Zašto je pao Goran Vesić

Goran Vesić, pravnik iz Beograda, 55 godina, uhapšen je na Aranđelovdan, 21. novembra 2024. godine, i odveden u pritvor u Novom Sadu. Saslušan je pred Višim javnim tužilaštvom u Novom Sadu, skinut mu je ministarski imunitet i određen pritvor od 30 dana da ne bi uticao na svedoke, ali i zbog mogućeg uznemiravanja javnosti.

Njegov partijski drug i šef – Aleksandar Vučić – gostujući na RTS u danu kada je Vesić uhapšen, izjavio je da mu to nije pravo iako sa Vesićem nije prijatelj, ali da su bi dobrim odnosima. Prvi put se dogodilo da bude uhapšen ministar iz neke Vučićeve vlade i da on to ne zaustavi preventivnim medijskim udarom.

Pošto mu je određen pritvor, Vesić je krenuo u štrajk glađu. A 26. novembra objavljeno je da je prebačen u Institut za kardiovasklarne bolesti u Sremskoj Kamenici pored Novog Sada. Tabloid “Kurir” objavio je njegovu anamnezu sa pregleda u bolnici za kardiovlaskularne bolesti “Dedinje”, pregleda na kom je Vesić bio u ponedeljak 18. novembra. Taj papir sa pečatom raširio se mrežama i iz njega se vidi da je Vesić bio u nekoj vrsti predinfarktnog stanja u danima neposredno pred hapšenje.

Vesić nije bio sam. Tužilac je naložio privođenje još 12 osoba, među kojima su i bivši direktor Infrastruktura železnice Srbije Nebojša Šurlan, aktuelna direktorka te firme Jelena Tanasković, te državna sekretarka u ministarstvu građevinarstva i saobraćaja Anita Dimoski.

Posle saslušanja u tužilaštvu Dimoski i Tanasković su puštene kućama sa nanogicom, a Vesiću i Šurlanu je produžen pritvor. Inače, za javnost nema informacija o ostalim privedenima, među kojima su inženjeri odgovorni za projektovanje, izvođenje i nadzor sprovedenih radova na projektu rekonstrukcije stanične zgrade u Novom Sadu.

ŠTRAJK GLAĐU I PROCURELA KRIVIČNA PRIJAVA

U utorak 26. novembra javljeno je da je Vesić prebačen u bolnicu, ali je procurela krivična prijava protiv njega, Dimoski i Tanasković, iz koje se saznaje ponešto o okolnostima koje su dovele da padnu ministar i njegove saradnice.

Kako je objavljeno na portalu nova.rs, njih troje se gone jer je zbog njihovog nemara otvorena stanica koja nije bila bezbedna za građane. Evo nekoliko detalja:

“Osumnjičeni Goran Vesić, u periodu od 26. oktobra 2022. do 1. novembra 2024. godine, i osumnjičena Anita Dimoski, u periodu od 13. decembra 2021. do 1. novembra 2024. u Novom Sadu i Beogradu, u svojstvu službenih lica i to – osumnjičeni Goran Vesić, kao ministar u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a osumnjičena Dimoski kao v.d. pomoćnik ministra, koja je bila zadužena za praćenje Projekta rekonstrukcije, modernizacije i izgradnje pruge Beograd-Subotica-državna granica (Kelebija), a Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture bilo finansijer pomenutog projekta koji obuhvata rekonstrukiju, dogradnju i adaptaciju stanične zgrade Železničke stanice u Novom Sadu – ne primenjujući svoja ovlašćenja iz delokruga poslova državne uprave, 5. jula 2024. omogućili puštanje u rad vestibila krila B stanične zgrade Železničke stanice u Novom Sadu. I to tako što o otvaranju vestibila krila B, kojem su oboje lično prisustvovali, i o daljem radu i korišćenju istog od strane putnika, za vreme dok su se i dalje izvodili radovi na rekonstrukciji i adaptaciji stanične zgrade Železničke stanice, pa sve do 1. novembra, o predmetnim radovima nisu obavestili građevinsku inspekciju, koja se nalazi u sastavu ministarstva, a radi sprovođenja inspekcijskog nadzora i radi utvrđivanja od strane građevinske inspekcije da na objektu zgrade Železničke stanice postoje nedostaci koji ugrožavaju bezbednost njegovog korišćenja i okoline.”

