foto: reuters
"U većini slučajeva ne idemo da prijavimo neki zločin, devojke budu prebijene, silovane... Zato što postoji strah da ćemo biti uhapšene, znamo iz iskustva, policija na nas ne gleda kao na žrtve nasilja nego kao na kriminalce. Ovaj zakon u stvari podstiče nasilje. I nasilje i trafiking"
Velike su razlike u odnosu prema prostituciji: od društva do društva različiti su kulturološki koncepti i nivoi prihvatljivosti, a tretmani država nejednaki. Evropsko zakonodavstvo uglavnom je legalizovalo prostituciju na manje ili više dobar način, zavisno od zemlje. Uz sva ograničenja i mane, kao dominantni izdvajaju se holandski i švedski model. Dok je u prvom prostitucija uvedena u radno zakonodavstvo, u drugom slučaju, švedskom, država nastoji da kažnjavanjem klijenata, a ne seksualnih radnica, iskoreni pojavu. U Srbiji situacija ni izbliza nije slična, jer se seksualne radnice ozbiljno kažnjavaju, neko bi čak rekao proganjaju. Ne računajući pritom elitnu ili estradnu prostituciju, više zaštićenu i sa velikim prihodima, ovde se misli na onu nižeg tipa, pre svega uličnu, ili preko oglasa.
NOVI ZAKON, NOVE KAZNE: Izmenama Zakona o javnom redu i miru, u januaru ove godine, kazne za bavljenje „najstarijim zanatom“ drastično su povećane. Kako novčane tako i zatvorske, pa je dosadašnja kazna zatvora od maksimalnih 30 dana sada minimalna i kreće se od 30 do 60 dana. Pored toga, uvedeno je i kažnjavanje klijenata, za koje važe iste kazne. Tako, dok u Evropi samo još u ponekim zemljama kažnjavaju žene, a u drugim korisnike, u Srbiji je uvedeno pooštreno kažnjavanje i jednih i drugih. Na to kako je menjan zakon niko nije mogao da utiče, saznajemo u nevladinom sektoru, niko nije mogao da prati ove izmene, lobira. Izmene zakona uvedene su i bukvalno preko noći.
Malo i još uvek nedovoljno snažno udruženje Sloboda prava nastoji da protiv takvog zakona digne glas. Njegovi aktivisti, seksualne radnice i radnici, nalaze se na samom početku borbe za svoja elementarna, ljudska prava. Udruženje su osnovali 2011, praktično iz grupa samopomoći u okviru nevladine organizacije Jazas. Prva su organizacija u Srbiji koju u potpunosti vode seks-radnici. Pristaju da za „Vreme“, nekolicina njih, govore o svojim iskustvima i svojim pravima, o tome kako su ostali na najudaljenijoj margini sistema. Istina, zaziru od medija, ali manje nego od policije. Zato, prvi uzima reč v.d. direktora Slobode prava, ujedno i dugogodišnji član Jazasa, Mario Knežević:
„Kada je o prostituciji reč, mi zapravo imamo prohibiciju, jedan od najgorih modela. Ona se u Srbiji vodi kao prekršaj, ali ako se po prekršajnom ide u zatvor, to je de facto kriminalizacija. Po tome smo na istom nivou sa arapskim zemljama, SAD, Kubom… Amandman člana 16, kojim se kažnjavaju klijenti, donesen je forsiranjem jedne feminističke organizacije kao pokušaj da se uvede švedski model po kojem se kriminalizuju samo klijenti, a kako bi se zaštitile seks-radnice sa pozicije žene kao žrtve. Međutim, u našem zakonu seksualne radnice su i dalje ostale kriminalizovane.
