Radnja (uobičajena): Premijer uživo na TV (nepuna dva i po sata).
Mesto: Hepi televizija.
Vreme:
„Prajm“ termin, kao što i dolikuje. Onaj predviđen za „Parove“, „Farmu“ i sličnu ekskluzivu.
Lica:
Aleksandar Vučić u ulozi „Premijera“,
Milomir Marić u ulozi „novinara“,
Jelena Karleuša (u ulozi „dive“),
dr Nada Macura u ulozi dr Nade Macure.
(Plus štićenica iz „Sigurne ženske kuće“)
Nisam gledao od početka. Propustio sam onaj deo kad nezavisni novinar rešeta Premijera (navodnici po nahođenju). Ali to je već viđen, standardni i, takoreći, obavezni program na svim televizijama prilikom Vučićevih gostovanja. Zato biram samo onaj novi, istinski „kreativni doprinos“ i karakteristične „hedove“, u pustoj nadi da će oni, čak i bez zvuka i slike, u dovoljnoj meri dočarati atmosferu „rijaliti“ Srbije. I bar delimično doprineti odgovoru na pitanje iz naslova.
Karleuša: „Ja sam predstavnik Srbije koja misli potpuno suprotno od Vučića.“
Macura: „Ja sam predstavnik intelektualaca.“
Karleuša: „Ja i Vučić smo najnapadaniji u Srbiji.“
Macura: „Premijer je obrazovan i zna da sluša. Neću ga pitati o medicini, jer ministar Lončar odlično radi svoj posao.“
Karleuša: „Kao neko ko je reformator, možete li mi reći da li znate kako su prolazili ljudi koji su išli ispred svog vremena?“ (Znao je. Pomenuo Knjaza Miloša kog su nezahvalni Srbi proterali, pa Kneza Mihaila, kojeg su ubili, pa kralja Aleksandra kog su izboli 46 puta i bacili sa terase itd.)
Karleuša Premijeru: „Što se tiče cenzure medija, ja sam tu na vašoj strani. I ja sam prošla golgotu. Da li jedna javna ličnost koja je uzor mladima može da bude zabranjena?“
Macura: „Pitala bih Vučića ko je njemu bio uzor u političkom životu i ko mu je uzor od filozofa?“ (Vučić: Divim se Maksu Veberu… Učio je od Miloševića, Draškovića, Šešelja, Nikolića, Koštunice…)
Karleuša (ljuta zbog Macurinih šlihtarskih pitanja): „Narod ne interesuju Vučićevi uzori i filozofi, nego kad će creva prestati da im krče.“ (Vučić: Oni kojima krče creva mnogo se manje žale od onih kojima nikad nisu krčala. Ali ide nabolje. Vidi se svetlo na kraju tunela itd.)
Karleuša: Ne morate da se branite od mene. Ja sam došla ovde da vas podržim. Ali na pametan način, a ne kao Macura.“
Vučić (brani Macuru): „Cenim njen rad. Ona je najmarljivija. Ustaje rano, stiže na vreme. To je dobar primer za sve nas.“
Karleuša: Objasnite građanima da niste vi krivi za smanjenje penzija. Narod ne shvata da smo bili na ivici bankrota i da bismo završili kao Grčka. To morate stalno da ponavljate.“ (Vučić: Prošli bismo gore nego Grčka. Petog februara će prosvetni radnici imati za četiri odsto veće plate.)
Karleuša: „Veliki ste radoholik. Da li se ponekad osećate usamljeno?“
Macura: „Lekari rade za male plate i ćute. Ne bune se.“ (Vučić: U pravu ste. Ali i medicinske sestre rade za malu platu užasan posao. Napomena Đ.V. Medicinskih sestara ima više od lekara, pa nije loše direktno im se obratiti i pohvaliti ih.)
Karleuša: „Da li ste svesni da ste vi ljudima krivi za sve njihove probleme? Kako spavate sa tim saznanjem?“
Macura (dobacuje): „On malo spava. Stalno radi…“
(Premijer se smeška. Novinar odjavljuje. Zavesa. Aplauz.)
