Zemlje različite, muka ista

Rat u Ukrajini doveo je do toga da se od otpočinjanja sukoba, 24. februara, do sredine juna van granica te države nađe više od pet miliona izbeglica, a smatra se da je više od sedam miliona Ukrajinaca interno raseljeno širom zemlje. U prvih deset dana Ukrajinu je napustilo više od milion ljudi, što je nezapamćeno masovno prisilno kretanje ljudi iz jedne zemlje nakon završetka Drugog svetskog rata. UNHCR je marta ove godine preporučio svim državama da se uzdrže od vraćanja ljudi u Ukrajinu.

ŽARIŠTA ŠIROM SVETA

foto: ap photo

Izbeglička kriza uzrokovana sukobima u Ukrajini učinila je da se, makar na kratko, prekine praksa blokade izbeglica. Tako su mnoge zemlje sveta, pa i one geografski veoma udaljene od Ukrajine, pokrenule politiku “otvorenih vrata”, ali samo za izbeglice koje dolaze iz Ukrajine. U prvim danima i nedeljama ovo je dočekano sa velikim oduševljenjem, ali kako vreme odmiče, postavlja se i niz pitanja o tome kako je moguće da se najednom vodi politika “otvorenih vrata” koja važi samo za izbeglice iz Ukrajine, ali ne i za izbeglice iz Avganistana, Sirije, Jemena… Lako se može konstatovati odsustvo nesebične solidarnosti vezane za zbrinjavanje izbeglica koja bi važila za sve i u svako doba, bar kada se govori o globalnom nivou.

Globalni problem prisilnih migracija decenijama je aktuelan u međunarodnoj zajednici. Broj prisilno raseljenih ljudi širom sveta raste iz godine u godinu. Razlozi za njihovo migriranje su različiti – od oružanih sukoba, masovnog i sistemskog kršenja ljudskih prava, preko političke nestabilnosti, ali i migracija izazvanih klimatskim promenama i narušenom životnom sredinom. Hvatanje u koštac sa masovnim prilivom izbeglica često dovodi i do paralize sistema, kada isplivavaju nedostaci koji postoje u njemu. Naravno, posledice toga snose oni koji za to nisu odgovorni i kojima je neophodna pomoć i zaštita, same izbeglice.

Postoje brojna krizna žarišta širom sveta koja predstavljaju izvorište velikog broja izbeglica. Milioni ljudi su prinuđeni da spas pronađu bilo gde van granica svoje zemlje. Na putu do sigurne države utočišta često prelaze stotine, pa i hiljade kilometara, neretko rizikujući život, a jedan deo njih i strada u nesrećama sa smrtnim ishodom. Zato gotovo više i ne iznenađuju vesti sa Mediterana o prevrnutim plovilima, na kojima su se nalazili stradalnici na putu ka sigurnom tlu.

Reakcije međunarodne javnosti su najčešće u vidu medijskih izveštaja i komentara na društvenim mrežama, ali se čini da se ne radi dovoljno na organizovanom odgovoru vezanom za patnje izbeglica, kako u periodu dok napuštaju zemlju porekla, tako i dok se nalaze u tranzitu do države utočišta. U godinama za nama hiljade izbeglica nailazile su na zidove na granicama, protivpravno vraćane sa njih, izlagane su torturi, protivpravnom pritvaranju i dugom nizu mera sa ciljem da ih odvrate sa granica i onemoguće im pristup postupku azila.

REAKCIJE EVROPSKE UNIJE

Evropska unija je izuzetno brzo i koordinisano reagovala u pogledu zbrinjavanja izbeglica iz Ukrajine. Međutim, to ne čudi, imajući u vidu da se čak četiri države članice graniče sa Ukrajinom, pa je bilo logično da najveći broj izbeglica bude primorano da spas potraži upravo u susednim državama. Tako je Poljska do sada zvanično primila na svoju teritoriju gotovo milion i dvesta hiljada izbeglica iz Ukrajine. Masovni priliv izbeglica rezultirao je potrebom da se organizovano i brzo deluje na nivou cele Unije.

Savet EU je marta ove godine prvi put pokrenuo mehanizam predviđen u Direktivi o privremenoj zaštiti iz 2001. godine. Izbeglicama iz Ukrajine obezbeđeni su smeštaj, medicinska pomoć, pristup tržištu rada i mnoge druge pogodnosti. Takođe, države članice su dužne da uživaocima privremene zaštite omoguće pristup obrazovnom sistemu pod istim uslovima koje imaju i državljani članica EU. Direktiva je prepoznala mnoge ranjive grupe poput dece bez pratnje, žrtve torture, silovanja i drugih oblika fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja.

Primetno je kako je ranijih godina, odnosno u ranijim izbegličkim talasima, EU bila manje angažovana u pogledu hitnog prijema i zbrinjavanja izbeglica. Sa kraćim periodom politike “otvorenih vrata” koju je jedno vreme propagirala bivša kancelarka Nemačke Angela Merkel, EU je više činila da zaustavi izbeglice nego da uloži napor u pogledu njihovog prijema i pospešivanja postupka azila. Tako se i desilo da je tek nakon više od 20 godina od usvajanja prvi put aktiviran mehanizam privremene zaštite na nivou EU. Istina, u prilog tome ide što su masovni prilivi izbeglica u periodu nakon usvajanja pomenute direktive bili sastavljeni od izbeglica iz udaljenih zemalja, a ovog puta izbeglice dolaze iz susedstva EU, što predstavlja činjenicu koju ne treba zanemariti.

