Zašto je važno društveno okruženje

Kada neka osoba doživi moždanu smrt – stanje u kom su moždane funkcije nepovratno ugašene – tim lekara zadužen za transplantaciju organa obaveštava porodicu i predočava im mogućnost doniranja organa. S jedne strane, neophodno je pronaći potencijalnog primaoca koji ispunjava sve neophodne faktore preklapanja, dok je s druge potrebno dobiti pristanak porodice. Često je upravo ovaj drugi deo mnogo teži. Na donošenje odluke utiču mnogi psihološki i društveni aspekti. U procesu odlučivanja o donaciji organa, ključnu ulogu mogu igrati emocije, uverenja, ali i šire društveno okruženje iz koga dolazi porodica preminule osobe. Takođe, trenutak saopštavanja smrti bližnjeg može biti presudan za to da li će porodica pristati na donaciju. Nedostatak poverenja u sistem, tabuizacija smrti, nedovoljna informisanost, odsustvo sistemske edukacije i kampanja, društvene stigme, predrasude, pritisak lokalne sredine, kao i snažna emotivna reakcija porodice nakon gubitka, činioci su koji itekako utiču na konačnu odluku da li će organi biti donirani ili ne.

POMOĆ PRI DONOŠENJU ODLUKE

U nekim državama praksa podrazumeva uključivanje obučenih psihologa i socijalnih radnika u proces komunikacije s porodicom preminulog. U Srbiji takva praksa nije institucionalizovana. Doktori koji rade na jedinicama intenzivne nege ili neurohirurgije, gde se najčešće identifikuju potencijalni davaoci, uglavnom su sami odgovorni za saopštavanje vesti o smrti i pokretanje razgovora o donaciji.

Jedan psihijatar koji je radio u Univerzitetskom Kliničkom centru Srbije kaže za “Vreme” da ni u njegovo vreme u Kliničkom, kao ni sada, psihijatri i psiholozi nisu učestvovali u ovom procesu, te da to nikada nije bila praksa. Ipak, dodaje da bi tako nešto bilo značajno kada bi bilo institucionalizovano. Anesteziolog, klinički asistent na fakultetu i jedan od koordinatora za transplantacije Univerzitetskog kliničkog centra Srbije Saša Knežević pojašnjava za “Vreme” da kada porodica izgubi svog najmilijeg, nije, naravno, spremna na tragediju, to je veliko neprijatno iznenađenje, ali, kaže, porodica mora da smogne snage i u tim trenucima odluči da li želi da donira organe preminulog, jer doktori nemaju mnogo vremena za čekanje. To je jedan od problema u transplantacionom procesu, smatra sagovornik, jer se ljudi ne mogu pustiti da danima razmišljaju da li bi to bilo dobro za njih i za pokojnika ili ne.

Psiholozi i psihijatri, u državama gde se njihovo uključivanje u proces transplantacije praktikuje, imaju zadatak da pomognu porodici da obradi informaciju o smrti bliske osobe na što humaniji način, kao i da stvore prostor u kome će odluka o donaciji moći da se donese bez osećaja pritiska. Njihov zadatak nije da nagovaraju, već da informišu, podrže i razjasne dileme koje porodice mogu imati. U praksi u Srbiji čitav taj posao pada na lekare transplantacione koordinatore i medicinsko osoblje na odeljenjima gde je pacijent bio smešten.

foto: pexels

Način na koji se saopštava smrt ima veliki uticaj na emotivnu reakciju porodice. Iskustva lekara u nekim državama pokazuju da je najefikasnije kada postoji poseban tim koji pristupa porodici – jedan deo tima informiše o smrti, a drugi, u posebno pripremljenom razgovoru, uvodi temu donacije. I u takvom pristupu važno je ne stvarati osećaj obaveze, već poštovati porodicu i stvoriti joj prostor da donese odluku na osnovu validnih informacija.

Psihijatar sa kojim je “Vreme” razgovaralo smatra da bi uključivanjem psihijatara i psihologa u transplantacioni proces moglo bolje da se upravlja snažnom emotivnom reakcijom u trenutku gubitka. I kada porodice nisu protiv donacije u principu, emotivna trauma može da blokira sposobnost racionalnog mišljenja o nečemu tako delikatnom. Bez podrške i prethodnog znanja ljudi najčešće odgovaraju “ne” – ne zato što ne žele da pomognu, već zato što nisu spremni. Međutim, i kada se pojedinac izjasni da želi da donira organe, ili postoji pristanak koji je on, na neki način, dao, u Srbiji to nije dovoljno da bi bilo sprovedeno u delo, već i porodica nakon smrti mora da da pristanak, što se često ne dešava uprkos želji donora. Pored zakonskih propusta na ovom polju, posmatrano s tog aspekta, uloga psihologa ili psihijatra imala bi još veći značaj u adekvatnom pristupanju porodici osobe kojoj je konstatovana moždana smrt.