Za Jelenu Tanasković se navodi:

“Osumnjičena Jelena Tanasković, u periodu od 7. maja 2024. do 1. novembra 2024. godine, u Novom Sadu i Beogradu, u svojstvu v.d. generalnog direktora ‘Infrastruktura železnice Srbije’ a.d. Beograd, kao investitora u Projektu rekonstrukcije, modernizacije i izgradnje pruge Beograd-Subotica-država granica (Kelebija), koji projekat obuhvata i rekonstrukciju, dogradnju i adaptaciju stanične zgrade, kao lice odgovorno za zakonitost njegovog rada, 5. jula 2024. godine omogućila je puštanje u rad vestibila krila B stanične zgrade Železničke stanice, kojem je i lično prisustvovala, iako nije bila izvršena prijava radova od strane investitora pre početka izvođenja radova, a građevinski radovi na staničnoj zgradi i dalje su bili u toku.”

ULIČNA REANIMACIJA TUŽILAŠTVA

Dok čekamo dalje korake tužilaštva, koje je naprasno oživelo od prošlog četvrtka, iz navedenog bi moglo da se zaključi da se Vesić i njegove saradnice sumnjiče da su otvorili objekat a da nisu sproveli sve prethodne radnje koje su bile neophodne da bi objekat bio bezbedan za upotrebu. Javnost je u danima od kada se saznalo za pad nadstrešnice u Novom Sadu tražila da se kaže upravo ko je to dva puta otvorio zgradu koja nije bila završena, jer je izgledalo da je to ključno pitanje i da na toj osobi, ili osobama, leži najveća odgovornost za pad dela objekta i, posledično, smrt 15 osoba.

Delovanje tužilaštva dogodilo se posle dva dana protesta opozicije ispred Palate pravde u Novom Sadu, u kojoj se nalaze i sudovi i tužilaštva. Opozicija se dva dana na ivici otvorenog sukoba natezala sa specijalnom jedinicom Žandarmerije, pošto je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić na narodne poslanike izveo teško opremljenu policijsku brigadu za razbijanje nasilnih demonstracija. Naime, poslanici su nastojali da pritisnu tužilaštvo da uradi nešto povodom smrti 15 osoba u Novom Sadu, a sud da oslobodi političke zatvorenike koji su pohapšeni zbog protesta u Novom Sadu.

Tužilaštvo je reagovalo u četvrtak, a sud u petak. Kasno po podne u petak 22. novembra oslobođeni su Goran Ješić, Miša Bačulov i drugi. “Puštanje” se dogodilo posle akcije “Zastani Srbijo” na 15 minuta koja je sprovedena na više desetina velikih raskrsnica širom Srbije u petak, od 11:52 do 12:07 časova.

Ova akcija građanske nepsolušnost razjarila je režim, pa je izvođenjem svojih nižih funkcionera i članova SNS pokušao da izazove sukobe na nekoliko lokacija u različitim gradovima Srbije, ali zaoštravanjem retorike. Posle prvobitnog slogana “tražimo političku i krivičnu odgovornost”, fokus je pomeren ka političkim protivnicima pokličem “Oni hoće rat, mi hoćemo rad”.

Kao stvarni naprednjački lider, Vučić je iskoristio vikend da se još nekoliko puta obrati građanima, posebno sa svojih naloga na društvenim mrežama: obilazio je gradilišta i ostavljao poruke da ništa Srbiju ne sme da zaustavi, ona mora da radi i da se razvija i tako dalje.