To se događa kada oni koji donose zakone nemaju kontakte sa ljudima kojih se ti zakoni tiču. Mi smo bili posvećeni borbi protiv švedskog modela, jer su analize pokazale koliko je on problematičan, i na to smo se bili pripremali, ali sada smo dobili pravu prohibiciju. Ako po ovakvom rešenju seksualne radnice dobiju novčanu kaznu, čime će je otplatiti? Kako će zaraditi taj novac kada se klijenti plaše policije i ostaju na ulici samo oni više nasilni koji nisu u strahu od policije? Kako će se na kraju krajeva i dokazivati sam čin, ko će prvo biti optužen, ko će svedočiti protiv koga? Kod nas je i sada na svakom koraku kršenje prava, a primera ima mnogo. Recimo, hapšenje samo na osnovu posedovanja kondoma, uz postojanje prethodnog prekršajnog dosijea. Po našim istraživanjima, do 2013. kondomi su u dve trećine presuda korišćeni kao jedini dokaz i, praktično, tretiraju se kao oružje. U zatvor se ide i bukvalno ako se stoji na terenu ili živi u blizini. Par njih je to doživelo, na primer žena koja živi blizu terena privedena je kada je otišla do prodavnice prekoputa. Policajac koji je bio u blizini pokupio ju je bez ikakvog dokaza i dobila je tridesetak dana zatvora. Pritom, niko ne govori o tome da je ta žena glavni izvor prihoda kojim izdržava familiju.“
ZAŠTO U ZATVOR?: „Možemo li da počnemo od zakona, ovog novog zakona?“, pita jedna aktivistkinja. „Uveli su kazne od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznu od 30 do 60 dana zatvora. Koliko smo čuli, već su počeli da sprovode te kazne, i za klijente i za ove koji izdaju stanove, znači sad odgovaraju i svi oko nas. Najnovije informacije koje imamo, a to je bilo pre neki dan, jedna devojka je dobila 60 dana zatvora. Za klijente još nemamo informacije, ali će verovatno i to da počnu.“
„Jesam, imala sam iskustvo s hapšenjem… Znači, mene kad vide… Ima jedan čuveni sudija koji kako me vidi, ne znam zašto, samo gleda da mi da što veću kaznu, i to uvek zatvor. Mogao bi da dâ i novčanu, ali ne, on samo zatvor. A zašto? Zato što sam takva kakva jesam. Kaže mi, tebi nije tu mesto, kao pomaže mi time, pa je valjda hteo da me izdvoji iz tog posla. Kaže, ja sam inteligentna, lepo izgledam, zašto da se bavim tim poslom. To je neki njegov stav. Postoji ta neka slika da su seksualne radnice beskućnice, uličarke, koje nemaju gde i onda ih tako i tretiraju. Eto bar negde da imaju da jedu, da se okupaju, pa eto malo i da idu u zatvor, da se rehabilituju.
Okolina nas osuđuje zbog mnogo stvari. Misle da su seksualne radnice izvor zaraznih bolesti, što uopšte nije tačno. Prema svim podacima Instituta ‘Batut’, raširenost HIV-a je mnogo manja među seks–radnicama nego u opštoj populaciji, što znači da žene znaju da vode računa o sebi. I inače nisu u pravu, jer svako ima pravo da izabere ono čime će se baviti, da izabere svoj rad. Znači, ja imam pravo da izaberem seksualni rad i ne činim nikakav prekršaj, to je moj izbor. Drugo, te žene su i majke, školuju svoju decu, žive od toga, to su ljudska bića. Nema tu nikakvog zločina i niko nikoga ne tera. Sve je stvar dogovora, ja tebi uslugu, ti meni novac i to je to.“
„Znate kako, većina seksualnih radnica su majke i neke jednostavno ne žele da se sazna čime se bave. Godinama se time bave, izdržavaju porodicu, ali ne žele da se sazna za taj njihov posao. I to je za mene sasvim u redu. Ja, odmah da kažem, nemam nimalo lepo mišljenje o novinarima i medijima. Preko medija, moji roditelji i moja porodica saznali su da se bavim tim poslom. Zato ne volim da izlazim u javnost, ne volim da se pominje moje ime. Ako neko ne želi da se zna, onda ne mora da izađe u medijima i ne moraju ti mediji da napišu nešto što će da ugrozi te žene. Jesam, imala sam problema sa policijom, mislim da je tada kada sam se ja bavila seks-radom bilo i mnogo gore vreme. Šta znam, više puta su nas tukli, maltretirali, bila sam i u zatvoru.“