Razumeli ste, nadam se, ili hoćete još? Dabome. Nada i Jelena su tu samo vrlo dobro i pažljivo selektovani predstavnici (tj. predstavnice) „dve Srbije“, međusobno jako različite, čak posvađane, koje se suštinski ne podnose i očima ne mogu videti, ali obe ujedinjene u obožavanju Premijerovog lika i dela. A upravo opisana „Ćirilica“ je destilovani ideal i zadata paradigma onoga kako bi „napredna“ Srbija trebalo da izgleda. I kako će, uostalom, uskoro i izgledati, ukoliko… sem ako… (ma, nema veze, zaboravite). Elem, poenta je da ON, takav kakav je („Jedan Jedini“), prevazilazi sve srpske podele i animozitete. E sad zamislite sve ovo, pa puta Pink, puta Studio B, puta RTS (ovaj poslednji malo mekše, ali baš zato delotvorno). I da li se onda još uvek pitate i čudite otkuda mu toliki rejting? Ne znate? Niste gledali? Informišete se sa Tvitera ili, eventualno, sa N1? Ne gledate TV? E, pa Srbija – ona većinska – nažalost gleda.
SPECIJALNI TRETMAN: Dobro. A šta radi opozicija? Koja opozicija? Zbilja, šta radi opozicija u Turkmeniji ili Uzbekistanu? Šta radi u Turskoj, Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima? (Da ne pitamo baš za onu severnokorejsku.) Hoću reći, položaj opozicije u Srbiji, kao i kritičke reči uopšte, nalazi se na najnižem nivou u „novijoj srpskoj istoriji“ i sva je prilika da će se u narednom periodu i uslovima predstojeće predizborne kampanje još dodatno pogoršati. Za to postoji bezbroj indicija.
U suštini, ovi izbori se vode oko toga hoćemo li krenuti ka ovim svetlim (centralno)azijskim i bliskoistočnim uzorima, ili će se kojim čudom zaustaviti ili bar usporiti proces pretvaranja Srbije u orijentalnu despotiju sultanističkog tipa.
Ne samo da je, kao neka vrsta simboličke pobede i trofeja, ukinut „Utisak nedelje“, najuticajnija politička emisija na ovim prostorima – nego je u poslednje vreme uočljivo da se progonu izlažu čak i sasvim blago intonirani kritički tonovi, poput onih u zabavnim emisijama Ivana Ivanovića. Medijski javni servis, kao i sve komercijalne televizije sa nacionalnom pokrivenošću, utrkuju se u servilnosti prema Premijeru, a on uprkos tome neprestano glumata kako su „svi protiv njega“ i lansira konspirološke teorije o „kriminalno-tajkunsko-opozicionim“ zaverama i državnim udarima koji mu prete od strane neidentifikovanih „zlih stranaca“ i „unutrašnjih neprijatelja“.
I sâm sam se pre samo nedelju dana našao u poziciji mete samo zbog toga što sam se pojavio na jednom sastanku opozicionih eksperata koji su se bavili atmosferom pred najavljene izbore i nakon toga saopštio da, po mom dubokom uverenju, „u Srbiji trenutno nema uslova za održavanje fer i demokratskih izbora.“ Istoga dana (petak) grubo sam napadnut u saopštenju vladajuće stranke („lažni analitičar i političar“). Sutradan (subota) me je na dve strane napao režimski tabloid koji je poznat kao medijska udarna pesnica Aleksandra Vučića. U nedelju me je u negativnom kontekstu pomenuo i premijer Vučić lično. A u ponedeljak ujutro sam opširno pljuvan u TV emisiji poslanika vladajuće stranke, člana Glavnog odbora SNS-a i Premijerovog ličnog prijatelja. Može li biti boljeg dokaza ispravnosti moje tvrdnje o nepostojanju uslova za fer i demokratske izbore od ovog tretmana koji sam doživeo samo zbog te jedne javno izgovorene kritičke rečenice? (Uzgred, primećujete li strukturnu sličnost ove „političke tehnologije“ sa klasičnim ulično-stadionskim huliganstvom – sa prepoznatljivom siledžijskom poentom: „je l’ ti bilo dosta? ’Oćeš još?“)
Šta mislite, da li će se posle takvog medijskog linča kojem je zbog jedne gotovo notorne rečenice izložen jedan od – hajde da kažemo – poznatijih i uticajnijih političkih analitičara na ovim prostorima neko drugi od javnih ličnosti usuditi da rizikuje slično mrcvarenje od strane režimskih medijskih „jurišnika“? (Nisam slučajno upotrebio ovu reč, jer se zaista nameće asocijacija sa zloglasnim „Jurišnikom“ Juliusa Streichera.) A to i jeste cilj. Da se zaplaše i obeshrabre svi eventualni kritički glasovi i da svi – od opozicije, do medija i intelektualaca – shvate da im je mudrije da ćute i ponašaju se kao da je situacija manje-više normalna i sve regularno. A one retke, glupe i/ili tvrdoglave, koji neće da shvate i prihvate „realnost“ će da podavimo („ko mačiće“) u mutnoj tabloidnoj vodi. (Razmažemo na naslovnim stranama, nahuškamo na njih „vučka“, „djuku“, „patriote“, „analitičare“, batinaše i ostalu „poštenu inteligenciju“.)