Ova reklamna poruka – “Bolje rad, nego rat” – ovaplotiće se posebno kroz parlament i nove medijske nastupe režima. Za 25. novembar bila je zakazana sednica Narodne skupštine Srbije sa 68 tačaka dnevnog reda – tek druga u jesenjem sazivu. Broj tačaka dnevnog reda jasno je pokazao nameru vlasti da se sve “zbrza” i “zatrpa”, te da se nad zakonodavnu granu vlasti i javnost postavi adminstrativna nadstrešnica kojom bi se zaklonila svaka inicijativa. Uglavnom, režim hoće da na svaki način zaustavi proteste u Srbiji, ukloni opoziciju i građane sa ulica, uvede ih u ograničeni i omeđeni prostor skupštine i da ih tu “završi” – kako se to sada kaže u slengu mlađih generacija.

foto: fonet

KAKO JE JEDNA ANA UKINULA PARLAMENTARIZAM

Oličena u Ani Brnabić, predsednici Skupštine, vlast je ignorisala legitimni zahtev opozicije da na dnevni red bude uključena i rasprava o poverenju Vladi Srbije. Brnabić je odbacila taj zahtev i zakonski zasnovanu inicijativu tvrdeći da su kompromitovana dva potpisa odbeglih narodnih poslanica – Sonje Pernat i Irene Živković. Tom prilikom je predsednica Parlamenta zaobišla činjenicu da nije prekršen nijedan zakon ili pravilnik, već je tvrdila da je to nedospustivo, optuživala opoziciju za falsifikovanje, podsećala na “slučaj Bodrum”, kojeg se ne sećaju ni njegovi učesnici od pre više od 20 godina… Na kraju je zakazala sednicu onako kako se dogovorila sa svojom partijom.

Uporedo sa odbacivanjem zahteva opozicije, čiji je stav bio da se u Skupštini mora razgovarati o onome što se dogodilo na stanici u Novom Sadu, naročito nakon što su dvojica ministara podnela ostavke a, činilo se, još i više nakon što je jedan od njih, Vesić, osumnjičen i uhapšen, režim je odbijanje takvog predloga argumentovao tvrdnjom da je svaka rasprava o budžetu rasprava o Vladi i da nema potrebe za posebnom debatom.

Ovakva odluka predsedavajuće Parlamenta ocenjena je kao pravno nasilje, ali pravo i pravda nisu nešto što odlikuje ovu vlast – kao da se ništa nije dogodilo i kao da ne postoji više ni mogućnost da se na odluke kojima se suspenduje zakonski sistem može uticati.

Ponedeljak 25. novembar ostaće zabeležen u istoriji političkog života Srbije: zakazana sednica prekinuta je zbog tuče poslanika vlasti i opozicije, pa nastavljena tako što je Brnabić samo iščitala sve što je imala na dnevnom redu, konstatovala da nema prijavljenih za debatu i zaključila sednicu. Za sredu 27. zakazano je glasanje za sve zakone predložene u 68 tačaka dnevnog reda, bez ikakve debate o njima, a u vreme nastanka ovog teksta (utorak) još nije poznato da li je sve prošlo kako su naprednjaci planirali.

Ipak, tuči u parlamentu prethodila je performativna akcija opozicije, koja je pokušala da galamom i mahanjem plakatima na kojima je pisalo “Krvave su vam ruke” i “Korupcija ubija” onemogući premijera Miloša Vučevića da govori o predlogu budžeta za 2025. godinu. Na nagoveštaj tog poteza reagovali su režimski poslanici, pa je došlo je do guranja ispred dela u sale u kome sede članovi vlade. Uglavnom, sve se manje-više videlo u direktnom prenosu.