„Ovaj zakon govori u ime države, što znači da država utiče na to da mi nemamo zaštitu. U većini slučajeva ne idemo da prijavimo neki zločin, devojke budu prebijene, budu silovane… Zato što postoji strah da ćemo biti uhapšene, znamo iz iskustva, policija na nas ne gleda kao na žrtve nasilja nego kao na kriminalce. Ovaj zakon u stvari podstiče nasilje. I nasilje i trafiking.“
Na sam pomen azilanata sagovornice postaju vidno uznemirene, jer po njihovim saznanjima, oni vade noževe, prete, ne plaćaju… „Ovo su stvari koje mi treba da prijavimo kao nasilje, ali ne znamo kako, uhapsiće nas. Poseban problem su i serijski silovatelji, nijedna devojka do sada nije smela zbog straha od policije da ode u MUP i prijavi slučaj.“
PUT ZA POŽAREVAC: „Mada, mnogo seksualnih radnica, one mi to pričaju, okej su sa tim patrolama. Ali onda šef smene prođe i naredi im da pokupe devojke, i šta će on, mora da ga posluša. Nije to da su svi policajci loši. One seks-radnice koje su u organizaciji, malo su jače u odnosu na druge. Ranije nisam ni ja znala svoja prava. Prvo, da sam to onda znala, ne bih bila u zatvoru toliko puta, ne bih ni kazne plaćala. Jer više su me hapsili zato što stojim. Ali ja nisam znala tada… Kažem im, pa ja nisam radila. A oni pitaju: pa kad si zadnji put radila? Ili kažeš u razgovoru, lupiš nešto i oni to odmah iskoriste. Kad ne znaš svoja prava, uvek mogu da nađu način da te uhapse, jer im zakon ostavlja slobodan prostor. E sada seksualni radnici sve više znaju i mi se trudimo da ih osnažimo, da ih obučimo, da znaju svoja prava i obaveze. Recimo, on je uhapsi i odvede, ali ona neće da potpiše tu izjavu i kada ode kod sudije ona kaže da to nije istina, nema dela, nema ničega, da nije ona sastavila izjavu i zašto je onda uhapšena? Ali to je sada… Imali smo takve situacije da one devojke koje su u grupama samopomoći naučile kako da se zaštite i šta da kažu, imamo utisak da zbog toga njih čak i više ciljaju policajci. Jer imaju stav, znaju šta da kažu, ali dolaze u situaciju da ih čak češće privode.“
„Zavisi koji policajci rade u kojoj smeni… nekima se plati, sa nekima rade. Ali, mnogi ne vole da rade s njima, evo ja nikad nisam volela da radim s njima, radije bih ih častila novcem nego bilo šta drugo. Zaštitu? Pa, možda ima neku zaštitu od hapšenja ne od nasilja, ali samo tog trenutka. Dešavalo se da dođu za dan, dva ili deset i onda je uhapse.“
„Policajci rade i u civilu i kao patrola. I ucenjuju klijente, isto. Ucene klijenta da će ga prijaviti porodici, a nemaju po čemu, ništa nisu videli. Njega uplaše i on mora da dâ izjavu da je ta i ta bila s njim, a masu puta imate prinudne izjave u MUP-u. Sami napišu neku izjavu. Bukvalno diktiraju izjave i ko je nepismen samo podmetnu da se potpiše. Još ako žena pita nešto za to, onda se dešavalo ranije i da dobije šamar. I tako žene same sebe inkriminišu a kada dođu do sudije, onda je gotovo. Tri dana je rok žalbe, ali vi već sutradan ujutro idete u zatvor. I ako hoćete da napišete žalbu, ne znate kako da je sastavite, nemate pomoć.“
