzir kako su optužbe protiv Aleksića toliko jezive da je u ljudskoj prirodi, makar kod normalnih jedinki, zaista teško da pomisli na ovako nešto. Prosto, to je jedna od misli koje, čak i se jave, čovek ih brzo otrese od sebe, pogotovo ako nema dokaze. A sve i da je neko od ovih ljudi nešto i načuo, postavlja se pitanje šta je, bez dokaza, mogao sa tim: da ide okolo i priča kako je Aleksić silovatelj? I glatko bude osuđen za povredu časti i ugleda?
I Ivan Lalić i Biljana Srbljanović rekli su da im je lošu sliku o Aleksiću stvarala i njegova povezanost sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Ne samo da je bio kandidat za poslanika Arkanove Stranke srpskog jedinstva 1993. kada ova partija nije prešla cenzus, nego je i organizovao pet kamera za snimanje Arkanove i Cecine svadbe, režirao snimanje, a potom i montirao video-kasetu koja se prodavala na kioscima.
Kako je čovek sa takvim problematičnim vezama postao direktor dečjeg pozorišta „Duško Radović“?
Gorica Mojović podseća da je postavljen u vreme dok je, kao kadar Srpskog pokreta obnove, gradska sekretarka za kulturu bila Ljiljana Blagojević: „Ja jesam pitala Ljilju šta će joj on, ali ima tu dve stvari. Prvo, nisu svi ljudi koje je postavila bili loša rešenja, a drugo, nije on bio jedini problematičan.“
Gorica Mojović za „Vreme“ podseća da je Aleksić prvi direktor jedne kulturne institucije koji je smenjen posle Petog oktobra, na inicijativu Sindikata Udruženja dramskih umetnika čiji je predsednik bio Ivan Lalić i Udruženja dramskih umetnika na čijem je čelu bila Danica Maksimović. „Oni su toliko bili odlučni da stanu u zaštitu tih glumica. Još nisam imala ni kancelariju, zato sam otišla ja kod njih. Trideset žena diglo je glas zbog njega, ceo ženski ansambl“, priča Gorica Mojović: „Nije bilo optužbi za seksualno nasilje, ali jeste za ponižavanje i maltretiranje. Taj sastanak na kom smo ga razrešili nikad neću zaboraviti. Sve se događa u pozorišnoj sali, Lalić, Darijan Mihajlović, Aleksić i ja u prvom redu, ove glumice, žene negde pozadi, u dubini sale. A glumci, oni koji mu drže stranu, svi na sceni! To ne mogu da opišem. Bilo je jako strašno, moram da ga smenim, a tek sam počela da radim. Glumci dobacuju koleginicama uvrede sa scene. Onda se Lalić iznervirao, zamalo da se pobije sa Mikom, onda on ode, ja ostanem sama, oni izvedu neki igrokaz, ali smenili smo ga, pa je došla Maša Stokić, a posle nje Anja Suša.“
Gorica Mojović kaže da je najviše kao misao okupira to što je pre 20 godina jedan direktor smenjen jer je maltretirao zaposlene i pita se ko danas može to da zamisli. „I da se razumemo: sada, sa naknadnom pameću, svima nam je jasno da su to sve bili indikatori, kao i sve ono što sad čitamo o njegovim metodama, o izolovanju dece od roditelja. Ali, tek sada kad slušamo šta se dešavalo.“
fotografije: stefan stojanovićHRABRO ISTUPILE: Iva Ilinčić i Milena Radulović
NISU NI RODITELJI KRIVI
Drugo pitanje je kako roditelji ništa nisu primetili. Ono je, međutim, usko vezano za ovdašnje shvatanje autoriteta ili ugledne osobe. Fotorobot kaže da je strog, oštar, da nema uspeha za dete ako ga neko „malo ne pritegne“, a čak i kad je surov, „to je za tvoje dobro i bićeš mu zahvalan kad odrasteš“.