Brnabić je napravila pauzu kada je shvatila da ne može da obezbedi normalno funkcionisanje Parlamenta, a kada se vratila u salu, izdiktirala je ono što joj je očevidno bilo zadato u pauzi, pa je, sa porukama “Nikada nas nećete pobediti”, “Srbija će pobediti” i “Živela Srbija” i pesnicom podignutom u vazduh, zaključila sednicu i izašla iz sale okružena gorilama iz obezbeđenja.

U relativno kratkoj ali burnoj istoriji srpskog višestranačja viđalo se svašta: upadi roditelja koji su tražili da im deca ne idu u rat, nasilje nekadašnjih radikala, čupanje mikrofona i polivanje predsedavajućeg vodom, gađanje cipelom, izricanje kletvi, mahanje zatvorskim uniformama, iznošenje neposlušnih poslanika i razdvajanje poslanika opozicije kordonom policijskog skupštinskog obezbeđenja. Ali nikad ranije nije viđen ovakav nastup predsedavajuće, niti se ikad dogodilo da se na ovakav način “završi zasedanje u plenumu”.

Kao i u drugim promotivnim aktivnostima u poslednjih 12 godina, Vučić je pokazao da ne postoji stvar koju neće uraditi ako to donosi rejting poene, pa se i ovaj događaj može i tako tumačiti. On se istoga dana “obratio” sa televizije Pink i bukvalno rekao da je ponosan na Brnabić, kako je uspešno radila po planu i kako je na pravi način poslala sve poruke koje su ranije bile dogovorene. Opozicija je ovo ocenila kao gašenje parlamentarizma i ukidanje Skupštine Srbije

foto: fonet

POVRATAK OTPISANIH

Izgleda da su i opozicione stranke bile zabezeknute postupkom režima, koji je demonstrirao kako izgleda praktikovanje adminstrativne hladnoće. Predsednica skupštine čita kao da je sve u redu, okružena gorilama iz obezbeđenja, opozicija stoji okolo i pravi galamu…

Režim koji nije u stanju da izjavi saučešće, niti da pokaže saosećanje, nego šalje svoje čauše da vidi šta ima da se plati od sahrana i pomena, očekivano je Narodnu skupštinu sveo na puku administrativnu formu, kakvu ona nije imala ni u doba jednopartizma. Zasedanja nekadašnje Skupštine SFRJ bila su uzor demokratije za ono što sada rade naprednjaci i njihov režim.

Režim je uspeo u svojoj nameri – fokus javnosti je sa tragedije, ili kako mnogi kažu, sa ubistva 15 osoba u Novom Sadu, pomerio na nekakav incident u Skupštini Srbije; režim je odlučio da, metaforički, ubije demokratski poredak samo da se ne bi pričalo o tome kako su odgovorni za najveću tragediju koju Novi Sad pamti.

Sutradan su TV stanice sa nacionalnim pokrivanjem otišle kod Ane Brnabić, da im ona pokaže na šta liči kada opozicija “divlja po parlamentu” i da predstave stanje u sali za sednice kao gore od stanja na stanici u Novom Sadu posle pada nadstrešnice. Da je sve, razume se, deo organizovane komunikacione akcije pokazuje i to da sala u utorak nije bila počišćena, nego su prvo dovedene kamere da snime “haos”, pa će tek onda ući čistači i tehničari. Akcija skretanja pažnje imala je za cilj da povrati kontrolu nad javnim narativom: haos je u Skupštini, izazvala ga je opozicija koja hoće rat, niko se više ne seća niti treba da se seća onoga što se pre manje od mesec dana dogodilo u Novom Sadu.

Dakle, posle nekoliko nedelja histerije Vučić i njegov tim veruju da opet sve drže u svojim rukama i da polako vraćaju poverenje “svoje javnosti”, pa će se u tom smislu odvijati i dalja istraga protiv osumnjičenih za pad nadstrešnice na Železnčkoj stanici u Novom Sadu. Vučić je sladostrasno govorio na Pinku u ponedeljak uveče, učio pameti voditeljke koje su sedele naspram njega, čitao rezultate istraživanja javnog mnjenja i vajkao se nad neodgovornom opozicijom koja, po njemu, broji poslednje dane pred potpuni nestanak.