Na pitanje da li možda imaju bolju saradnju sa ženama sudijama, odgovaraju da im se čini da su one „još i gore od muškaraca“. Prisećaju se žene sudije koja nije htela trudnicu da pošalje u zatvor, ali je izgovorila rečenicu koju i danas prepričavaju: „I one namerno ostaju u drugom stanju samo da ih ja ne bih slala u zatvor.“ Podsećaju na to da se svakom kriminalcu, trgovcu ljudima, silovatelju, kao olakšavajuća okolnost uzima ako ima maloletnu decu, ako ima porodicu, samo kod njih to nije slučaj. „Sve se završava u 24-satnom postupku i sve je na sudijskoj diskreciji“, kaže Knežević. „Sudija može samo da uzme izjavu od policajca jer je njegova izjava dovoljan dokaz, njemu se veruje, a sve to proizilazi iz nejasnog zakona i slobodnog sudijskog tumačenja.“
„Nasilja ima“, kaže jedna od sagovornica, „ali da se žalim na nasilje ne mogu. I onda te neke stvari moraš da rešavaš sam. To je obično, kao što je sada bio jedan koji je išao i silovao više devojaka. I onda javljamo jedna drugoj na terenu, kakav je, ko je, skačemo i branimo jedna drugu. Dešavalo se kada jedna ima problem da sve trče u pomoć. Devojke se mnogo plaše, policija ih stalno ucenjuje, ima i raznih nameštanja. Da ne bi mene uhapsio, ja namestim nju, jer policija ucenjuje.“
„Kada je Jazas krenuo sa ovom pričom pre deset godina“, dodaje Mario, „dešavalo se da se nakon što mi odemo kombijem na teren, za 15 minuta pojavi MUP i onda počne privođenje. Imali smo problema na terenu bar jedno par godina, teško smo uspostavljali komunikaciju na nekim terenima, dok nismo saznali šta se dešava.“
„Kakav je tretman od momenta privođenja? Užasan. Uhapšena si, odvedu te u 29. novembar, prenoćiš u policiji na onim njihovim daskama, ne možeš ni do toaleta da izađeš, ako hoće da ti daju čašu vode – hoće, ako neće… sve zavisi od njihove volje. Tretiraju te kao najgoreg kriminalca. Odvedu te kod sudije, a neki put samo ti donesu rešenje da potpišeš da ideš u zatvor ili da platiš kaznu, kako su kada raspoloženi. Neki put te sudija primi, bilo je nekih koji su bili okej pa ti daju neku manju novčanu kaznu. Mene je jedan pitao jel mogu da platim, ja kažem mogu, a hteo je da mi da i manju kaznu zatvora ako ne mogu da platim. Bilo je u pitanju delo i nikako nije mogao da me pusti. A dešavalo se i kad nije delo da dobijem po 25 ili 30 dana zatvora. I šta sad? Kažem, sve zavisi od sudije. I onda ostaješ tu u 29-om, čekaš transport, zavisi… Ja sam jednom čekala dva dana, znači 48 sati sam bila tamo, dok su oni sutradan otišli da uhapse još devojaka i onda smo sve zajedno transportovane za Požarevac.
Čula sam da sada u zatvoru imaju tri prostorije za prekršajno, tada kada sam ja išla bila je samo jedna prostorija što znači – da li si seks-radnica, da li nisi platila kaznu, da li je neko lud pa ga nemaju više gde, da li si prosila… Svi koji su napravili neki prekršaj svi su u toj jednoj ćeliji. Velika je nehigijena, dešavalo se da devojke odatle izađu sa vaškama, ako hoće da te izvedu deset minuta na jedan dan hoće, ako neće ne moraju. Dešavalo se da nas ima i preko 20 u toj prostoriji. Čula sam tada priče devojaka da kada više nema dovoljno kreveta onda unose dušeke. Ma, užas.“
„Čuli smo od drugih devojaka da lekari tamo neće ni da pregledaju seksualne radnice, ako se žale na bolove ili ako uopšte dođu na pregled, ne dobiju terapiju. Korisnike droga ostave u bolovima, stave u ćeliju, nema veze što oni tu kriziraju i trpe velike bolove. I oni tamo, u istoj ćeliji sa nama, prežive pakao.“
MI NISMO KRIMINALCI: Od svih grupa koje su se izborile da ne budu diskriminisane zakonom, ovo je najteža, po mišljenju aktivista, i treba skupiti dovoljan broj pravnih dokaza kako bi se pokrenula borba. Skupljanje dokaza je osnovna stvar, kažu u Slobodi prava, jer većina njih kada izađe iz zatvora prvo što uradi jeste da pocepa presude ne želeći da ih išta više podseća na sistem.