ORIJENTALNA DESPOTIJA: Bez mnogo preterivanja, položaj opozicije u Srbiji (mislim na stvarnu opoziciju režimu njegove lične vlasti, a ne onu deklarativnu, kvaziideološku i ekstremnu, koju Vučić neguje – pod uslovom da ne napada njega – i kojom manipuliše da bi sebe pred zapadnim sagovornicima predstavio kao „glas razuma“, „umerenog“ i odmerenog „političara centra“) može se uporediti sa položajem opozicije u pojedinim centralnoazijskim republikama, ili u Istočnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata. Mislite da preterujem? Mislite da u Srbiji (koja je, je li, daleko uznapredovala na svom „evropskom putu“) nema sociološke i psihološke baze za tako nešto? Pokušajte da bacite pogled izvan svog kruga stvarnih i virtuelnih prijatelja i zavirite preko plota, u onu Srbiju „Farme“, „Parova“, „Minut-dva“ i ostalih Informera. Srbiju do koje ne dobacuju „postovi“ Bojane Maljević, kolumne Draže i Medenice, ili duhoviti satirični deseterci „Filipa Višnjića“. Srbiju „babe iz Babušnice“ koja kaže da „ima dva interneta, ali su deca oba odnela u Beograd“. I koja veruje Vučiću zato što je „prošao telegraf“.
Toj Srbiji uopšte ne smetaju ni Babićevi „lapsusi“ (koji nisu nikakvi lapsusi), ni Gašićev seksizam, ni Tomina diploma. Ona, manje-više, izgleda-govori-misli isto tako. I isto ili slično bi se ponašala ako se nađe u prilici. Nije to nikakav „autošovinizam“, već realna deskripcija stanja. Nije ta Srbija ništa gora – samo je malo siromašnija – od „Trampove“ Amerike. Ali nevolja je što je – ne svojom krivicom, pa čak ne ni Vučićevom zaslugom – ta Srbija sada postala naš „mejnstrim“. A zasluga za to dobrim delom pripada razmaženom krugu političkih autista koji je u jednom trenutku poverovao da je odnos prema „prajdu“ i „keruši Mili“ glavni politički problem u Srbiji i glavna mera naše modernosti. I da nas Koštunica „vraća u devedesete“ (a da je Tadić „narcisoidan“ i zarobljen u konceptualnoj mreži svoga oca i Dobrice Ćosića). Koji nikada nisu mogli da do kraja prelome da li je Olja (Matije) Bećković zaista prava drugosrbijanka, ili ipak samo loše prikriveni srpski nacionalista („četnikuša“). I koji su nalazili da je izraz NSFM („nova srpska fašistička misao“) baš zgodna i duhovita E-dosetka. A sada, kada im je pravi, strukturni fašizam (jer fašizam je uvek prvenstveno stvar forme, tj. metoda, pa tek onda sadržaja) zakucao na vrata u neverici okreću glavu i zatvaraju oči. I čudom se čude šta ih/nas je to snašlo. I koliko ih je malo spremno da se tom zlu suprotstavi. (Za razliku od vremena Đinđića, Koštunice i Tadića – pa čak i Miloševića, u neko doba – kada je više-manje bilo lahko i veselo biti opozicija.)
E, da. I nemojte se brinuti da li će Vučić i družina (sa ili bez Nikolića) od Srbije napraviti „rusku guberniju“. Neće. Napraviće – tj. već su napravili – svoju. Sopstvenu i ličnu. A da li će ona biti „ruska“ ili „natovska“ videće, tj. odlučiti na licu mesta, u zavisnosti od situacije. Sa stanovišta kmetova i „mužika“, neće biti neke osetne razlike.
*Autor je urednik Nove srpske političke misli