NAJVEĆI VID HUMANOSTI

Anesteziolog Saša Knežević kaže za “Vreme” da je doniranje organa najveći vid humanosti i zrelosti jednog društva i to ne samo u medicini, već da je to zbir svih odnosa u društvu – emotivnih, ekonomskih, socijalnih, pokazatelj empatije, humanosti, razumevanja, brige za druge. On dodaje da je specifično to što se humanost izuzetno sporo gradi i vrlo je osetljiva, kao kula od karata, samo jedan mali pokret može da je sruši. Zato je, kaže, bitno tumačenje: “Ljudski život zavisi od svake reči koju izgovorimo”. Prethodnih godina i decenija, mnogi ljudi koji se ne razumeju u medicinu, od pojedinih političara, do raznih drugih branši, komentarisali su transplantacije i mi smo to plaćali životima, objašnjava sagovornik.

U srpskom zakonu postoji pretpostavljena saglasnost, što znači da svi ljudi koji kod izabranog lekara nisu potpisali izjavu da se izričito protive donaciji organa – takvih je nekoliko stotina na nivou Republike Srbije – mogu postati donori u slučaju da se desi moždana smrt, ali se po zakonu mora pitati njihova porodica. Ako su venčani zakonski, pitaju se – da li se slažu sa donacijom – supruga ili suprug, ako nisu zakonski venčani, pitaju se njihovi roditelji, deca ili najbliži srodnici.

INFORMISANOST I PREDRASUDE

U Srbiji i dalje postoji duboko ukorenjeno nepoverenje u zdravstveni sistem i sumnja u zloupotrebe, što svakako može uticati na odluke o donaciji. Javnost često nije uverena da će proces donacije biti pošten, bez interesa i u skladu sa zakonom. Medijski senzacionalizam u prošlosti je dodatno narušio poverenje. U praksi, međutim, nema zloupotreba koje brinu ljude jer, jednostavno, postoje ustaljene procedure, što je potvrdilo i više lekara sa kojima je “Vreme” razgovaralo. Osim toga, o smrti se retko govori otvoreno u porodicama, a odluka o donaciji se donosi u trenutku šoka, bez prethodne pripreme. Nedostatak javne edukacije i nepostojanje jasne strategije za normalizaciju razgovora o donaciji dodatno otežavaju promenu stavova. U mnogim slučajevima porodice naprosto ne znaju kakav bi stav imao njihov preminuli član, jer o tome nikada nisu razgovarali. Smrt je i dalje priličan tabu, o smrti se ne razgovara. Upravo zbog toga većina ljudi za života ne izrazi svoje stavove o donaciji, što porodicama dodatno otežava odluku u trenutku kada se suoče s gubitkom. Takođe, društvena percepcija transplantacije često se vezuje za sumnju da “samo bogati dolaze na red”, ili da se organi “nekom daju preko veze”. Ove predrasude, iako uglavnom netačne u praksi, značajno narušavaju voljnost građana da učestvuju u sistemu – bilo kao donori, bilo kao članovi porodica preminulih. Ukoliko javnost ne veruje da će organ otići “onom kome najviše treba”, sam koncept solidarnosti gubi smisao.

Kulturološke razlike između manjih i većih sredina takođe značajno utiču na odluku o doniranju organa. U većim gradovima građani imaju više poverenja u zdravstveni sistem, bolje su informisani i skloniji su individualnim odlukama. U manjim sredinama preovlađuju tradicionalne vrednosti, strah od narušavanja integriteta tela i sumnja u institucije. Presudnu ulogu može imati stav lokalnog sveštenika ili lokalne zajednice. Nedostatak edukacije često dovodi do širenja mitova, dok se solidarnost u manjim sredinama češće vezuje za “naše ljude”, a ne za anonimne primaoce.

Nedovoljna informisanost jedan je od problema. U obrazovnom sistemu ne postoji sadržaj koji bi obuhvatio temu donacije i transplantacije. Za razliku od zemalja koje imaju visoku stopu donacije, u Srbiji ne postoje kontinuirani edukativni programi koji se obraćaju različitim grupama – mladima, roditeljima, starijima, verskim zajednicama. Nacionalne kampanje postoje sporadično i retko imaju dugoročni efekat. Donacija se i dalje doživljava kao izuzetak, a ne kao građanska vrednost. S druge strane, mnogi građani ne znaju ni koja dokumenta treba da potpišu ukoliko žele da budu donori. U zemljama gde je edukacija o transplantacijama organa podignuta na viši nivo, donatori se kroz kampanje prikazuju kao heroji, a primaoci kao zahvalne osobe koje žive novi život. Na taj način grade se kolektivni osećaji smisla i vrednosti donacija.

foto: pexels

Potom, tu je i stigma o instrumentalizaciji tela. Ima građana koji osećaju nelagodu prema ideji da se telo njihove voljene osobe “otvara” i “uzima” organ. Ova telesna percepcija smrti prožeta je dubokim emotivnim i kulturološkim simbolima: integritet tela se povezuje sa dostojanstvom i smirajem posle smrti. Nedostatak javne edukacije dovodi do toga da se transplantacija doživljava kao “narušavanje” tog mira.