„Ceo pokret seks-radnica i radnika zalaže se za to da se razgraniči seks sa pristankom i seks bez pristanka“, kaže Mario, podvlačeći liniju razdvajanja između trgovine ljudima i seks-rada. „Sve slične organizacije pokušavaju da to razdvoje, baš iz tog razloga, da se razgraniči rad pod prisilom od dobrovoljnog. A ta priča o dobrovoljnom seks-radu baš i nema neku vidljivost kao druge osetljive grupe, jer je zakonom kriminalizovana i nema sredstva ni podršku kao što imaju druge grupe u svetu. Zemlje koje imaju prakse i koje su to uvele u svoje zakonodavstvo, imaju dosta blaži stav prema toj vrsti posla od nas. Ovde, kada vidite šta se dešava ili recimo kako sudije donose odluke, kakve stavove imaju, pa to apsolutno ne priliči sudijama. Jer, a priori kažnjavaju seks-radnike čim ih vide, i daju im što duže zatvorske kazne ‘da se rehabilituju’. Zbog čega?“
„Ni legalizacija nije najbolje rešenje“, kaže jedna od seksualnih radnica. „Jer, opet ti država sve određuje i policija nadzire. U legalizaciji opet ima previše diskriminacije, previše kršenja ljudskih prava. Oni ti određuju kada ćeš da ideš kod doktora, moraš da se stalno testiraš, određuju gde ćeš da radiš, kako ćeš da radiš, negde je zabranjeno mnogo toga, na primer ne možeš da se udaš ili smeš da radiš ali ne smeš da izdržavaš nikoga od tog novca. A ja gledam po sebi, živim sa roditeljima i svojom decom, za koga ja radim nego da bih decu odhranila i školovala. Ja isto idem kod doktora kao sav normalan svet. Mislim da tu ništa ne treba da bude odvojeno. Samo treba da se promeni svest. Ili, recimo, oni koji to sve drže, u inostranstvu se to zove studio, onaj koji ti pomaže, ako će i on isto da odgovara pa onda je to problem. Tamo gde je dekriminalizacija, svako ima svoja prava i nema makroa, policija te štiti. Mi se zalažemo za dekriminalizaciju, jer svi mi znamo i da idemo kod doktora, i da se testiramo, i da koristimo kondom, i znamo šta je dobro za nas a šta nije.“
„Važna je dekriminalizacija, da možemo da se obratimo za zaštitu sistemu, i važno je da nas društvo ne osuđuje. Zašto na naš posao ne bi gledali kao na svaki drugi posao? Ne znam, možda to sada zvuči malo idealistički.“
Prilikom odlaska u metadonski centar, na ulazu, seksualnoj radnici su prišla trojica inspektora (legitimisali su se), pitali je šta radi, na šta im je odgovorila da ide na terapiju i pokazala dokumenta kao dokaz da se leči. Rekli su joj da laže, da je u stvari stala tu da radi, počeli su da je udaraju, zatim uvukli u auto i nastavili da je udaraju dok nije pala u nesvest. Onesvešćenu, ostavili su je napolju ispred centra.
Zbog stajanja ispred jednog hotela, na mestu gde se inače okupljaju seksualne radnice, devojci, takođe seksualnoj radnici, prišla je policija i pitala šta tu radi. Odgovorila je da čeka drugaricu. Kasnije su se vratili po nju i odveli je u stanicu. Pre nego što je ušla u kola, rekla im je da nemaju na osnovu čega da je privedu, na šta joj je policajac odgovorio „nemoj da se praviš luda, droljo“, šutnuo je u cevanicu i strpao u auto. U policiji je rekla da je njeno građansko pravo da tu stoji i da ima pravo da se druži sa seksualnim radnicama ako ona to želi. Kada je htela da telefonira, oteli su joj telefon i nisu joj dozvolili da se ikome javi.
Šta je „odavanje prostituciji“?
„U istraživanju koje su Astra i Jazas radili pre tri godine, analizirali smo sve prekršajne presude u prethodne tri godine i razgovarali sa sudijama za prekršaje koji kažnjavaju prostituciju. Ono što je meni bilo najzanimljivije jesu odgovori sudija na neka naša pitanja. Pošto član zakona kaže, ko se odaje prostituciji biće kažnjen, pitali smo sudije: šta znači odavanje? Jer, analizom presuda vidi se da su mnoge žene uhapšene samo zato što su stajale pored ‘plavog mosta’ i ništa nisu radile. Dakle, kad počinje i kad se završava odavanje prostituciji i da li postoji arbitrarno hapšenje? I onda shvatimo da nam svako daje različit odgovor. Od toga da mora da dođe do transakcije novca i da samo tada može da se goni, do toga da samim tim što je žena jednom uhapšena nju može bilo ko i bilo gde da uhapsi ponovo, zatim, zato što je to njen posao a prostitucija je kažnjiv izbor, pa makar pritom žena ne radila ništa, dakle ne postoji definicija ‘od kad – do kad’ tako da arbitrarnog hapšenja ima na pretek.
Ili, recimo, slučajevi kada se dve-tri žene udruže, iznajme stan i jedna od njih dâ oglas. U presudama, žena koja je dala oglas na svoje ime automatski biva optužena za posredovanje i bude dignuta na krivični nivo. Znači, njima čak ni udruživanje nije dozvoljeno. Postoji i slučaj kada je žena optužena i osuđena za posredovanje same sebe, zato što je davala oglas. I za izvršenje, jer je sama za sebe davala oglas.
