Zbogom profesore

Opraštamo se od Sergija Lukača novinara, osnivača novinarske katedre, starog Ninovca, čoveka široke kulture, poliglote i sportiste. U mladosti je bio sprinter. Do duboke starosti je gajio klasičnu antičku vrlinu koja spaja zdravo telo sa zdravim duhom.

Poklanjao je svoje znanje sakupljeno u Grenoblu, Zagrebu, Beogradu, i Americi gde je studirao, a darivao svoju istančanost i ono nešto naročito od duha Mostara u kome je proveo detinjstvo.

Beograd dobija katedru novinarstva devedeset godina posle osnivanja prvog američkog fakulteta za novinarstvo u Kornelu 1877. Bilo je to onih šezdesetosmih i nije išlo sasvim lako. Pre toga, 1953. godine, iz neobjavljenih razloga, navodno zbog suviška kadrova u novinarstvu, ukinuta je Diplomatsko-novinarska škola, koja je posle 1948. radila u zgradi nekadašnje elitne gimnazije kralja Aleksandra na Topčiderskoj zvezdi.

Osnivač novinarske katedre na marksističkom FPN-u Sergije Lukač se u tom trenutku bori u onom klinču koji su s jedne strane činili agitpropovci i njihovo shvatanje da su novinari društveno-politički radnici, a s druge strane, neki tadašnji urednici tradicionalisti koji su se izjasnili protiv „knjiških novinara“. U jednom tekstu Sergije je pisao da su predavači iz novinarskih redova, ti praktičari, u univerzitetskim krugovima tretirani kao univerzitetske parije…

Sergije Lukač je obeležio uspon srpskog novinarstva šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih i važnu prekretnicu ka novinarstvu racionalne analize. Bio je jedan od starih Ninovaca koji je doprineo da ovaj nedeljnjik sedamdesetih prihvati „njuzmagazinsku“ formulu kao primereniju okolnostima od ranije „opinienmagazinske“.

Rubrika koju je u „NIN“-u uređivao zvala se „Moderni život“. Njegov stil je bio živ, a njegov novinarski jezik neobičan, koncentrisan do jezikotvoračke iščašenosti. U srpskom novinarstvu njegovi tekstovi ostavljaju trag pokušaja modernizacije.

Studenti su voleli Sergijeva predavanja, njegovu živost, asocijativnost, multidisciplinarnost, neku vrstu renesansne formule u kojoj se spajaju umeće, pismenost i široka kultura, a sve to sa istraživačkom upornošću i rentgenskim osvetljavanjem pozadine. Jednom, kad je njegov Partizan izgubio od nekih Nemaca (kao po pravilu u drugom poluvremenu), u novinarskom istraživanju došao je čak do podatka da većina prvotimaca Partizana u detinjstvu u kući nije imala sat. Znao je da čitaocima nudi više nego što im treba – živo je prepričavao kako je u nekom vozu gledao kako se neki čovek s crnim ispod noktiju mučio s njegovim psihoanalitičkim pasažima u sportskom izveštaju, tražeći samo to u kojoj minuti je zabijen gol.

Neka se niko ne uvredi, anegdota kaže da se Sergije Lukač razlikovao od većine novinara i po tome što je uvek nosio čistu ispeglanu košulju. I kao pedagog i kao urednik i kao autor nagoveštavao je da dolazi kraj novinarstvu kao boemskoj profesiji. Ne treba da bude zabune, to nikako ne znači da je potcenjivao talenat. Govorio je da najbolje novinarske škole na svetu najpre rigorozno testiraju dar kandidata, a zatim im tokom desetak semestara najpre daju široko opšte obrazovanje iz kojeg će lako krenuti u neku specijalizovanu oblast, potom im pružaju poznavanje tehnika izražavanja sve tamo do „glumačkog izraza“ pred kamerama i osećanja mere u emocionalnom doziranju informacija. Na kraju, neguju intelektualno sigurne ličnosti koje se ne plaše da izraze svoje stavove – ali samo one koji su oslonjeni na temeljno preispitane činjenice. Novinarstvo je za njega odgovorno javno delanje, bazirano na znanju i etici oslobođenoj šmire preteranog moralisanja.