Da najveće nedoumice dolaze iz nedovoljne informisanosti slaže se i anesteziolog Knežević. On smatra da se ne radi o nedostatku humanosti i sebičnosti, kao što se na prvi pogled misli, nego je reč o nedovoljnoj informisanosti i predrasudama. Mnogi od nas robovi su malih sredina iz kojih potičemo i raznih običaja, osuda i predrasuda koje u tim sredinama vladaju, kaže sagovornik. Ispričao nam je jedan slučaj doniranja organa. Ljudi su došli iz malog sela iz istočne Srbije, bili su humani i pristali su da organi budu donirani, ali uz molbu da se to ne sazna, što je njihovo diskreciono pravo jer bi ljudi u selu pomislili da su oni te organe prodali. U nekim sredinama robovi smo predrasuda, običaja, brige šta će drugi da kaže, zaključuje sagovornik i dodaje da je sasvim druga situacija kada nekom našem treba organ.

Transplantacija je ponajmanje medicina, objašnjava Knežević i dodaje da se tu ništa ne bi moglo bez građanstva, bez razumevanja, da je to proces gde ne može biti nikakvih rivaliteta, bilo da su politički, rasni, verski. Imperativ mora biti da je to za dobrobit svih nas. Možemo da se sukobljavamo, sučeljavamo i ne slažemo o svim drugim stvarima, ali ovde moramo biti jedinstveni. To je zajednički interes i ono na čemu treba svi mi da radimo, jasan je anesteziolog.

STAV VERSKIH ZAJEDNICA

Pitanje donacije organa neretko se dovodi u vezu sa verskim uverenjima. Ipak, većina tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji – pravoslavna, katolička, islamska – ne protivi se donaciji organa, a neke je čak i aktivno podržavaju naglašavajući ideju spasavanja života kao čin milosrđa. Problem je što se te poruke retko prenose javnosti na jasan i sistematski način.

Kako u srpskom društvu značajan uticaj na građenje stavova i uverenja ima i Srpska pravoslavna crkva, tako se često postavlja pitanje kakav je odnos ove ustanove prema samom činu transplantacije. Iako u delu javnosti možda postoje predrasude da se crkvene zajednice potencijalno ne slažu sa transplantacijom, ili bar da ne gledaju blagonaklono na taj postupak, situacija u praksi je upravo suprotna. SPC je 2022. godine potvrdila svoj stav o transplantaciji organa naglašavajući da je odluka ispravna ako je donor dobrovoljno dao saglasnost. U saopštenju se pozvala na odluku Svetog arhijerejskog sabora iz 2004. godine, koji je doneo stav kojim se saglašava sa transplantacijom organa ukoliko je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe i ukoliko je donatorova porodica posmrtno dala saglasnost. U istom saopštenju rečeno je da Sveti arhijerejski sabor afirmiše i transplantaciju organa živih osoba ukoliko se time ne ugrožava život donora.

S druge strane, katolička crkva je još 1994. godine iznela viđenje u kome se na doniranje organa gleda kao na moralno dobar čin milosrđa i ljubavi. Stav da crkva podstiče i doniranje organa nakon smrti i transplantaciju kao moralno i etički prihvatljiv čin potkrepljuju i zvanične izjave Vatikana. Dobar primer kako je crkva podstakla donaciju organa je Španija, zemlja sa izuzetno razvijenim donorskim sistemom. U Španiji je katolička crkva legitimisala i podržala ideju donacije na način koji je omogućio društveno poverenje u sistem, bez prepreka koje su u drugim zemljama dolazile iz religijskih uverenja. Njena uloga je bila kulturno-posrednička i moralna, ne pravno-institucionalna. Crkva je normalizovala donaciju kroz religijsku podršku, pomogla da javnost prihvati “pretpostavljeni pristanak” (prema španskom sistemu, svi pojedinci su potencijalni donori sem onih koji to izričito odbiju, a sveštenici su neretko prisutni u bolnicama u trenucima kada se porodicama saopštava smrt bližnjeg).

Islam takođe dozvoljava transplantaciju organa pod određenim uslovima. Većina islamskih pravnih autoriteta (posebno u sunitskim školama) smatra da je donacija organa nakon smrti dozvoljena i pohvalna ukoliko je učinjena dobrovoljno, bez komercijalne koristi, i ako spasava život drugoj osobi. Transplantacija se mora odvijati uz poštovanje prema telu, a važno je i da postoji jasan pristanak donora. Neki konzervativniji stavovi i dalje izražavaju zabrinutost oko narušavanja telesnog integriteta nakon smrti, ali u većini muslimanskih zemalja danas postoji široka religijska podrška doniranju organa.

Tekst je nastao u saradnji sa Hemofarm fondacijom