Zašto je nastradao Ranko Panić

Ima toliko dobrih stvari koje je Aleksandar Vučić uradio za vreme svoje vlasti od 2012. do danas, ali se ne trudi mnogo da o tome obavesti javnost. Jedna od njih jeste i pronalaženje odgovornih za prebijanje simpatizera Srpske radikalne stranke Ranka Panića (1967–2008). Uostalom, to je i bilo njegovo obećanje još u danima kada nije izgledalo da će ikada biti u prilici da upravlja Srbijom: iako se vodi postupak protiv pripadnika Žandarmerije Nikice Ristića, Vučić ne govori o tome već se trudi da mistifikacijom tog slučaja zalepi šamar svojim političkim neprijateljima.

Ranko Panić je pretučen kao učesnik nasilnih protesta zbog izručenja Radovana Karadžića početkom leta 2008; organizovali su ih Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, vodeći ljudi Srpske radikalne stranke u tom momentu. Zajedno sa stotinama hiljada Srba iz Hrvatske, Panić je proteran 1995. tokom operacije „Oluja“ Hrvatske vojske i živeo je sa familijom u Mladenovcu, a od posledica prebijanja preminuo je u Kliničkom centru u Beogradu sredinom avgusta 2008.

Od tog trenutka, postao je simbol borbe protiv „diktatorskog režima Borisa Tadića“ – kako su u to vreme radikali videli stvarnost u Srbiji. Kasnije, kada se SRS raspao i kada je nastala Srpska napredna stranka sa Nikolićem i Vučićem na čelu, Panić je postao i ostao zastava koju Vučić uvek podiže kada se postavi pitanje o funkcionisanju pravosuđa u Srbiji i o političkim slobodama.

foto: m. milenković

Naime, Vučić i njegovi saradnici su od prvog dana prepoznali simbolički potencijal te smrti i uspeli da u poslednjih deset godina od nje naprave poseban kult sa dve funkcije: prvo, da pokažu biračima da se Vučić nije promenio jer nije zaboravio čoveka koji je verovao da mora da se spreči izručenje Radovana Karadžića u Hag; i drugo, da pokaže svojim političkim protivnicima da je u vreme dok je on bio u opoziciji bilo politički motivisanih ubistava, a da sada toga nema čak i „kada mu se preti vešalima“.

Tako je bilo i nedavno, početkom februara 2019. godine, kada se još jednom „obratio naciji“ u programu „Ćirilica“ na TV Hepi i kada je priču o protestima u Srbiji kontekstualizovao „slučajem Ranka Panića“ držeći njegovu veliku fotografiju ispred sebe:

„Ovo je Ranko Panić. Hrabri borac koji je štitio narod u Krajini. Čuvao je položaj vojske, i kada je proteran sa ognjišta, došao je na protest, protiv hapšenja Radovana Karadžića. Ubili su čoveka, ovaj mladi momak je ubijen na demonstracijama, niko nije smeo da objavi, i ovi danas koji mi pričaju o medijskoj zatvorenosti imali su zabranu da pomenu da je ubijen. Došla je majka ubijenog Ranka Panića do SRS-a i nismo verovali šta priča. Kada je žena ispričala priču nekoliko puta, rekao sam dajte da proverimo sve i da pomognemo. Nisam verovao da takvi monstrumi mogu da postoje. Da li ste čuli da je neko od demokrata tada tražio ostavku bilo koga? Objavljena je vest petnaest dana kasnije. Nije bilo dozvoljeno da ovo lice bude zapamćeno“, rekao je predsednik Srbije i dodao da ljudi mogu sada da šetaju, da svoju volju iskažu i da rade šta hoće, ali da neće dozvoliti nikakvo nasilje.“

VUČIĆEVA ISTINA I STVARNOST: U vreme pada Krajine Panić je imao 28 godina i može se pretpostaviti da je bio vojnik Republike Srpske Krajine. Za njega se posle govorilo u medijskim napisima da je po zanimanju bio pedagog, a u Mladenovcu je radio kao magacioner u mlekari „Granice“.

Iz ove Vučićeve hronologije, gledalac bi mogao da zaključi da je Karadžić uhapšen posle pada Krajine što, razume se, nema nikakve veze sa istinom. On, kao i u mnogim drugim stvarima, manipuliše činjenicama i proizvodi potpuno lažnu sliku. Tako kaže da je Panić mlad momak, a imao je 39 godina u tom trenutku, kaže da je ubijen na demonstracijama, a prema podacima objavljenim do novembra 2008, umro je posle dve operacije debelog creva u Kliničkom centru Srbije. Vučić, takođe, ne kaže zašto je došlo do protesta i ne objašnjava sopstvenu odgovornost za nasilje na demonstracijama jer – on je bio organizator. Ne govori ništa o „publici“ i „omladini“; ćuti o onome zbog čega je zvao ljude na ulice, ko je Radovan Karadžić i kakav je njegov danas stav o tome.