Dar i integritet novinara smatrao je nedeljivom celinom. U nedavnim teškim godinama govorio je kako način dresure poslušnika nije previše sofisticiran – pošto se uklone novinari od dara, znanja i integriteta, zadržavaju se i odabiraju novinarski mediokriteti. Na takav profil ličnosti i nije potrebno vršiti drastične pritiske…

I kao pedagog i kao urednik i kao autor Sergije je gajio neku arturklarkovsku okrenutost ka budućnosti. Biće sasvim primereno da se na ovom mestu citira deo jednog njegovog teksta („Univerzalna sve- ili ne-znalica“, „Vreme“ 395, 16. maj 1998) o dolazećoj komunikacijskoj eri:

„A šta će doneti sledećih trideset godina?“

Odmah iza ćoška godine 2000. pred svetom će se otvoriti vidik na komunikacijsku Arkadiju sa hiljadu cvetova: od novinarstva do PR i lobiranja, od poslovnih do umetničkih, sportskih, privrednih, političkih, naučnih, čak pornografskih komunikacija. Biće to dokaz plus da se nalazimo usred ere komunikacija.

Dočekaće nas početak trećeg milenijuma sa novim tehničko-tehnološkim, elektronskim, nemogućim mogućnostima telekomunikacije i informatike. Prema njima današnje čudo Internet ubrzo će izgledati kao fosil iz paleolita. Razmak između događaja i izveštaja će se istopiti do nule, a informativni globalizam izgledaće i deci nešto što se podrazumeva. Novinar će izveštavati brzinom svetlosti, a u torbi će nositi elektronske memorije o svemu i svačemu. Biće i žestoke konkurencije!

Dvadeset prvi vek doneće masu obrazovanih, a samim tim, i radoznalijih konzumenata medija. Potrošači informacija zahtevaće instant odgovore na onih pet osnovnih novinarskih pitanja: KO, ŠTA, KADA, GDE i KAKO, ali će tražiti uvid u dubinske dimenzije događaja. Valjaće toj obrazovanoj publici dati odgovor na pitanje zašto se nešto dogodilo i šta će se događati dalje. Profesionalci znaju da upravo ta dva pitanja povlače granicu između znati i ne znati, između biti i ne biti potpuno obavešten. A sve će to zavisiti od novinara. I, kao u svim profesijama, biće i ovde novinara – majstora i pacera koje će birati zreli ili nedorasli konzumenti informacija. Oduvek je bilo, a i biće, ljudi koji će želeti da se njima manipuliše. Neki prosto ne mogu sami da preuzmu odgovornost da sami donose svoje odluke. Ali biće ih sve manje. Informisanje politički obrazovanih ruši zatvore umne ograničenosti, fanatizma, donoseći komunikaciju, toleranciju i osećanja solidarnosti sa svim ljudima.

Novinare će u XXI veku sačekati još žešći pritisci političko-privrednih silnika. Oni su oduvek težili da ukinu pravo na različitost i uvedu monopol svoje istine. Najmanje žele novinare koji će biti usta naroda namenjena ušima vladara. Prosto je cinično i neshvatljivo koliko je tiranima stalo do dobrog javnog mnjenja. Istorijski su te brutalne sile pobeđivale u ponekoj bici, ali su na koncu, kao i svaka diktatura laži, izgubili ratove. Novinarski Gebelsi i njihovi gospodari traju kratko.“

Za našeg kolegu i učitelja Sergija Lukača novinarstvo je zapravo prometejska misija. Od sebe i od drugih tražio je da ta misija bude izvedena sprinterskom lakoćom.

Nećete mi zameriti što ću ovde reći i nešto sasvim lično – voleo sam ga kao oca i ostao njegov veliki dužnik.

Zbogom profesore, neka ti nebeske staze budu lakše od zemaljskih.