Psihološkinja Lana Engel kaže za „Vreme“ da je to usko povezano sa ovdašnjim patrijarhalnim obrascima: „Nekim roditeljima sigurno jeste imponovalo kad im taj čovek kaže da su njihova deca mali ljudi i da treba da budu samostalni. Ali mislim da je tu ključna društvena norma.“ Lana Engel navodi da Aleksićevo autoritarno ponašanje ne bi bilo cenjeno da mi nismo društvo u kom je to model koji se ceni, takozvana „čvrsta ruka“. Kao psihološkinja sa praksom i u Srbiji i u Holandiji, ona naglašava da se mi i kao društvo i pojedinci teško suočavamo sa problemima: „Evo, hajde da ne osuđujemo te roditelje, hajde da probamo da razumemo. Pa i kad je reč o tom Aleksiću, hajde da razumemo i šta se dešava u njegovoj glavi. To nije isto što i opravdavanje. To je nalaženje objašnjenja, jer onda možemo da shvatimo i ceo fenomen i da tražimo rešenje za problem seksualnog nasilja.“
Sagovornica „Vremena“, isto kao i Tanja Ignjatović, kaže da je kod zlostavljanja uvek reč o zloupotrebi nesrazmere moći: „A to raste kao grudva koja pravi lavinu, nasilnik ispituje granice i gleda koliko može da mu prođe. Kako vidi da mu nešto prolazi, on ide sve dalje i dalje.“
Govoreći o odnosu roditelja i dece, Lana Engler pravi komparaciju između srpskog i holandskog društva: „Nisu svi roditelji takvi, ali kod nas je prisutan taj model da roditelj sve najbolje zna i nameće detetu svoju sliku sveta. Ne znam šta se sve dešavalo, da li su se deca žalila, ali videli smo u medijima da neki kažu kako su im roditelji govorili, ako bi odbijali da idu u školu glume, da su lenji ili razmaženi. S druge strane, Holanđani mnogo više slušaju jedni druge, ne samo na relaciji roditelj-dete, nego generalno, u međuljudskim odnosima. I kad ne razumeju ono što im kaže neko ko se žali ili poverava, oni pitaju, ne trče odmah sa rešenjem, ne nameću svoj stav. Mnogo je veća kultura slušanja, koja nama, čini mi se, nedostaje.“ Lana Engler ne isključuje i mogućnost da su zbog ovakvog, patrijarhalnog modela, neka od dece možda i grešila u uverenju da im roditelji neće verovati.
Tanja Ignjatović napominje kako deca i mladi imaju potrebu da zaštite svoje roditelje: „Mnogo češće nego što mislimo, deca svih uzrasta instinktivno znaju da će saznanje da se njima nešto loše desilo zaboleti roditelje, pa se ona stavljaju u ulogu zaštitnika i vrlo vešto kriju svoja traumatična iskustva.“
ŠTA SADA
Još jedan rukavac priče o slučaju Miroslava Aleksića jeste činjenica da je njegova supruga Biljana Mašić profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti. Jedna struja u javnosti zastupa tezu o predatorskoj mreži u kojoj je Aleksić silovao devojke, a zauzvrat im omogućavao da prođu prijemni i budu u klasi njegove supruge. Međutim, mnogo je uverljivija i opasnija druga teza: da Biljana Mašić, za koju sve kolege sa FDU imaju samo reči hvale, bude izložena javnom linču, a da je u isto vreme i sama žrtva svog supruga. Tanja Ignjatović kaže da se to nikako ne može znati, ali da je iz njenog iskustva sa ženama žrtvama nasilja mnogo uverljivija ova druga mogućnost – da je i sama profesorka Mašić žrtva. „Što je nasilnik inteligentniji, to je sposobniji da žrtvu uplete u svoju mrežu i da je, protivno njenoj volji, učini saučesnicom. I to je još jedan od razloga zašto žrtve ćute, ali i objašnjenje kako dolazi do toga da isti nasilnik siluje jednu ženu više puta. Nasilnik razvija mehanizme da ih ubedi kako su same doprinele ili učestvovale u tome, da su nešto iz toga dobile, što naravno, nije istina.“
Kada je reč o prvoj reakciji na ovu vest, društvo u Srbiji se pokazalo zrelije nego do sada. Međutim, to ne znači da je blizu razbijanja patrijarhalnog obrasca odnosa prema ženama žrtvama silovanja. „Mi smo društvo koje je davno normalizovalo nasilje, i ono se prostire u rasponu od privatnog prostora do samog političkog vrha“, kaže Tanja Ignjatović: „Imamo kontinuitet jednog čoveka na vlasti, a intenzitet njegovog nasilništva samo je rastao kako su se smenjivale političke figure na čelu države.“
Suština je, kaže ona, u postavljanju novog modela – priznavanju da imamo problem: „Najzdravije bi bilo da ovaj slučaj iskoristimo za dugoročno rešenje. Na primer, hajde da ženama silovanim u ratu priznamo status civilnih žrtava rata, pa makar im obezbedili samo terapiju. Hajde da pričamo o tome kako se nastavnici u školama ponašaju prema deci, da vidimo šta ćemo sa istraživanjima koja kažu da je veliki broj dece u Srbiji bio izložen nekoj vrsti seksualnog nasilja.“
Sve u svemu, ovu situacija ima potencijal da dovede do sistemske promene. Javna podrška je tu, reakcije ministara i ministarki nisu izostale, zna se da su žrtve zahvalne inspektorki koja ih je primila, a poznato je i da će tužiteljka biti žena senzibilisana za seksualno nasilje. Ali vreme je da se počne misliti o tome i da ovo postane mehanizam i uobičajen odgovor na seksualno nasilje, a ne izolovani incident. U suprotnom, društvo će opet skliznuti u to da nasilniku sudi javnost i da se deli na navijače žrtava i navijače nasilnika, a to je nedvosmisleno nezdravo i za društvo i za svakog pojedinca.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Intervju: Tanja Ćirković Veličković, profesorka Hemijskog fakulteta i članica SANU
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!