Ne, Vučić jednu tragičnu ljudsku sudbinu koristi u marketinške svrhe da bi „dokazao“ da je njegova vladavina pojam slobode političkog organizovanja u poređenju sa periodom pre toga. Odmah po okončanju nasilnih demonstracija u organizaciji SRS-a, objavljeno je da je povređeno na desetine ljudi – što policajaca što civila.

Ostala je slika na kojoj Vučić u jednom trenutku pokušava da zaustavi sukob policije i demonstranata i na njoj se vidi Ranko Panić nekoliko koraka iza njega. Na tim protestima razbijena je glava Slaviši Kokezi, danas predsedniku FSS-a i jednom od najuspešnijih srpskih privrednika.

Vučić sam kaže, priznaje, da ni on sam u tom trenutku nije bio svestan šta se sve dešavalo u tom haosu, a za koji bi i on kao organizator mogao da snosi odgovornost. Veli i da je docnije saznao od porodice da je Panić u lošoj zdravstvenoj situaciji. Onda priča da je neko iz DS-a trebalo da traži da neko bude smenjen i da je vest o smrti javljena 15 dana kasnije, što je ordinarna neistina: iako je više puta optuživao RTS da nije izvestio o smrti Panića, lako je proveriti da RTS jeste to objavio u centralnom Dnevniku 16. avgusta 2008. godine, dakle, onda kada se saznalo iz Kliničkog centra da je nesrećni čovek preminuo.

Na kraju, Vučić izjednačava mirne proteste stotina hiljada građana Srbije u više desetina gradova na kojima nije polomljen niti jedan prozor sa nasilnim demonstracijama 2008. A upravo ih je on organizovao 2008. kao gensek ultranacionalističkog SRS-a u nameri da spreči izručenje ratnog zločinca Radovana Karadžića…

PANIĆ I SAVAMALA: Vučić je ispunio svoje obećanje porodici Panić: osumnjičeni za njegovo prebijanje pronađen je i uhapšen u jesen 2014. godine. Zašto nije ranije? E to ide na dušu onima koji su vodili MUP pre toga, dakle Ivici Dačiću, sadašnjem koalicionom partneru Aleksandra Vučića.

Moguće je da je Vučić ceo slučaj doživeo lično, jer vidimo da se i Kokezi odužio na najbolji mogući način po dolasku na vlast. Naime, Kokeza je od vlasnika lokalne menjačnica postao uspešan privrednik i fudbalski radnik, pa je, verovatno, svim silama želeo i da porodici Panić isporuči neki rezultat.

Žandarm Nikica Ristić uhapšen je pod sumnjom da je pretukao Ranka Panića i od njegovog hapšenja u jesen 2014. godine do danas slučaj pred Višim sudom u Beogradu nije okončan. Vlast se tim hapšenjem nije mnogo ni hvalila, kako bi moglo da se očekuje, niti se Vučić u javnosti trudio da podseti da je on taj slučaj rešio, odnosno da je u vreme njegove vlade omogućeno da se ta misterija razreši.

Optužnica protiv Ristića potvrđena je tek krajem 2015. godine, a suđenje je počelo u februaru 2017. Održano je nekoliko ročišta, i to nisu bili događaji koji bi privukli veliku medijsku pažnju uprkos insistiranju Vučića i njegovih saradnika na simboličkom značaju smrti Ranka Panića.

Na jednom od ročišta svedočio je i Ristićev kolega. On nije mogao sa sigurnošću da kaže da je Ristić intervenisao protiv Panića, ali je rekao da je njegova jedinica žandarmerije tada bila poslata da spasava beogradske policajce pošto su se našli pod opsadom grupe u kojoj je mogao da bude i Ranko Panić: na policiju je bacano kamenje, delovi uličnog mobilijara, saobraćajni znakovi, štangle – sve ono što se demonstrantima našlo pod rukom.

Razume se da preteranu upotrebu sile ne može da opravda nikakv napad civila na policiju, ali treba znati da su ti protesti bili veoma nasilni i da nemaju nikakve sličnosti sa onim što se poslednjih meseci dešava u Beogradu i u drugim gradovima Srbije. Pored toga, kada bi ga se setio, Vučić je voleo da izjednači taj slučaj sa slučajem Savamala i da pita kako to da se niko tada nije pitao ko je ubio Ranka Panića, a sada se liju suze zbog rušenja nelegalno podignutih udžerica.

Na kraju, možda je i dobro što je Vučić to rekao jer u nekoj budućnosti možda neko uspe da pokrene pravu istragu o Savamali, kao što je Vučić uradio u slučaju Ranka Panića, pa saznamo kako su i u čije ime „fantomi“ rušili u noći između 24. i 25. aprila 2016.