IZBEGLICE U SRBIJI

Pored izbeglica iz poslednjih nekoliko talasa, na teritoriji Srbije se još uvek nalazi i određeni broj izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, kao i interno raseljena lica sa Kosova i Metohije. Sama činjenica da i dalje ima više hiljada unesrećenih sukobima prilikom raspada Jugoslavije govori koliko su ti ratovi ostavili dalekosežne posledice, a gorke plodove ubiraju upravo prisilno raseljeni iz ovih sukoba. Prema podacima UNHCR-a, u Srbiju je tokom devedesetih pristiglo više od 550.000 izbeglica iz bivših jugoslovenskih republika. Dodatno je 1999. godine raseljeno više od 200.000 lica sa KiM.

Broj lica koja su dobila neki od vidova međunarodne zaštite u Srbiji od aprila 2008. godine kada se počelo sa primenom tadašnjeg Zakona o azilu, koji je 2018. godine zamenjen Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti koji je i sada na snazi – jeste poražavajući. U aprilu prošle godine, na teritoriji Srbije samo je 5.051 lice imalo status izbeglice ili bilo pod supsidijarnom zaštitom. Ako se taj broj uporedi sa brojem ljudi u potrebi za međunarodnom zaštitom koji su prošli preko teritorije Srbije u navedenom periodu i izrazili nameru da traže azil, primetan je izuzetno dubok jaz. Ovo se može pripisati brojnim nedostacima sistema, od dužine trajanja postupka azila do nedostataka u postupku integracije, poput nepostojanja putne isprave za izbeglice u Srbiji, nemogućnosti pristupa pravu na državljanstvo i mnogim drugim.

PROBLEMI IZBEGLICA I DRŽAVA PRIJEMA

Pored problema kako bezbedno napustiti državu porekla, pred izbeglice se postavljaju brojne prepreke – od toga kako da bezbedno stignu u državu odredišta, a da se u međuvremenu bezbedno kreću, ostvaruju svoja prava, te izbegnu da postanu žrtve krijumčarenja i trgovine ljudima, kao i mnogi drugi rizici. Izbegličko-migrantska kriza iz 2015. godine bila je dobra lekcija kakvim sve rizicima i sa kakvim posledicama su izložene izbeglice u savremenim migracijama.

Prepreke na koje nailaze u najmanju ruku pokazuju stepen “dobrodošlice”, ali ujedno prikazuju i “privrženost” pojedinih država međunarodnopravnim obavezama. Tako se prepreke (ukoliko uspeju da preskoče žičane ograde) nastavljaju i u vidu barijera u pogledu pristupa postupku azila. U mnogim zemljama, posebno od kada je počela pandemija, postupak azila traje beskonačno dugo, uz raznorazne nepravilnosti i nedostatke (intervjui “na daljinu”, neadekvatno prevođenje itd.). Uz to, česta je praksa smeštanja tražilaca azila i izbeglica u prenatrpane centre za prihvat, poput velikog broja takvih centara u Grčkoj, ali i u drugim državama.

Sve navedeno je okvir u kome se nalazi slika koja predstavlja izbegličku realnost u savremenom svetu – izolacija i otpor prema svemu što dolazi sa strane i predstavlja nepoznanicu za društvo države prijema. Neracionalni strah od novopridošlica u razvijenim zemljama Zapada predstavlja suštu suprotnost od slike koja predstavlja realno stanje na terenu, a to je starenje populacije i sve veći nedostatak radne snage.

MORALNA ODGOVORNOST

Pitanje izbegličkih kriza širom sveta predstavlja globalni problem. Sa njim se međunarodna zajednica suočava već dugo, ali na različite načine. Situacija se posmatra kao “problem” ili “rizik”, a najčešće sagledava sa aspekta posledice – velikog broja izbeglica na granicama potencijalnih država prijema. Međutim, mnogo ređe ili gotovo nikada, na ovu situaciju se gleda sa aspekta njenog izvorišta – uzroka prisilnih migracija.

Veliki broj oružanih sukoba, brojni nedemokratski režimi, etnička, verska i druga trvenja, ali i klimatske promene, uzročnici su prisilnih migracija koji će, ukoliko se ne otklone u korenu, nastaviti da izazivaju masovne pokrete ljudi. Nijedan deo zemaljske kugle nije imun na ove probleme, što je sukob u Ukrajini najbolje pokazao. Iako nije bilo nemoguće predvideti da sukob može eskalirati, čini se da nije urađeno dovoljno na njenom preveniranju, a posledice gledamo već mesecima, što izbeglice iz Ukrajine najbolje znaju.

Evrocentrični pogled na svet, ili možda bolje rečeno evroatlantski, za posledicu ima da se u ovom trenutku zanemaruje problem zbrinjavanja izbeglica iz drugih krajeva sveta, poput onih iz Avganistana i Sirije, ili potpuno nepravedno zanemarenih stradalnika u Jemenu. Godine za nama, sudeći po tretmanu izbeglica, od “Evrope bez granica”, stvorile su “tvrđavu Evropu” mada je taj trend karakterističan i za druge delove sveta, posebno one države koje su najpoželjnije za traženje utočišta u njima. Ovo otvara, ili bi trebalo da otvori, etičko pitanje pred celokupnom međunarodnom zajednicom, koja bi morala da ravnopravno tretira izbeglice iz ma kog dela sveta, a pre svega da uzroke prisilnih migracija rešava na njihovom izvorištu.