Opozicija, takva kakva je, zajedno sa onim građanima koji su osetili potrebu da se nađu na ulici i da bar nekim činom pokažu da se ne slažu sa stanjem u Srrbiji, pokazala je da javnost ima moć i da pravilno usmerene akcije mogu da nateraju režim da ustukne. Ono što je bilo problematično svih ovih godina, a što je posledica usitnjenih mnogobrojnih organizacija i liderčića, jeste to što akcije imaju kratak dah i teško podnose trku na duge staze. Pokazuje se da opozicija, ali ni šira javnost, nisu u stanju ili da svu energiju usmere u samo jednu temu i ostanu na njoj dok se ona ne razreši, ili da pokriju tuce raznih tema koje vlast baca ili krije od javnosti. Deo javnosti od njih očekuje nekakav plan, neki raspored poteza, ali i dalje vidimo da je to boljka svih koji nastupaju pod opozicionim “barjacima”.

foto: strahinja aćimović / tanjug

PRIJATELJU, PRIJATELJU…

Dok se na ulici stvar privremeno stišava, javnost očekuje da tužilaštvo sprovede istragu do kraja i u nekom razumnom roku podigne optužnice protiv onih za koje ima dokaze da su odgovorni za smrt 15 osoba u Novom Sadu. Vlast se odrekla jednog od svojih lidera – ako takvi postoje u SNS – Gorana Vesića, za koga je Vučić ranije umeo da kaže da su prijatelji “još sa fakulteta”.

Ako bismo se vratili u prošlost, na početak devedesetih, teško je zamisliti kako su to bili prijatelji jedan radikal sa Novog Beograda i ambiciozni Kraljevčanin koji lepi plakate na kojima je Borislav Pekić. Svi koji smo odrastali u Beogradu devedesetih znamo da je bilo svakakvih ljudi na Univerzitetu, ali da je baš retkost bila da naletiš na radikala. U tom smislu Vučić jeste bio poseban, i zato je odmah vinut u vrh Šešeljeve partije, jer Šešelju nije bilo lako da regrutuje bilo koga pismenog, naročito iz Beograda.

U tom kontekstu, iako je u politici sve moguće, teško da je Vesić zaista mogao pomisliti da bi mu Vučić mogao biti bilo kakav prijatelj: štaviše, Vučić bi sam uhapsio Vesića tokom bombardovanja 1999. godine, da je mogao da ga uhvati. Ovaj mu je nešto doneo prelaskom u naprednjake 2012. na 2013. – verovatno mu je preneo ono što je iznutra znao o Vučićevim političkim neprijateljima. Sada kada je trebalo nekoga “žrtvovati”, čini se da Vučić nije imao dilemu – dao je znanca iz studentskih dana koji nema bogzna kakav rejting u partiji. Kao da je u fokus-grupi izmerio šta bi javnost odobrovoljilo, a šta njegov unutrašnji sistem ne bi poremetilo.

Izgleda da je i Vesić to razumeo, pa je, uprkos tome što je u danu hapšenja preko društvenih mreža saopštio da se sam odazvao pozivu tužilaštva, brzo krenuo da štrajkuje glađu, a nije bio smešten u buvaru u kojoj su ležali Ješić i ostali politički pritvorenici. Sada upravo bivši ministar, koji je pokazivao neprimerenu lojalnost za nekoga ko se bavi politikom, teško može da objasni sebi kako je u redu da bude žrtveni jarac čak i ako su mu rekli – biće sve u redu, odleži malo tamo i ne brini. Postupak protiv njega biće vođen, teško je zamisliti da će izbeći optužnicu. A da li mu se dopada da deli sudbinu jednog Dejana Anđusa ili Predraga Koluvije, saznaće se i brže nego što sada možda izgleda.