Pa i kada budu uhapšene, one imaju formalno pravo žalbe, ali se nijedna ne žali. Praksa je takva da kada im se izrekne presuda one odmah idu u zatvor, valjda se misli: neka se iz zatvora žale. Dalje, u postupku uglavnom nema svedoka, uzima se reč policajca i naopako da se neka pobuni. Dobiće maksimalnu kaznu sigurno, jer reč policajca se ne dovodi u pitanje. Na celu ovu stvar treba gledati na način da su te žene samo žrtve sistema jer ih sistem ne štiti u onome što rade. Zašto njih predstavljati samo kao socijalne slučajeve, čemu sklonost društva da stalno viktimizuje druge? Ovo nije socijalna priča, nego priča o ljudskim pravima. Ta oblast ljudskih prava u Evropi je regulisana na razne načine i po raznim modelima, premda kada se kaže legalizacija to može svašta da znači. Znam da žene najviše pominju i teže ka novozelandskom modelu, pošto su kod evropske legalizacije prisutne razne restrikcije, ali šta god i u tom pravcu da se napravi biće korak ka boljem nego što je sada.“
Prava i praksa
Podaci istraživanja prekršajnih presuda za prostituciju u Beogradu, koje su sprovele nevladine organizacije Astra i Jazas u periodu 2012–2014, pokazuju sledeće. U odnosu na pol, među 125 procesuiranih osoba preovlađuju osobe ženskog pola (89,6%). Gledajući uzrast procesuiranih, najzastupljenije su osobe od 19 do 29 godina, tj. mladi (46,4%). U posmatranim predmetima, dominiraju oni u kojima su procesuirane osobe ili bez škole ili sa nezavršenom osnovnom školom (39,4%), zatim slede one sa završenom srednjom školom (31%), završenom osnovnom školom (24,9%) i na kraju (2,3%) one sa završenom višom ili visokom školom. Kada je reč o bračnom stanju, 42,7% su predmeti u kojima su okrivljeni neudati/neoženjeni; slede oni koji su u braku (23%), razvedeni (18,8%). U 63,8% predmeta se navodi da okrivljene imaju decu, i to od jednog do sedmoro dece, a u proseku dvoje.
U odnosu na mesto gde su okrivljene zatečene, u većini predmeta je reč o ulici i otvorenom prostoru (88,7%), a zatečene u stanu ili hotelu čine 11,3% slučajeva. U vreme susreta sa policijom i privođenja, okolnosti u kojima su privedene mogu se grupisati u tri kategorije. Treća kategorija, koju predstavlja najveći deo predmeta, oko 50%, su oni gde se navode aktivnosti koje policija posredno dovodi u vezu za seks-radom (okrivljeni je stajao na mestu gde inače stoje seks-radnici, nudio je usluge prolaznicima, čekao klijenta i sl.). Po privođenju, u većini predmeta nije navedeno da je nešto oduzeto (59,6%). Od oduzete imovine najzastupljeniji su bili kondomi, a zatim novac. Ni kondomi ni novac se po završetku postupka ne vraćaju okrivljenom.
U 50,2% predmeta navedeno je šta je osoba prijavila kao razlog bavljenja seks–radom. U većini slučajeva reč je o materijalnim i egzistencijalnim razlozima, uključujući i izdržavanje dece (97,2%), a zatim da je reč o povremenom, dopunskom poslu (1,9%) i zavisnosti od psihoaktivnih supstanci (0,9%). U 78,9% slučajeva okrivljeni su naveli da posao obavljaju samostalno, ugovaranjem direktno sa klijentima na ulici, tj. putem oglasa, telefonski (10,8% slučajeva), dok je najmanje prijavljeno da se posao obavlja uz posredovanje trećeg lica (0,9%). U toku suđenja, u većini predmeta se ne navodi postojanje svedoka (72,8% slučajeva). Kazna zatvora je dosuđena za 97,2% predmeta. Sudeći prema obrađenim predmetima, osobe koje policija kategoriše kao osobe koje se bave seks-radom bivaju dalje upućene na suđenje i sudije se posebno ne bave pitanjima trgovine ljudima. Sa osobama koje policija kategoriše kao (potencijalne) žrtve trgovine ljudima postupa se drugačije i one ne dolaze do sudija za prekršaje.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
